Дина - негативци и револуција

Револуција није испијање чаја... Револуција је насилна смена једне класе другом класом.

Велики Мао

Када сам се бавио злом у фантастици помињао сам две врсте таквог зла - антропоморфно и неантропоморфно. Јасно је да само прво може бити у пуном значењу оно шта мислимо када (колоквијално?) кажемо "негативац". Зато, на пример, код Х. П. Мајстора где имамо космички ужас тешко да имамо праве негативце. Ктулу и њему слични то не могу бити као одвише различити човеку, чак ни ако на неки начин разговарају са неким људским протагонистом. То не може бити неко ко је полудео у жељи за знањем, нити неки хибрид човека и нечега (што одражава Лавкрафтове расне страхове), па чак ни култиста који ради на свргавању људског поретка није "класични негативац". Да бисмо имали оно што обично називамо негативци морамо имати људске мотиве. Да видимо како ту стојимо у делима фантастике. Кренућу од свог статуса "на друштвеној мрежи".

Један од најуспелијих негативаца фантастике је наравно матори барон Харконен, а ево зашто (метода просте елиминације):
Дарт Вејдер је наравно бед-ес негативац, али има оправдање - прво видимо да је де факто машина, после сазнајемо за његов "анђеоски пад" (наслов приказа филма Освета Сита). Наравно, као лик јесте занимљив и слојевит, ал то је већ друга прича.
Саурон је више неко метафизичко зло, уз то је и безличан. Да и не говоримо како је "настао", ону познату причу о бунтовнику, и то је неко оправдање.
Танос се чак може логички разумети, да не кажемо како је у праву. Кад он у судару са стварношћу губи то своје "право" и као лик бледи.
Али Владимир Харконен је чисто системско уз то и људско зло. Оно које иако може да ужива у суровости, чак то и не ради ако му се не исплати - да не траћи ресурсе. Ствар је у томе што ћеш такве људе (наравно, он је предимензиониран до карикатуре, па да кажемо у мањој мери такве људе) сретати у животу, постоје бројни историјски примери (рецимо Хувер од ФБИ)...
Једини који би се с дебелим бароном могао мерити би могао бити Император Палпи. Али Палпију недостаје скоро једнако зајебана породица, нити је он убацио своје гене (истина Владимир то није планирао) све до следећег галактичког владара са супротне стране... Истина има ону унуку, ал о њој не бих сада уопште...

Но ствар је у томе што чак и Владимир има своје оправдање (као уосталом и Палпатин, али осим аналогије он није овде тема). За системско зло оправдање је сам систем, а ако посматрамо шире (јер ниједан успешан, односно дуготрајан, систем није неприродан) оправдање би било оно што сте од мене вероватно већ прочитали - како свет у ствари функционише
Но погледајмо један цитат из Дине.
Он не одговори ништа, размишљајући о томе какво је семе, размишљајући кроз свест расе коју је првобитно искусио као врашку сврховитост. Наједном је схватио да више не мрзи Бене Гесерита, Цара, па чак ни Харконена. Сви су они били понесени инерцијом своје расе да обнови раштркано наслеђе, да изукршта, помеша и преплете њихове лозе у велики, нови генетски резервоар. А раса је знала само за један сигуран начин да то изведе - древни начин, опробан и поуздан начин који је све уклањао са свог пута: џихад.
Френк Херберт, Дина

И ствари овде постају комликованије по читаоца Дине (можда и гледаоца будућег филма). Наравно, да се све то може "конзумирати" ради забаве, али било би огрешење по такво дело остати на томе. У разумевању можда могу помоћи Квинове идеје, али да и ми пређемо на ствар.
Наравно да "оправдање" овде можемо схватити пре као разумевање него као неки етички алиби. Слобода је одговорност, па свако ко није под тоталном принудом може имати избор (мада је тешко порећи да је и тај избор нечим ранијим условљен). Не мора бити Харконен, може бити Атреид, рецимо то тако... 
Но овде нас занима избор онога ко се нашао с друге стране оштрице зла, а он такође постоји. Још на рептилском нивоу то је fight or flight, а често само једна одлука води преживљавању. Но у људском друштву неко може имати избор да се одупре или трпи. Отпор може да води новом злу, или бар људском страдању, које често ни сам јунак не може да спречи и ако хоће. Управо је то прича Пола Муад' Диба (Атреида, Харконена...).
Рецимо да није све до избора јунака у смислу ето хоћу да дигнем револуцију. Не мора бити ни до емпатије коју је неко стекао упознавањем људи па је схватио да нешто мора да се промени, макар и силом - случај Че Геваре. Неко је морао да дигне револуцију просто да би преживео, и да би осветио своје родитеље, рецимо. Управо је то Полов случај и ту се може повући паралела (ако не и аналогија) са - Џингис Каном. Млади Темуџин је исто морао да бежи и састави банду најдивљијих Монгола... тек после је могао постати Џингис Кан.

Јасно да овде није и не може бити речи о спасавању система, као кад Бетмен победи Џокера, или што рече један лик иронишући на интернет форуму америчку парадигму "слободног света" - поента игре је да Химен победи Скелетора. Не можемо о томе говорити када се показују тачним речи једне монахиње на протесту - Антихрист није особа него систем.
Наравно, да се не бих претерано огрешио о Ноланове креације сетићу се да је и Џокер бар једном отишао до "мало" дубљег антрополошког нивоа (то је оно "како свет заправо функционише") и... погодите - Бетмен га у том филму баш и није победио.
Вратимо се борби против зла (система) која нужно води револуцији. Осим што "једе своју децу", револуција је позната и по томе да је много крвавија од ранијег режима. Погледајмо колико је људи страдало у Бастиљи, а колико је завршило на гиљотини. Одговор би нам рекао много тога...
И ту долазимо до суштине онога о чему је Квин причао, зашто рецимо претходни Линчов филм није сматрао верном верзијом Дине. Иако није негативац, Пол Муад' Диб није ни јунак, пре би се могло рећи да је антијунак, односно губитник. Јер није успео да спречи џихад (који је сам изазвао). Узгред, у трејлеру новог филма се види да се избегава та реч, ваљда се каже крусејд... то је данак политичкој коректности, ма колко се Квин трудио да докаже да није тако (јасно, ако се буде у целом филму бежало од те лепе речи - џихад).
Па погледајмо жртве, како је у самој Дини, њеним хроникама наведено. Шездесет милијарди људи широм галаксије, на многим планетама, што је хиљаду пута више од броја страдалих у Другом светском рату, такође хиљаду пута више од броја мртвих које неки повезују са на почетку цитираним Зедонгом. Шездесет милијарди жртава Половог џихада, што је вероватно много више од броја мртвих који је скривила цела династија Харконен у својој хиљадугодишњој историји... Занимљиво, зар не.
И ту долазимо до неке поенте, али не прве књиге Дина, него целог серијала. Можда те жртве нису биле узалудне, јер су водиле ономе што је уследило. Али Пол није био успешан у својој мисији - не само да није спречио џихад (који је уосталом био неминован),  него није успео ни у оном циљу који је наведен у цитату. То ће успети тек његов син Лето, Божански цар Дине, а цена ће бити две хиљаде година неке врсте комунизма, власти које бисмо у земаљским терминима могли поредити са Стаљиновом. При чему се и он сам два пута жртвовао - прво као човек, на крају као пустињски црв. Али то је тема за неку другу причу.
Иван Вукадиновић




Коментари

Популарни постови са овог блога

Уранска и хтонска божанства

Каже није наше

Logički problem indukcije