Моја питања за победнике, јуначине и нормалисте (корониш)

Изгледа да се “ова ситуација”, названа пандемија или пландемија, што ме је после зилион помена у медијима асоцирало на име албанског политичара Пандели Мајко... најзад ближи крају. С обзиром на свет који нас очекује имам питања која ме копкају, а која је сада време поставити. Питања постављам трима групама људи који су се некако одражавали током “ситуације”. Сва три имају неки ратни наратив. А у сваком рату, чак и кад нам је наметнут, размишља се о ономе после, јер иначе џаба нам и победа (ако се таквом може звати). Па ја сам о свету после размишљао од самог почетка. 

Победници

Тако често коришћен наратив, да кренемо од оног личног и (рекао бих) баналног “победио корону”. Мени је тај израз био гадњикав од кад сам га први пут чуо, он се односи на оне коју су болест преболели, прележали... Како ту не спадам ако не рачунам сасвим могући случај да сам имао асимптоматски (што је бар девет пута вероватније него имати симптоме) не могу се о овој фрази изјашњавати. Могу само рећи да се многима који су прележали тај израз уопште није свидео, неки као доктор Жујовић су се сами спрдали с тим. Неки нису хтели да замерају новинарима који су им се тако обраћали, као победницима, можда из неке очекиване пристојности. Тек, нисам чуо да неко сам за себе “ничим изазван” каже да је победио корону.

Но, ако гледамо колективно, реч победа може означавати више ствари. Пре свега, она се помиње у вези спорта (или неког другог такмичења) и у вези рата. Овај “спортски” део би подразумевао неко такмичење нација пре свега у (мањем наравно) броју мртвих, онда у економским последицама, можда чак у томе колико су мере биле рестриктивне. Нисам оригиналан ако кажем да ми је све то дегутантно. Осим тога, с обзиром на државну пропаганду делује, некако, ботовски. Ипак, треба рећи да је Србија релативно добро прошла, да ли зато што није болест дивљала (у истој мери) по старачким домовима, а вероватно и зато што смо имали онај летњи плус талас или пик, кад је уосталом и Нестор рекао да треба да се “сви заразимо”... Нећемо се сад тиме бавити јер свеједно данас (а већ и прошлог лета и јесени) деловало је фарсично што је “Шеф” (познат и као Месија и као Шизоје) још у мају прогласио “победу над короном”.

Мало компликованије делује ако узмемо ратни наратив целог света против “опаке болести”, па онда причамо о “победи човечанства” или можда Науке (пише се великим почетним, фалусно уздигнутим, словом). Имам сасвим једноставно, мада некима сигурно чудно питање: Како мерите победу, који вам је критеријум? 

Не, то не може бити број умрлих. Ако гледамо Други, а вероватно и Први (Велики) светски рат, број мртвих на страни сила победница био је већи него код поражених. Тако је и у многим ослободилачким ратовима, против колонизатора или империјалиста. Осим тога, само по себи је нелогично – јер са чиме поредити постојећи број мртвих?! Са неком пројекцијом да би могло бити овако или онако? То не можемо знати. Поредећи различите земље са различитим “мерама”?! Речено је већ да ситуације нису исте да би се поредиле, осим тога то руши наратив о “победи човечанства” и враћа нас на “такмичење нација”. 

Једини прави критеријум је оно што долази после. Е ту постоје неки проблеми. Да ли је непријатељ можда имао неки зли план који је осујећен?! Мејнстрим је који се одржава цензуром да је овај вирус настао природно, прелазом са животиње на човека, неки ту досоле зато што је човек био лош према природи, бла-бла, гњав-гњав... Самим тим немогуће је да вирус, нешто за шта се биолози нису договорили да ли је уопште живо, има неке намере (мада је често у неком практичном смислу причано како вирус хоће ово или оно...). Ако бисмо признали да је вирус направљен онда бисмо морали спекулисати о намерама људи који су га створили. То би нас довело до “теорија завере”, осим тога... Да нису те намере баш оно што ћемо видети у трећем одељку?! 

Но рецимо да не улазимо у намере непријатеља кога смо победили. Није ли онда најсигурније као мерило победе узимати повратак живота “на старо”!? Ако је тако, онда би се победници већ сад морали (идејно, вербално) сукобити са нормалистима – присталицма “нове нормалности”. Јер ако нас је вирус променио онда нас је и победио, кај не...

Наравно, теоретски је могуће, а практично то многи чине, фантазирати о томе како је човечанство промењено на боље, како смо извукли неке поуке, закључке, све од реда добре, како из кризе сви излазимо као... јачи, бољи?! О томе ћемо видети на крају овог урадка...

Јуначине

Било је неких, пре свега мојих конзервативних (али не у ригидном смислу) пријатеља, који су ишли следећом причом – шта сте пичке па не можете да издржите под маскама, како бисте у рововима. Морам признати да ми се тај наратив макар реторички свиђа, с обзиром и на мој поглед на свет. Има неку борбеност... Зато их овде не називам брњичари, иако су и они оправдавали брњице. Иначе ту има људи с којима се у понечему и слажем, нису они представници неког мејнстрима (рецимо верског или политичког). Помало је деликатно (реторички) изборити се са њима...

