Још мало о Старом завету (Самуило)

Амерички професор Меламед рече да свега у Библији има, само нема хумора и науке. То је зато што хумор и наука делују на основу поређења релативних ствари, док у Библији имамо посла са апсолутном истином. Читајући Библију ипак сам наилазио на хумор у најави. Тако нпр. Аврамова жена вели Господу да је шала како то она може затруднети у деведесетој, али Бог може све, и он никад не лаже... Дакле, ако и помислимо да је нешто смешно помислити како уопште може, ту је Божа да нас исправља, јер он не само да може све, него и зна све, не лаже нити допушта да га се лаже (у чему се разликује од осталих богова).
Ипак, неверник се може и сме слагати, па тако Мојсије убија Египћанина (описано као да је убио пса), и онда леш сакрије, па и сам бежи, уместо да преузме одговорност за свој поступак. Развијају се двоструки стандарди, што је усавршено код муслимана који имају праксу текије или кетмана по којој је сасвим етички исправно лагати "неверника", при чему "неверник" може бити чак и муслиман, али рецимо доминантне секте (алавити су се тако прикривали до доласка клана Асад на власт, много раније Фатимиди у Египту). 
Ми не знамо колико је одређен образац понашања усвојен прихватањем аврамских религија, а колико оне заправо задовољавају такву "изворну" потребу људи, што би била тајна њиховог успеха... или једна од тајни. То би било питање да ли је старије кокошка или јаје. Тек, овакав образац се раширио изван религије, посебно кад разматрамо историју и политику, па и нека шкакљива природнонаучна питања - фамозну еволуцију и у мањој мери Велики Прасак. Надовезало се ту и оно да "Бог ништа не ради тајно", па и новозаветно да су благословени нишчи духом. Откако се раширила писменост, Библија је преведена на народне језике, па још од кад имамо интернет... Добија се комплекс идеја по којем ако нешто не разумемо то мора да је завера, уосталом шта нам тамо паметују, ето ми прости ако мислимо да је другачије, то је наш благослов. При томе ћемо наивно, као да је библијска, прихватати сваку тезу коју без двоумљења износи неко ко има исту етикету као и ми. Нема преиспитивања ауторитета?! Звучи као фразетина, али да, тако је. Ауторитети се никако не преиспитују, ако су "наши" прихватамо безрезервно, а ако нису то је завера моћних и паметних, против нас нишчих духом... (И чисто узгред, данас овакав комплекс дечијег свезнања немамо само код хришћана, далеко од тога...)

На слици десно имамо како Хића се здрави са Гебелсом, кога су звали "рави" и који је у ствари Јеврејин шпанско-холандског порекла. Малим истраживањем "податак" сам пронашао на Стормфорнт сајту, који се иначе хостује у Сједињеним Државама. А ту причу шири Давид (занимљиво име) Ирвинг, један од познатијих негациониста холокауста. 
Е сад, то је поставио лик који хоће нешто да докаже... При томе се он не изјашњава као наци, насупрот томе друге оптужује да су нацисти, стаљинисти, фашисти, припадници још неких завера (наравно, уз то Јев... овај Хазари) и тоталитарних начина мишљења, и све то одједном! Ех, шта је служба Новом Светском Поретку... Он је "негде" (а видесмо где) нашао то, и прихватио је безрезервно, пригрлио је "податак" који му одговара, као да је то библијска објава. (На страну то што "националсоцијалисти" шире ту причу по којој испада да су њихови идоли од почетка тек оруђе у рукама њима толко мрских Јевреја, а истима смета кад се каже да је Хитлеру баба била Јеврејка...)


