Роман о Лондону и емиграцији

У претходном блогу видели смо да роман Милоша Црњанског Роман о Лондону није (само, па ни претежно) књига о Лондону као мегалополису, како је то у својој књизи писао професор Владушић. Сада ћемо видети да је то роман превасходно о емиграцији, настао под великим утицајем избегличког искуства самог Црњанског, те његових дилема и очигледно потребе да се закључци до којих је дошао уопште. То је, дакле, роман о његовом Лондону.

Општи значај добијамо када се сетимо свог англофилства домаће буржоаске, равногорске (што фамозних деведесетих поново улази у моду) или национално-демократске опције, како је касније названа. Није случајно отац Рјепнина (главног јунака романа) чувени англофил и посланик руске Думе, либерал... Иако је више тих четнаја (емиграције) било у САД, па и Канади или Аустралији, него у УК, певале су се песме о краљу Пери из Лондона (и ја сам их певао), ономе што је 1944. рекао да се пређе у Титову војску. Црњански мора да је био под импресијом свих тих заблуда које је можда сам делио, можда и није, али је њима свакако био окружен (неки његови идеолошки ставови могу се видети у делу Код Хиперборејаца).

Но кренимо радњом романа. Како рекох, почетак је свакако велеградски, кад Рјепнин живи са женом у предграђу Мил Хил. То је зима 1946/47, што није баш најјасније речено (у роману има анахронизама, рецимо израз бикини је сигурно био непознат крајем чердесетих, помиње се став "британског премијера" а није јасно је ли то Черчил или Атли; са друге стране неки појмови су сасвим јасни - ваздушни мост за Берлин или велфер стејт - то све доприноси помало магловитој атмосфери). Он је (после учешћа у рату?) био учитељ јахања, добио је отказ и умало да са женом умре од глади или зиме, која је те године слична оној руској. Одлазак у Лондон тада је одлазак да се измоли некакво решење, што од емигрантских контаката, што од надлежног Енглеза симптоматичног имена Гарднер (Баштован).

Доласком пролећа почиње постепено уздизање Рјепнина, споро јер га он сам саботира. Он није без контаката, али не жели да их користи, што због части, што због личних размирица са емигрантским комитетом, у почетку не знамо главни разлог. Рецимо, не жели да га зову књаз (иако би му се то итекако исплатило у снобовским круговима), већ се представља војним (и доста ниским) чином капетана. Било како било, он једно време ради у Лондону као клерк (књиговођа) у једној обућарској радњи, и ту видимо највише од Мегалополиса - рецимо с ким се и како руча, проводи пауза, како је радити седећи на троношцу у подруму, како враћати се метроом кући...

Ситуација се доста мења када одлази на одмор (који му држава обезбеђује) у Корнвол, сам јер је жена морала у болницу. Смештај му је сређен преко емигрантских кругова (бабушка-графица, са којом ће се касније разићи због својих ставова, добротвор руске емиграције). Тамо је суочен са великом предусетљивошћу чудне британско-руске екипе. Ова дружина компликованих брачних односа жели да га искористи, и то не само зато што је "секс корен свега", што је назив једног поглавља и тема унутрашњих Рјепнинових размишљања. Има ту нечег још, нечег шпијунског. Добар контраст овој извештаченој љубазности и дружељубивости је што га стално нуде цигаретама, иако је више пута рекао да не пуши (намерно непоштовање или стварно ни толико не могу да запамте о ономе што он стварно жели).

Да бисмо схватили неке Рјепнинове ставове можда је најбоље да видимо његов однос према жени Нађи. Одбијање понуда других жена могли бисмо схватити као његову верност и доследност у верности, али то није сасвим тачно. Два пута је он преварио своју жену. Први пут, са болничарком коју је знао у рату, и то је само поменуто, као да се Црњански као приповедач држао онога џентлмен о томе не прича. Други пут је то мало више описано, са девојком која може њему ћерка да буде, а оном "великом Шкоту" (такође описан као дромедар), с којим је, може да буде унука. Ово друго неверство, пред крај романа, је знак слабљења чврсте руске воље, и на неки начин предзнак трагичног краја. 

Дакле, није реч о некој пукој доследности, пре о незадовољству понудом (описано некад у детаље - ружно лице, згодно тело), неким шемама које стоје иза таквих понуда ("дорадник" у браку), те уопште противљењу да се веже за тај (полу)свет високих друштвених звања. То је у складу са Рјепниновим ликом јер он није некакав монолит. Уосталом, Рјепнин је већ променио страну - био је бели, рећи ће игром случаја, а сада има симпатија према црвенима. Он ипак никако не може бити конвертит (ни компрадор, како би рекао Владушић) јер је променио уверења. Или можда није, јер ситуација се променила, он је увек био на страни отаџбине, а њу сада представља победничка Црвена армија (са истим церемонијалом као царска војска, радосно ће приметити). Тако код Рјепнина имамо доследност светоназорима, али еволуцију у ставовима, што је много боље од ригидности неких (Сорокин) која на крају дивергира у фанатизам и моралну корумпираност (једно често с другим иде).