Подставка тог наратива је оно како омладина кука за журкама и музичким фестивалима... Ни ту немам много шта замерити, ја нисам кукао, но јесу неке присталице “мера” које су иначе једва и тешком муком чекале “да све ово прође”. Па онда се критика јуначина односи и на њих, зар не... Занимљиво је да су овакве присталице мера рачунале како ће пре проћи ако се успори ширење вируса, заборављајући оно што су говорили сами епидемиолози, имунолози... “заравњивање криве” подразумева да све дуже траје. Дакле, не краће! 

Моје питање јуначинама даћу прво у поједностављеном, намерно погрешном облику: Ако ношење маске није никакав проблем, да ли ћете је носити и даље? Наравно, они би рекли да је то глупо, мере заштите се користе када су потребне, иако нам нису пријатне (јопет бла-бла, гњав-гњав), зашто би кад су непотребне, нико у томе не ужива, АЛИ... Али ја сам знао у војсци да носим шлем и после узбуне или наредбе. Ето, мало ми се свидело. Вероватно ћу ту маску носити у градском превозу “заувек”, не зато што ми се свидела, мада сметало ми је више да гледам људе с маскама него ја да је носим, него... па рецимо да имам своје разлоге да је носим осим у осам (пет плус три) ситуација, уосталом неће мени неко говорити кад шта морам, а кад шта не морам.

Но добро, преформулисаћемо питање. Да ли сте једва чекали да не носите маску, да ли се израз “скидање маски” користили макар фигуративно, да ли сте осетили веће олакшање?! Ако је одговор на ова три питања позитиван, а тај одговор не морају буквално дати, он се може видети из њихових прича и понашања у будућности – онда они заслужују сваки презир.

Презир јер сте били неискрени у покушају да нас у нешто убедите. Ако сама маска није проблем, што сте једва чекали да не буде обавезна?! Ако говорите фигуративно, признајте онда да не мора маска по себи (обавеза ношења тамо где има смисла) бити проблем, него цела ситуација која се наметала, начин живота на који је требало да се навикнемо. Већ сам писао о самим маскама (брњицама) и рекао да саме по себи нису проблем. Проблем је носити брњицу преко мозга. Ако сте ме сматрали пичком, ред је да ми се извините! Најзад, ако сте све “стоички подносили”, онда будите стоици до краја. Нема места еуфорији, а ви сте последњи са којима бих у истој учествовао. Пре бих чак са онима који су следили мере отворено кукајући “докле ће ово да траје”...

Нормалисти

Овде је ситуација нешто деликатнија за класификације, не због менталних моћи аутора овог текста, тј. Мене, него зато што они сами обично нису начисто јесу ли пошли или су дошли... Они сами који говоре или подржавају термин “нова нормалност” нису начисто ни са собом да ли је то привремено, па тако лакше да се прегура, или ће нешто бити усвојено за стално, дакле и после званичног краја пандемије. Можда је зато добро да погледамо како се до овог појма, и целе “идеологије” иза њега, стигло. Тако би се, између осталог, избегло наседање и злоупотребе.

Конкретно, у вези “ситуације”, било је оних који су говорили навикните се, ово ће потрајати. То је у суштини основа појма “нова нормалност”, али тај појам има свој садржај. Нити је “ово сада” нешто што се не уклапа у трендове, то се може видети из моје корона-приче (идеја из јануара 2020-те) или првог блога на ову тему. Бар још два тренда су уочљива а то су 1) еко-фашизам, на који индиректно пристају сви они који говоре о “поруци” или “жутом картону”, ни мање ни више него, Планете; 2) тренд дигитализације не само живота (у смислу дигитализације алата који се користе) него и саме суштине, што би ишло до нивоа трансхуманизма. Видећемо како се овде две ствари слажу међусобно и са поменутим “навикавањем”.

Кажу планета нам говори да успоримо, што се у принципу односи на реално кретање и општење међу људима. Нисам видео да је неко од њих говорио да се успори са интернетом, “виртуелним дружењима”, мобилним телефонима, радом на даљину и слично. Углавном, ни да се успори са 5Г мрежом... Треба се одрећи реалног сектора, где спадају тешка индустрија и пољопривредна производња (праве хране у довољној количини); непосредно пред пландемију била је права хајка на авионе (путовања), знате већ Грета Гарбо Турнберг (пуцамо на врата заборављених асова) и остали другари... 

Фасцинација дигитално-виртуалним алатима се може често видети од медија и, да се не лажемо, она долази од људи који су за то плаћени. Добро де, не кажем да пишу “против своје савести” (ако она постоји), вероватно воле свој посао и слично, али чисто да знамо зашто то пишу. Одавно се прича да нам је “све на клик”, а сад-е су нам на клик и пријатељи и посао и јавност, нема потребе више никога видети лицем у лице. А где то води, не поставља се питање – или се можда добро зна и на томе баш зато истрајава.

