Foundation

Филмовање и серијализовање класика фантастике је увелико у току, па смо тако добили и серију која је инспирисана (дакле није буквално одрађена) Задужбином Исака Асимова. Свеједно су на самом почетку поменути неки ликови до којих ће серија доћи тек у некој сезони (најављено чак осам!) као што је рецимо Mule - кад сам читао књигу преведено као Мазгов, што сам ја видео као лично име, рецимо Зарков из Флаш Гордона. За мене лично то је било битно у смислу да, макар у почетку нисам нешто много разматрао "теорије" (тј. предвиђања шта ће се догодити), кад већ знамо где цела прича води. Видећемо зашто је ово битно...

Оно што је битно, а што често заборавим (можда зато што подразумевам) то је визуелна лепота ове серије, како је све добро одрађено за нешто што је те-ве пројекат а не биоскопски филм. Мурал (актуелно ових дана) на којем је историја Царства (царева) или свемирски бродови, пријатно је гледати. Наравно, реалније је очекивати да су астероидска поља или свемирске крхотине као у филму Гравитација него као овде, али то иде у рок службе.

Е сад долазимо до онога што често може прво упасти у очи када је реч о продуктима савремене индустрије, а посебно ако је тема фантастична. То је фамозни диверзити. Мени исти може засметати кад је претеран, мада ми осетљивост није мала, с обзиром на оно што ради доминантна Дизни продукција. А погледајмо како је то код Кореанаца. 

Овде ми је у првих неколико епизода деловало да је белац у серији једино као "негативац" или смотан, са изузетком самог Харија Селдона који је такође доведен под велико питање. А кад смо код тога, у серији нема нешто Кинеза (Источне Азије, "источна раса" код самог Асимова), а има их доста на овој планети. Мада касније ће оно за негативце и смотаност постати углавном другачије, Хари је посебна прича.

Како сам већ писао, сам Асимов је предвидео расно чисте планете ("источне, западне и јужне расе") док је сама планета-престоница мешана што неке у његовом приквелу чуди кад дођу. У серији се држе тога па имамо етнички монолитне народе који насељавају појединачне планете (барем три таква народа видимо), док је престоница Трантор мешана, као и Терминус на којем је сама Задужбина. Фантастика није футуристика па је то прихватљиво, а рекао бих да је сам Асимов проблематизовао тадашње Сједињене Државе. И занимљиво је кад то рецимо поредимо са Дином Френка Херберта која кроз планетарни феудализам постиже неку ванвременску перспективу. 

Наравно, мало је вероватно да би човечанство кроз много хиљада година било физички слично данашњем, али аутори серија вероватно не желе више да се играју са неким додацима на главама (Звездане стазе), а било би претерано да људи личе, рецимо, на октоподе... Такође, ако би се људи међусобно разликовали, реално би било мислити о ономе што ја називам "праве расе" - човечанству прилагођеном различитим силама теже или нивоу кисеоника. Ако би напустити своју планету било луксуз, ово би било природно стање ствари. Занимљиво је да досадашњи СФ углавном користи такве ствари за догађања у нашем Сунчевом систему, можда зато што једино добро знамо физичке карактеристике околних планета, пре свега гравитацију. А ако већ не можемо ићи даље од данашњег човечанства, замислимо свуда равномерно помешано, па би кастинг за неко дело фантастике у даљој будућности требало извести у Бразилу, Турској или Мексику. 

Кад се има у виду оно речено у првом пасусу и ово о диверзитију није чудо како ми је засметало кад је на путу за Терминус Селдон почео зајебавати свог црног пасторка. Како очигледно! Ако су хтели неки ефекат, мислио сам, зар не би било боље да богати црнац малтретира сиромашно бело дете, нешто слично старом филму Наслеђе белог човека (играо Траволта). Ако се већ жели порука... Али серија је имала већ својих квалитета, а ово је било превише очигледно. Указано ми је на другу могућност... Мада сам и сам мислио како неко решење мора бити нађено јер осим самог Селдона (коме је и према Асимову било време да делимично нестане) два битна (црна) лика су тада избачена, а за феноменалну Гал то је свакако било претерано. Дакле, неко објашњење је морало да следи и остало је да се чека.

