Сукоб Перуна и Велеса

Ако је уопште потребно подсећање, Перун је словенски бог неба и непогода, грома као и кише коју он доноси (зато су му се обраћали током суше). Иако се сматра "неком врстом словенског Зевса", не може му се једноставно доделити титула врховног бога, мада је данас веома популаран (популус = народ), а народ га је веома ценио од давнина. Ипак, Сварог или Дајбог се такође могу сматрати врховним, овај други баш код Срба. Перуну су посвећени Храст и перуника. Постоји етимологија по којој име Перун долази од индоевропског корена "пер", што значи ударати. Но, постоји и етимологија која повезује име са латинским quercus, што је име за храст. А оно долази од индоевропске основе "перко", која означава место у гори. Уочимо да је литвански бог Перкунас, и да се сматра да је одвајање Литванаца и Словена (односно предака које данас тако зовемо) било прво раздвајање индоевропских народа. Што говори о старости божанства. Перун се помиње као Сварогов и Велесов брат.
Велес је словенски бог поља, пашњака, шума, усева, стоке и дивљих животиња (лова). Сматра се и словенским богом подземног света. Даље ћемо говорити о њиховом сукобу, но треба нешто рећи о заједничким особинама. Обојица могу бити богови рата, и обојица богови заклетве (и постоје документи где се Словени куну у Перуна и Велеса). Мада се Перун сматра значајнијим у том смислу јер затвара небеске двери непослушним и злим, док кривоклетнике кажњава за живота. Оба бога повезана су са земљорадњном, Велес као рогати бог (или што неко рече "богати рог"), бог плодности, а Перун који кишом оплођава Земљу. Видећемо касније како је то утицало на најстарији сукоб између различитих каста (класа) људи...
Видећемо две различите, мада не значењем супротне верзије, које се појављују у две Википедије, хрватској и српској (изгледа да разлика није намерна). У словенској митологији свет се посматра као стабло (храста): гране и кора су живи свет небеса и смртника, а корен је подземни свет - свет мртвих. 
У корену је Велес који стално изазива Перуна, крадући му стоку, сина и жену (за целу причу сам се заинтересовао када колега писац рече како је у основи сукоба жена, а и како би могло другачије...). Перун је гонио Велеса нападајући га муњама, док се Велес претвара у разне животиње и крије на различите начине. (Донекле слично сукобу који постоји у једном старом цртаном филму где се Мерлин и Моргана претварају у различите звери). Перун на крају убије (?!) Велеса, отера га у водено подземље. Треба имати у виду да је "убијени" протеран, а не анхилиран (како се сматра ако човек човека убије). Дакле, бог не може бити уништен, па Велес као владар подземља и даље шаље своје гласнике - духове мртвих.
Друга верзија нам каже како Велес као змија пуже уз стабло да би преузео небо, Перун га гађа громовима и кад га погоди и победи, пусти кушу. Оно је нема сумње природно (натуралистичко) објашњење. Оно је веома слично индијском миту о сукоб Индра и Вритре, који се налази у најстаријој Рг Веди. Вритра чува воде заробљених река, док га Индра (аријевски бог неба) не убије и ослободи воде. 
Два закључка можемо из овога извући. Као и само име Перуна (а видећемо шта важи за име Велеса), ова представа сукоба указује нам на велику старост словенске дивоније (пантеона). за разлику од других митологија, овај мит је очуван у неизмењеном облику. Ово је лични сукоб, а не прави рат групе богова, Τιτανομαχία.  
Сукоб Перуна и Велеса несумњиво је сукоб уранског и хтонског (небеског и земаљског) принципа. Међутим, како рекох у свом предавању о уранским и хтонским божанствима у нас, у словенском пантеону не постоју подела на супротстављене групе божанстава, пантеоне који међусобно ратују (или нам таква подела није позната). У другим митологијама таква подела постаје непомирљива (па и у индијском Вритра касније "еволуира" у једног од класе полубогова, демона Асура). Последица је да хтонски принцип у словенској (српској) родној вери није сматран негативним, чак је према Чајкановићу она задржала доминантно хтонски карактер. Такође је међу словенским племенима (а имамо извештаје из Кијевске Рус) жена (као условни носилац хтонског принципа) задржала своју самосталност до дубоко у време двоверја, односно док хришћанска ортодоксија није завела строги патријархални модел. За "матријархат", односно матрилинеарно уређење, везује се Винчанска култура, коју неки традиционалисти одбацују као нешто супротно уранским Хиперборејцима... Знајући прави карактер наше митологије, увиђамо колико су стриктне поделе бесмислене, колико смо ми данас и једно и друго - урански и хтонски.

Друго тумачење сукоба је везано за занимања. Сукоб ратара и сточара провлачи се кроз разлиите митологије, од библијског Каина и Авеља, до Дивљег Запада. Постоји једно занимљиво тумачење које нам говори о различитом односу према власништву, и изгледа да је боље од теолошких тумачења савремених попова, или неких веганских фантазија... (такође је изгледа погрешан покушај метафизике Александра Дугина, који правда митског убицу и онда одбацује целу номадску природу евроазијске степе...). По овој везији је Поседовање (земље) убило (слободно) Дисање. Ако бисмо даље повлачили паралелу, могли бисмо да змијин јуриш на небо (у Библији повезан са једним другим дрветом) сматрамо такође некаквим посезањем за слободом, због чега је кажњена. (Но, онда је аријевски мит супротан јер Вритра поседује воде, док их Индра ослобађа, Перун такође пушта воде...)
То су свакако тумачења вечних тема, која никада не могу бити завршена, јер потписник ових редова сматра да (математичким језиком речено) Истини можемо само асимптотски тежити, у некој временској бесконачности, при чему из Прошлости треба извлачити најдрагоценија знања. Остане нам само још да се осврнемо на само име Велеса, бога сточара. Знамо да је Велес град у Македонији, и име планине у Албанији, знамо и за грчки Волос (друго име бога Велеса). Но, не треба много думати да би се повезало са Власима, сточарима, дакле једном од касти некада јединственог индоевропског народа. Друге касте су могле бити Сораби (Сирби, Сарбани, Сабири...), Венди, Расени (Рашани) и за све ове касте постоје имена топонима широм Евроазије. Такође келтски Велс није далеко од Велес, као ни име Волшани, племе којем је пребегао Шекспиров Кориолан (у новијој екранизацији сниман у Београду). Чак у данас претежно сточарској Аустралији имамо име (наравно стигло колонизацијом) Нови Јужни Велс. Да ли нам све то говори како је бог мртвих и данас итекако жив...
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović