Ву-вуу спекулације о свести

Када би се врата перцепције отворила видели бисмо ствари какве јесу, неограничене.

Олдос Хаксли

 

До сада сам имао више блогова где сам критички размишљао о ономе што нам се нуди у данашњим интерпретацијама квантне механике, нпр. овај. При томе нисам бежао од својих ставова о овој теми, па и дубинских светоназора. Сада ће, међутим, а на основу индиција која постоје, бити изнета спекулација (дакле, мож' да бидне, ал' не мора да значи) о свести после смрти. Прво једна дефиниција.

Интелигентни агент је аутономан ентитет који обсервира сензорима и делује на окружење користећи актуаторе. Делује према остварењу циља (у том смислу је рационалан). Интелигентни агенти могу да уче и користе знање да би постигли своје циљеве. Могу бити веома прости или сложене структуре, од термостата до људских бића или заједница људских бића. Дефиниција потиче од вештачке интелигенције.

Сада ћемо увести квантну механику, и само поменути два парадокса повезана с њом. Један је тзв. фантомско деловање на даљину, други је замишљени експеримент са Шредингеровом мачком, која је истовремено мртва и жива, односно пре мерења постоји у суперпозицији (линеарној комбинацији два супротна стања). Од читаоца се очекује да је упознат са овим проблемима, ако није време је да их сам упозна.

Једно од решења оваквих парадокса је да је све на свету повезано, свака честица са сваком. Питајући се Зашто је квантна теорија погрешно схваћена Брајан Кокс не тврди да ово није тачно. Напротив, признаје да јесте, али онда испушта неке неартикулисане крике (woo-woo merde-merchants) који би требало да нас одврате од слободне интерпретације тренутно доступних научних чињеница. При томе, није небитно његово идеолошко усмерење (наука се од почетка заснива на перцепцији културе из које долази, начина мишљења, почевши од религије) које се може видети тако што помиње вакцине и глобално отопљавање. Нека још само помене и ГМО храну и имамо комплетно "свето тројство". Наравно да ме овакви трактати не могу одвратити од спекулација.

 

Вратимо се горњим проблемима, парадоксима који се не могу решити на овом нивоу реалности. То што они који себи на чело лепе етикету "скептицизам" почну да се нервирају кад је неко скептичан према постојању материје ("иди баци се под воз"), може да говори само о њима самима. Нека "виша реалност" (невезано од математичких формула који је добро дефинишу, па и посредних техничких резултата који је оправдавају, али битно повезано са недостатком директне емпирије - непосредног мерења) може бити посматрана из више углова. То може бити математички платонизам (постојање математичких ентитета независно од људи који их открише), инфлаторно поље (у космолошко смислу), или Шредингерова функција коју видите горе. С обзиром да смо већ поменули парадоксе који проистичу из квантне механике, односно контра-интуитивности (са којих они који не знају да их објасне покушавају да скину вео мистике), определићемо се за Шредингера. Формула је на горњој слици. Уочимо члан i дефинисан као квадратни корен из -1. Ко ми пронађе две географске локације удаљене (187 + 547i)km, дакле у комплексним бројевима, моћи ће да ми прича о томе како је то величина која се мери као и свака друга...

 

Из горња два парадокса (или "контраинтуитивности"), као и неки других разматрања, постоји више интерпретација квантне механике - једна је више-светова, а друга богами интерпретација нула светова (или квантна информатика). Задржимо се на првој интерпретацији, мада би решење које ћемо дати могло да се примени и на другу. Разматрајући Шредингерову мачку у светлу теорије више светова Роџер Пенроуз (Царев нови ум, стр. 309, Београд Информатика 2004.) каже да се приликом сваког квантног мерења свест посматрача "цепа" на две копије, тако се "светови" рапидно умножавају док у стварности постоји само један свет у којем је заправо реална једино Шрединерова функција (творац теорије Еверет практично негира прелаз, "преламање" које постоји у Копенхашкој интерпретацији) у којем стварно сваки објекат "мора да постоји у некој комплексној линеарној комбинацији". Проблем који Пенроуз наводи није изобиље "паралелних реалности" (или илузија?) него зашто је свако свестан само "свог света", а не рецимо још понеког који паралелно постоји.

 

Чини ми се да је на ово питање још и најлакше одговорити, ако се сетимо дефиниције дате на почетку. Ма колико били у стању илузије "објекти" овога света, а нас занимају живи и свесни, јесу производ еона "еволуције" (боље рећи опстанка). Постоји могућност перцепције квантних феномена, можда паралелних реалности, или чак директно објеката у комплексној линеарној комбинацији, међутим мозак (нервни систем) је тај који их искључује. Зашто то ради? Зато да би ова жива бића опстала. Она која нису имала такво искључивање шире свести, нису оставила потомство. Ако би данас неки човек имао такву способност, његов мозак не би могао да је интегрише и ми бисмо сматрали да пати од тешких халуцинација. Што можда и јесте случај у ствари. У сваком случају, не би био "узиман озбиљно", као неко ко није функционалан. Дроге, опијати, могу уклонити неке баријере и тако отшкринути, али никако широм отворити на почетку описана врата перцепције.

А сад следи спекулација - како је уопште дошло до свести? Рецимо да Шредингерова функција (тј. линеарна комбинација која је једина реалност) продукује ове наше мерљиве и видљиве светове, које сматрамо материјалним, чак их можемо описати  конзистентним законима. Сви "светови" су у власти ентропије (што је посебан феномен) али понегде се јавља самоорганизовање материје, феномен познат као живот, који (макар за себе) делује нег-ентропијски.  Овакви "живи" ентитети имају свест, која је облик енергије као материја (супстанција) и њу црпу из "резервоара" Шредингерове функције. Они делују по принципу интелигентних агената, у том смислу су аутономни, што даје илузију "слободне воље".

Овакав систем није дуалистички, пошто "дух" не постоји одвојено од "материје", он је пре њено својство. Но, с обзиром шта је стваран свет, може се сматрати сличним Платоновом идеализму. Међутим, ја не посматрам мисли свесних ентитета (агената) као сенку сенке, како је то радио Платон (тако је рецимо одбацивао уметност, осим музике). Пре то видим као дијалектички развој, дакле идеје људи су синтеза пошто је стваран свет теза, а онај привидни његова антитеза.

У принципу за све облике енергије важе исти закони. Тако, ако се у нама налазе атоми који су се налази ко зна у чему све пре (укључујући многе живе створове), и свака мисао, импресија, афекат - наћи ће се поново у нечијој свести, или је негде већ била. Тако би могао бити објашњен "дежа ви". Глобална повезаност субатомских честица дозвољава овакву интерпретацију, без обзира што ми не можемо директно извлачити функционалне информације за своје потребе. При чему не треба тако посматрати кохерентне мисли, него њихове "атоме". Биолошком смрћу долази до декохеренције свести, како неко рече, као што се то исто догађа телу. Постоје већ таква неуролошка истраживања. Познати случајеви блескова инспирације који су доводили и до научних открића могу бити приступ ума "фундаменталном нивоу простор-времена" како је то рекао Пенроуз.

Претходни блог о овој тематици, ту су и линкови на друге блогове

Физика, свест и креативна имагинација - стари есеј инспирисан књигом Царев нови ум.

Иван Вукадиновић

 

п.с. Слушам Омниологију на радију 202. Зоран Станојевић, за себе каже да је агностик, каже да Бог може бити "ентитет који је створио безброј бесконачних космоса и поприлично му је небитно да ли ми верујемо у њега". Поприлично добро објашњење...