То је у принципу сам Хари када се "повампирио" решио на елегантан начин и у два ступња. Зашто је  требало да буде убиВен, како би то Кристијан рекао... Објашњење да је морао раздвојити Гал од њеног момка, а свог посинка је доста танко... Озбиљније је да је он свеједно умирао и од те болести би умро сасвим недостојанствено, што не би било добро за саму Задужбину, којој је он потребан као бог-идол. А он је ионако себе надживео као холограм...

Оно што је, према практично свим коментарима, у серији најбоље то је сама генетска династија која води Царство. Идентични клонови који се јављају у тројци као Зора, Дан, Вече (Dawn, Day, Dusk - све на D) од којих средњи брат делује као владајући цар, млађи учи, док најстарији има улогу историчара и саветника. Када дођемо до доминантне религије у Царству (и изазова који Царству поставља њена реформаторка) видећемо да таква тројка, само наравно женска, постоји код три богиње у које они верују. Сетимо се и тројке на крају серије Dark. 

Овде се отварају дубља питања с обзиром да Хари Селдон на почетку и свештеница-реформаторка касније (одвојено од њега) постављају питање неодрживост таквог стања, јер оно не нуди никакав раст односно развој. Мада би по Селдону одустајање од генетске династије само одложило а не и спречило пад Царства и године таме. Свештеница иде дотле да Клеону XIII (Day) оспорава да има душу. Цар прихвата изазов (борба за права клонова, и они су људска бића!) и креће на смртоносно ходочашће без заштите коју цареви и битнији службеници царства имају, а то је нанотехнологија. Изазов је прошао, али није видео ништа (лагао је свештенице, али свог робота није могао да слаже). Разговарали смо о томе и закључили да то није зато што он "нема душу", већ зато што није веровао у ту религију, а ни у неку другу (рецимо да има нешто после смрти). 

Занимљиво је да је у једном подкасту (негде крајем средине сезоне) речено како је страна Царства још најприхватљивија. Тачно је да су нуклеарно осакатили две планете, али треба имати у виду да цареви брину о популацији коју чине трилиони људи. И сто милиона људи погинулих на Трантору (и даље је сумња да је то организовао сам Селдон да би одбранио своје идеје) према томе практично није ништа. Или погледајмо шта је у Дини урадио Пол Муад' Диб, кад се докопао царства (тачније шта није могао да спречи).

Као алтернатива Царству видимо завађена краљевства (управо оно што Селдон покушава да умањи у будућности) спремна да се фанатично поубијају, или још гори верски фанатизам упакован у зен-фашистичку причу о неком духовном расту. Мени се она свештеница лепо смучила својом причом о расту које се она сама не држи јер није спремна да преиспита оно у шта сама верује (ниједан верник на то није спреман). Но занимљиво је да код Асимова религија уопште није фактор, он се бавио само технолошким и организационим назадовањем Царства и уопште цивилизације које отвара пут господарима рата. Пре неку годину је један лик рекао како у Србији видимо да ова прича може бити сасвим тачна - брже се возом стизало до Ниша, кад је отворена та железница пре век и по. 

Вратимо се религији - ако је узор био вишевековни пад Римског царства (а јесте), те долазак варвара, онда се религија не може занемарити, јер раширило се неко хришћанство, касније и ислам. И овде видимо предност Френка Херберта (који је једини други аутор који се озбиљно бавио галактичким царством, људском галаксијом) да је итекако искористио ефекат религије. У серији су тај фактор добро испратили, колико је то у једном комерцијалном формату уопште могуће. Додајмо томе и верски фанатизам света који тоне (рекосмо ли глобално загревање?) а који је родна планета генијалне математичарке Гал - како су тамо црнци, ово као индиректна критика баца друго светло на диверзити, мада наравно да се овакав сценарио може догодити било где, код било којих људи. 

Већ је до сада јасно да је она почетна слика о царевима (и двору) као просто негативцима током серије релативизована, што је добро. Мада на крају видимо на какву је окрутност (по мени гору од уништења планета) спреман цар који је још деловао либералније. И на какву је бруталну ефикасност спремна Демерзел - робот у женском лику који је неретко деловао емпатичније од царева којима безусловно служи (она служи Империји, не појединцима, то треба имати у виду са Законима роботике које је исто дао Асимов - њено тумачење као и у филму Ја робот може бити другачије од тумачења појединца био он и цар, што смо видели у последњој епизоди, а можда ће бити другачије и од неког хуманог виђења уопште). 