Однос према жени Нађи утицаће на животни избор Рјепнина. Како јој не може обезбедити достојну егзистенцију, жели да је некако одгурне од себе. Да не би умрли од беде и остали у некој цеви. Треба имати у виду да ово није буквално страх од глади и немаштине, јер касније видимо да Рјепнин може живети од клађења на коње или псе (занимљива епизода је кад доста, но не баш све, јер нешто је сачувао, губи кладећи се "на сигурно"). Као што му се нуде различити послови преко емиграције и с њом повезаних британских кругова. Али то није живот доследан човека (мушкарца, оца породице... патријархалност нигде није експлицитна, али се осећа). Но он зна да Нађа не би отишла од њега...

Рјепнин би најрадије отишао назад, у Совјетску Русију. Али Нађа би сигурно кренула за њим а то је тада барем био пут у неизвесно. (Занимљиво је поредити то са ситуацијом самог Црњанског. СФРЈ се сматра либералнијом, па је он ипак морао доста да поради на томе да би режим дозволио његов повратак. Са друге стране, могуће је да је шездесетих или седамдесетих повратак емигранта који се "покајао" у СССР могао бити чак драгоцен, а прогона највероватније не би било).

Тако Рјепнину преостаје једино смрт (самоубиство) као часни израз. Можда би некоме (јер је то све последица жалосног стања окружења) дело Црњанскога личило на Камијевог Странца, али ово може бити само анти-Странац. Разлика је ако неко и сам тоне у безидејност, те тако допушта своју смрт, и ако неко жели да таквим чином повуче границу између себе и њих. 

Занимљиво је да до неког коначног разлаза, у суштини ситуације кад сазнајемо сву дубину раздора између Рјепнина и емигрантских кругова долази релативно касно, тек у другој књизи романа. Црњански је већ у роману Код Хиперборејаца дао да се наслути основа његовог става према Совјетском Савезу - за њега је то просто Русија. (Мој пријатељ је рекао за Црњанског да је стаљинистички фашиста, свидео ми се тај израз, и сам сам се тако декларисао...) Овде, преко Рјепнина, он иде много даље. СССР је за њега пунокрвни наследник Империје, он против Стаљина неће ништа учинити. Црњански постаје сличан евроазијцима у емиграцији који су осећали динамику у којој бољшевици воде Русију. Али код њега нема геополитичких разматрања, уопште не неких размишљања о будућности Русије. 

Однос према будућности Црњанског у овом роману види се и по ономе што Рјепнин не зна о својој жени Нађи.  Тај "детаљ" ставља другачије светло на његову трагичну судбину, и занимљиво да је Владушићу сасвим промакао, после све преокупације мегалополисом и ђаволом. Ја га овде нећу изрећи, јер не мора све бити пренето, "спојловано"... Само ћу изнети своју импресију како су мушкарци некад будале који последњи сазнају оно најбитније.

До коначног разлаза са емиграцијом (коначан за Рјепнина, они га неће пустити тек тако) иронично долази у пољском клубу, јер руски емигранти изгледа немају ни свој клуб у Лондону (а мењали би свет, односно своју земљу). Пољаци пролазе са својим женама, и помало им се смеју, они су преокупирани игранком. Расправа је дијалог достојан таквих сцена у романима Достојевског. Као клинац сам повлачио разлику између романа Сенкјевича (пољски писац) и руског класика Достојевског. Јунаци Сенкјевича су људи од акције, јунаци Достојевског су људи размишљања и напетих расправа. Мало ко ту стварно нешто уради, можда убије бабу...

Црњански се не бави много Пољацима (више односном Енглеза према њима), иако је најбољи пријатељ (можда и једини) његовог Рјепнина Пољак који је изгубио ногу борећи се за Енглеску. Он свакако није човек тешког размишљања и дилема. Прво гледа да се снађе у енглеском (лондонском) окружењу, и да нешто учини за свог пријатеља Рјепнина, а онда без проблема одлази назад у Пољску. Занимљив контраст. Његов омиљени јунак је Наполеон, и пред крај имамо расправу око Наполеона. Али то је тема следећег блога.

Иван Вукадиновић

п.с. Стицајем околности налетео сам на Калајићево разматрање Романа о Лондону. Заправо први клип са Калајићем (у последње време) отворио сам кад сам се сетио оне његове "Фашиста је највећи комплимент", у прошлом броју Загора те-неја. И онда један, други његов клип... па нек кажу да јутјуб не прави бабл у којем шириш своја постојећа интересовања.