Етика: Слободна воља

Теорема: Слободна воља је одговорност, док је одговорност слободна воља. Човек има слободну вољу у оној мери у којој је за нешто одговоран и у оној мери у којој може пред неком институцијом бити одговоран.

Лема1: Овако посматрано, што ћемо видети после доказа, недостатак апсолутне слободне воље, односно детерминизам, искључује било какву апсолутну одговорност, тиме и апсолутни морал. Морал је иначе скуп друштвених забрана, оно што не би требало да се ради, а ако ипак радимо не би требало да нам због тога буде пријатно. Закони се заснивају на моралу. Колико је морал универзалан (општечовечански)? Онолико колико сви људи имају потребу да нешто у свом друштву забране. Морал се на тај начин извлачи из Природе, односно он је уређење међуљудских односа онда када односи међу људима нису више само биолошки (хорда, род) али постоји потреба да и даље буду органски уређени (племе, народ, нација...). 

Релативизација слободне воље релативизује и морал, али се то не односи на етику. Да није тако не би се кључно дело Баруха Спинозе назвало Етика. По Спинози, иако филозофија почиње метафизиком, њен крајњи циљ је да служи као потпора етичкој мисли. Спиноза је негирао постојање слободне воље. Но, зашто етика није релативизована? Зато што етика даје начела узвишених циљева, идеала. Они постоје били ми одговорни или не, једноставно ако нешто сматрамо "вишим циљем" због којег вреди живети, или идеалним начином живота, сматраћемо то без обзира да ли нас ка томе води "слободна воља" или смо вођени ко зна каквим разлозима којих обично и нисмо свесни. Друштва у којима је идеја судбине на било који начин дубоко укорењена нису показивала недостатак етике, индолентност у свакодневном животу, већ напротив високу посвећеност циљевима која је водила до презира ка пролазном животу, дакле ономе што се у негативном контексту сматра фанатизам или фатализам. Плашење неких богомољаца да ће се губитком идеје "слободне воље" огрезнути у неморал и неодстатак било какве етике једноставно не стоје, нити имају историјску потпору с обзиром да су од древне Индије, преко античке Грчке, ислама, па све до комунизма људи живели у складу са својим етичким идеалима и својим моралом. 

Лема2: Недостатак одговорности релативизује кривицу и практично укида грех. Ако се мачак (коме уобичајено не дајемо слободну вољу) прејео рибљих глава биће му мука. Ми можемо колоквијално рећи "сам је крив", а грех тешко да ћемо му приписати. Мада је у европском средњем веку било случајева суђења животињама и бацања анатема, она су ипак изузетак из правила да се тек човек сматра одговорним бићем. Међутим! На примеру мачка то ипак не значи да није требало да се преједе рибе, просто зато што ће му од тога бити мука - дакле то дело има своју последицу. На тај начин је могуће дефинисати правила понашања - како свако дело има своју последицу, избегаваћемо она дела чије нам се последице не би свиделе. Сасвим логично. Тако се дефинише карма, као последица сопствених дела. Није потребно да се говори о кривици и казни (мада то још може проћи колоквијално, у обичном народу), а посебно не о греху и некаквим вечним патњама које следе. Не, једноставно постоје само узрок и последица. Нема разлога (у смислу да није доказано) да мислимо како биолошка смрт прекида ланац узрока и последица за сваку појединачну свест.

Доказ: Израз "слободна воља" широко се користи у судском смислу, и ту има своју оправданост и значење. Судски гледано, лице је одговорно пред судом за своје поступке ако "разликује добро и зло", односно ако има развијену свест (пунолетан или бар старији малолетник, који није ментално заостао), ако није дело учинио под принудом или у стању привременог губитка свести. Била шта од наведених ограничења ограничава одговорност лица, даје му олакшавајуће околности све до могућности ослобађања од пресуде. Код тешких менталних обољења јављају се етичке дилеме - рецимо да ли непоправљивог лудака убити или га до краја живота држати у лудници...

Лице, дакле одговара за своје поступке зато што држава (коју суд суштински представља) не детерминише његове поступке. Такође, одговорност постоји ако нема видљивог ограничења "слободне воље" у односу на понашање појединаца који се сматрају одговорним (малолетност, ментална болест или заосталост, афекат, стање помућене свести...). Међутим, може ли исто лице бити апсолутно одговорно за своје поступке, одговорно пред Богом?

Човек нема онтолошку одговорност, зато што он није створио свет, нити чак самог себе, дакле није утицао на ствари које су (у крајњем) одредиле његово понашање. То не значи да не постоје последице дела, и човек их сноси, биле добре или лоше, као што их сноси било која природна појава, животиња или аутомат. Једноставно узрок-последица, узрок-последица, узрок-последица, узрок-последица, узрок-последица, узрок-последица... 

То значи да се треба ослободити емотивних претеривања која следе уз речи као што су "кривица" или "грех". Такође значи да ни добра дела не могу гумицом прецртати она ранија ако су била лоша, могу тек бити почетак исправљања. Такође, нема вечних заслуга, јер ти добра карма може дати само бољи положај пред следећим догађајима. Речима мог омиљеног будисте, барона Унгерн-Штернберга: Велики дух је поставио на праг наших живота карму. Она не познаје ни љутњу ни милост...