То што нема робота у Царству, осим Демерзел за коју осим царева и не знају шта је (Асимов је своје две главне теме, задужбине и робота, спојио тек на крају свог серијала), то је још једна додирна тачка са Дином - тамо је радикалније па су уништене мислеће машине уопште. Сличност је такође што и овде свемирски скок изводе прилагођени људи. Мада не баш као Еснафљани у Дини, што у првом филму на жалост не видесмо. Треба имати у виду да се овде сумња да су они и даље сасвим људи... Путовања кроз простор и време су иначе визуелно и логички одлично одрађена.

Асимов је сасвим добро предвидео да научници неће бити главни у развоју Задужбине. То је сасвим логично ако имамо у виду да научници (као ни филозофи некада) не доносе одлуке! Причу можемо проширити све до одвајање науке од државе, неком новом секуларизму. Али вратимо се овом делу. Код Асимова имамо улогу градоначелника, људи са овом скромном титулом, који се брину о свакодневном животу Задужбине, наоко небитним стварима, чега су научници ослобођени. Током Селдонових криза они ће имати главну улогу. Овде је ствар некако конкретнија, кроз деловање одличне Салвор са титулом Управнице (како је преведено Warden). Али треба имати у виду да је њено деловање (иако има не мале психичке моћи, што је на крају објашњено, а било је и предвидљиво зашто је тако) искључиво одбрамбено. Она не улази у неке визије даљег развоја Задужбине, а зато ни нема времена. Због тога до последње епизоде Задужбину не можемо другачије посматрати него као испоставу Царства, што она формално и јесте. Осим тога, испада да је још најмање радње серије на самој Задужбини (Терминусу)!

Погледајмо још бољу Гал Дорник. Помало (па јбг, претерано би било рећи) теслијанску причу о генију са забачене и (духовно, интелектуално) заостале планете која побеђује на математичком такмичењу, долази пред Цара и постаје десна рука самог Харија Селдона! Видимо како она (и real-time) има моћи предвиђања, која су ментална а не Харијеви алгоритми. Имајте то у виду јер поменута је (спојлер алерт) Друга задужбина. Било је коментара о ситуацији у којој је она (и по мени) претерано емотивно реаговала јер је Хари није упутио у кључне ствари - укључујући његово убиство и каснију њену улогу. Да ли би било изводљиво да је Хари и њој као и свом посинку објаснио нешто у стилу - е ја свеједно умирем, ви ме убијте. Треба имати у виду да она није ни требало да зна ни да буде умешана, већ да једноставно преузме вођење Задужбине. Али Хари је превидео њену видовитост. Са друге стране, то што је она шибнута у будућност је драматуршки оправдано, а ја бих њене реакције могао разумети с обзиром колико је претенциозан постао Селдон као холограм (у оба издања). 

Дакле, Гал је, као и Салвор, сачувана за следећу сезону. Сачувано је и само Царство и видимо како оно елегантно избегава кризе које му прете (заплети су доста добри). Иако се свашта догађа тек се девета (претпоследња) епизода зове Прва криза. Криза иначе значи прекретницу, а треба имати у виду шта је Селдонова криза. Код Асимова је то време кад се појави Селдонов видео снимак на којем он прецизно (јер психоисторија је наука) каже шта се управо дешава и шта је његова препорука. У серији је то драматуршки разумљиво урађено тако да је Селдон холограм (да ли је исти холограм онај који излази из ваулта и онај којег Гал напушта?!) тај који реагује са окружењем и наравно предлаже шта да се ради, а препорука постаје извршна наредба... Но ово је лоше одрађено. Хари као да држи предавање при чему га после неколико минута деца (разумљиво, деца постављају права питања) питају шта је он уопште. То би пило воду да се обраћа само Задужбини у којој је он бог или барем пророк, али ту су и Анакреонци и Теспини којима он ништа не значи и који би га логично прекинули питањем ко си бре ти, ако га не би гађали нечим...

Све у свему, ова серија обећава и представља модернизацију (која је била изгледа нужна) дела Асимова. Не знам да ли ће изгурати баш свих осам сезона у којима још свачега мора бити. Али би била штета да буде отказана после ове или друге сезоне (као што смо видели у неким случајевима). Надајмо се да ће се наставити (иако није баш вау!)...

Иван Вукадиновић