Врхунски хибрис хришћанства - Личност

Читајући иначе изванредну књигу есеја Светислава Басаре, схватам да је мислилац доследан хришћанству (тачније: ономе што он преузима из хришћанства, јер се већ из саме Библије могу преузети различите, често опречне ствари) у праву у једноме - он с првом критикује илузије "појавног света", е да би им супротставио ону врхунску илузију - названа "личност", односно "слободна воља". Ма колико, с правом, Басара критиковао историјско мишљење, успешност ове илузије може се видети једино у историји. Две хиљаде година у људским размерама никако није мало, опет пирамиде су постојале пре хришћанства, и по свему судећи постојаће и после истог...

Шта је уопште личност? Скуп афеката, повезаних енергија, које ће се нужно распасти кад сећање на ту (историјску!) личност избледи. Онда ће те енергије поново се повезивати са неким појавним облицима, ток свести ће се наставити, јер је све део једног много већег тока. Нема разлога, осим опет нашег хибриса, осећаја самоважности, да мислимо другачије! У космичким размерама поприлично сам небитан, и безнадежан; у историјским размерама (барем до сада) чињенице говоре да је исто тако; у односу на већину људи које "знам", с којима сам у контакту, делује ми да сам далеко изнад самом чињеницом да ме занима што њих не, те да ми није једини циљ живота да се уклапам у шаблоне. 

Ако ћемо ићи по оном да је све Једно (у Исусу Христу?), онда то значи да исти закони важе за све, да исто Сунце све греје. Али то не важи само за оног успешног и неуспешног, то важи за праведника једнако као и за злочинца, најзад то важи за човека једнако као и за бубашвабу. Ако је Бог створио нешто по лику свом, зашто би то био дрито Човек, а не математички ентитети, физичка поља, хадрони, бозони, хемијски елементи, најзад ДНК?! А све то има једнако у човеку као и у бубашваби. Ако је тачно оно што неки суфији учише, да је Бог у сваком атому, зашто би човекови атоми били повлашћенији у односу на бубашвабине!?

Како је уосталом настала бубашваба, кад је већ помињемо? Мислим не физички, него метафизички. Да ли се огромна маса менталне енергије излила преко непостојећег (шупљег?) сефирота знања (Даат) у оно што неки зову клипоти (сенке, ларве)? Добар део живота свака буба проводи као ларва, што нас подсећа на ларвалну егзистенцију после смрти која очекује већину нас, како је знао рећи Драгош. Али када се то догодило - пре пола милијарде година! Ако је се цео тај период сажме у једну годину, оно од уздизања хомо еректуса је једно доконо поподне, а цела позната нам историја тешко да је пола сата пре поноћи. А онда ће Пепељугина кочија да се претвори у бундеву. Велики мајстор Х. Ф. Лавкрафт је одлично рекао: А ствари које би требало да гамижу - научише да ходају. Нема разлога да тако не посматрамо цео људски род, а има разлога да верујемо да је мајстор барем "добрим делом себе" баш на ТО мислио.

Бог није страдао зарад "спасења" човека, зашто би то радио? Ако се то (опет, историјски!) и догодило, било је само врхунска представа. Као свезнајући, Бог је знао да ће умрети, а богами и да ће васкрснути, из Његовог угла као да ништа није било. Узгред, ако је Бог био мртав два дана, како то да је свет постојао и без Њега?!? Шта је једно поподне мука, ма какве оне биле, за некога коме време и простор ништа не значе, коме цела вечност није чак ни трен!? Ако је Бог имао свој тренутак сумње (у себе!?), мора да је свесно заборавио да је свемогућ. Питам се када ће се Дача сетити да уме да лети... и плива?!

Богови су ми дали разум, а ако одлуче да ме стварно казне, онда ће и узети (тако вели Махабхарата). Но то не значи да је разум свемогућ! Светислав Басара с правом излаже веру у разум, чак у логику, критици. Логика је наше поимање закона који владају појавним светом те покушај, само покушај, да то пребацимо и на оно непојмљиво (или то беше теологија?); разум је само алат којим тренутна инстанца наше свести преживљава у ономе што зовемо свет. Ни један алат ни познавање закона неће ти рећи зашто уопште да живиш. Ако је нешто чињеница (од глагола: чинити), ако има дејство, то је онда то. 

Дакле човек из неких разлога које само делимично може дедуковати "бира" ("мисли" да бира) оно у шта ће веровати. Басара с правом критикује Декарта и оно његово "Мислим дакле постојим". И мишљење и постојање је илузија. Но зашто то не би било и оно што Басара види као богом-дато?!? Низ разлога који је довео до мене сада не води ме ка томе да се налазим у причи о хришћанству. Будизам, рецимо, нема такве причице, обмане слабости, анахронизме и илузије божанског (само у) Човеку. Басара с правом критикује онај хуманизам (и ренесансу), међутим није ме убедио да ни онај његов, богочовечански, није такође илузија. Врхунска, тиме и дугорочно жилавија и опаснија, али и даље илузија!

Ако ћете Бога тражити са лицем (не богове, они су настали после настанка света како каже Рг Веда) - тражите Га у себи. Како рече познати наркоман Милан Младеновић: И ако сам негде стигао било је изнутра. У себе, у себе, и никако споља... Јер споља нема "старца с брадом" који Адаму прстом даје живот. Споља су само космички бездани, и Ништавило.

Иван Вукадиновић