Е сад, прва и друга Књига Самуилова део су циклуса бескрајних борби са Филистејцима (Палестинцима - Пеластима - Пелазгима - Србима; није џабе Нетенијаху рекао да наши народи имају везе од Римске Републике, па и раније...) Почиње борбом у којој је (јеврејски) Бог на страни Филистејаца, чак улази у њихов табор што њих престраши, па стиже охрабрење (није речено од кога, можда од самог Господа). Зашто би то Бог радио против "изабраног народа"?! Вероватно зато што га по обичају нису слушали. Филистеци наравно побеђују, те заветни ковчег, односно стан Бога самог, односе његови нови пријатељи. Тамо он понизи статуу бога Дагона (или Дајбога, како рече једна нишка пијандура), поломи јој руке и ноге - тако да знамо ко то ради (питање поставио Бата Стојковић у Сабирном центру). Онда Филистејци враћају заветни ковчег, јер им се још свашта нешто догађа, па виде лепо да није то за њих, успут неко од простог народа јеврејског завири и ту страда десетине тисућа Јевреја (било је теорија да је уствари реч о атомском оружју).
Наравно да на почетку има рођење пророка и судије Самуила, па како је постављен цар Саул, но ово није прича о њима. Како је Кум заправо трилогија о Мајклу, а не Дон Виту Корлеонеу, тако је и ово заправо прича о Давиду, који је прешао пут од пастира и гуслара до јеврејског цара. 
Овај дечко из најмањег јеврејског племена у добро познатом двобоју убија праћком оклопљеног дива оријашке величине Голијата. Кад год се у Библији помену дивови, то је занимљиво и асоцира на једно нестандардно тумачење... А у овим књигама помиње се и див са по шест прстију, што је веома занимљиво (погледати Хронике Акакора). 

Елем, Давид је после те битке херој, а цар га не воли. То је веома позната прича... Цар Саул га шаље у разне битке, надајући се да ће овај погинути. То се не дешава и Давид је све славнији. Цар подлеже сплеткама и пожели да га убије, и поред одговарања његовог сина и такође хероја Јонатана (који је заслужио смрт частивши се пленом кад је Бог рекао да се пости...) Давид мора да се одметне, онда га цар јури и овај га два пут понижава показујући му да може да га убије, али то неће, јер цар је помазаник Божији. Давид чак прелази на страну Филистејаца, и спрема се у бој на Израиљ, али га филистејски кнезови спречавају страхујући да неће ратовати против Јевреја, него постати њихов непријатељ (у извору се користи веома занимљива хебрејска реч: сатан). 
Давидов пријатељ после битке убија цара Саула, но овај убија тог пријатеља који му доноси главу да би га задивио. Јер не сме се убити цар, помазаник Божији. То је такође чест историјски мотив, Александар је тако наставио поход јурећи персијског сатрапа који је убио Дарија, јер само цар сме да убије цара (но видимо да Давид то ни лично није хтео). Касније, кад је Давид већ цар Јудеје, док је Саулов наследник цара Израиља, то се понавља - тај цар је убијен, Давид се свети убицама и тугује због смрти помазаника. Е сад, у Старом завету се често употребљава реч цар (можда је до превода Даничића). Имамо по неколицину царева на малом простору. Но, нису они Божији помазаници (хебрејски Месија, грчки Христос). Нешто касније ће Месијом бити проглашен персијски цар Кир, који наравно није био Јеврејин...
Ово је тек можда стварна историја јеврејског народа. Биће да је нешто било стварно од догађаја описаних у Изласку, но тешко да је оно и приближно било блиско истини. Ипак, постоје налази где је Давидово име, но сами израелски историчари се споре око аутентичности и постојања царства у неком десетом или деветом веку пре Христа. За Егуодус (Мојсије) ниједан озбиљан историчар не тврди да је историјски извештај, док сами рабини, осим тврдокорнијих, нису вољни да га дословно прихвате (рецимо податке о 600.000 мушкараца који излазе из Мисира који је имао укупно три до пет милиона становника). 
Овде имамо дате Давидове победе, од којих је једна (праћена стандардним покољем) у Дамаску (најстарији град на свету у континуитету), што је веома занимљиво спроћу актуелних догађања. Дат је на крају и попис, као што је то чест случај у Старом завету. Јуде има око пола милиона, а Израиља 800.000 - дакле заједно 1,3 милона, није речено да ли само Јевреја или свих поданика (објашњено је раније који остадоше међу Јеврејима "до дана данашњег"), да ли само мушкараца, или се рачунају и жене и деца. Ако би то био укупан број становника, то би био велики број, али не немогућ...
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део