Дакле имамо спајање сво троје. Престаните са личним контактима и навикните се на то, јер тако се једино спасавају животи. Успут спасавате планету, не загађујете, можда до кобне 2030. (када би требало да се у целини покаже “нова нормалност”) нећемо морати да једемо своје бебе. Још ако уведу синтетичко “месо” (од матичних ћелија) штоје хипстерски Wired прогласио за једно 20 научних достигнућа 2020. године (ту је, не знамо зашто, и победа Бајдена) ... За све што нам недостаје можемо уживати у благодетима вирутално-дигиталног света, треба заборавити онај прави који је ионако “превазиђен”. 

Немам ту шта да питам што се тиче онога што нам се нуди, то је све потпуно јасно, питање зато постављам сваком понаособ који је поменуо “нову нормалност” или се сложио једном са тим појмом, или је причао о навикавању. Да ли мислите стварно озбиљно и да ће то бити трајно и како ће то функционисати?!

Погледајмо то на примеру упознавања, уопште веза, мушко-женских односа. Упознавање и дружење је, рекли смо, вирутално. Међутим, тако се не праве деца, а да и не говорим о неким основним потребама које нису задовољене. Дакле, упознавање смо обавили преко нета, нашли сродну душу и онда шта, потребно је упознати и лично и бити близак. Међутим, сваки такав контакт је ризичан. Здрав разум би налагао, ако је већ тако а потребе су основне, да се онда много не бира када смо већ дошли до физичког упознавања (избор је обављен “на мрежи”), то нам је што нам је, ако смо мало и погрешили, навикнимо се. О томе сам већ писао, погађате “пре короне” - то је заправо исти онај модел упознавања који смо имали одавно, рецимо преко проводаџије. Наравно, везе које већ имамо би требало чувати и са њима дугорочно планирати и поред проблема ако их има, јер алтернатива је – самоћа.

Па добро, само ако се тако отворено каже тешко да би се неко (а посебно нека) сложила, не угрожава ли нам то “стечене слободе”, које су (гле ироније!) слободе у четири зида, јер како изађемо угрожавамо некога. И није ли то онај злочести патријархат!? Или нешто слично њему... Тешко да би се с тиме сложили, уосталом како би то ферцерало у пракси?! Зато ћемо ипак чекати да прође, боцке ће ваљда најзад средити ствар. Само што тиме пада свака прича о “новој нормалности”, навикне се човек (привремено!) и на затвор, па га не зове нормалним... Или ће се ипак деца правити из епрувета (да нам се не би угрожавале “слободе”), а можда се никако неће ни правити јер Гејц прича како нас је превише, нужна је депопулација. Нећемо умрети од зле короне, изумрећемо од досаде. 

Но рецимо да су боцке решиле ствар, а нова нормалност је ипак нешто “сасвим друго” од ове, а није ни нешто посебно нова. Ево како би то изгледало. Заправо, имамо пример од пре сто година, после оне епидемије Шпанског грипа и (што је вероватно битније) после Великог рата. Укратко, раскалашност. Личних контаката ће бити, чак “лудих журки”, али људи се неће обавезивати ни на шта, нити ће нешто сматрати својом дужношћу. Уосталом, већ смо се доста жртвовали спасавајући животе гледајући Нетфликс. Наравно, свака “предност” вирутално-дигиталног света ће остати, ако нам она “олакшава живот”, невезано од тога ко нас прати и коме невидљиво плаћамо на феудализованом интернету. Појам било каквог жртвовања је већ поприлично стран, а биће нам још даљи, јер нисмо ли научили да је живот највећа вредност, зашто га губити у неком рату. Како је и здравље веома битно, зашто га угрозити одбијајући неки посао, макар нам ту нешто и смрдело. Другим речима, пристаните на све! И уживајте... Нико није тако безнадежно поробљен као онај ко не види своје ланце.

Пре сто година знамо како се то завршило – успоном нацизма и комунизма. То ми даје шлагворт да завршим разматрањем оне илузије како смо победили иако смо промењени, јер смо извукли поуке. После ужаса два светска рата имали смо Уједињене Нације, којих није било 1914, па ипак то не умањује победу тадашњих победника или, јел' те, “човечанства”... Заправо, већ после Великог рата имали смо Версај и Лигу народа. Тачно је да смо после Другог имали четири деценије релативног мира, који је укључивао сукобе у којима су гинули милиони и земље на које је бачено више килограма експлозива него на ратну Немачку... Али колико и такав мир можемо захвалити УН-у и њиховој надградњи која иде од ММФ-а до СЗО?! А колико равнотежи снага, умору од неколико ратова, најзад нуклеарном наоружању... Шта је остало од тог мира када је нестало једног елемента – равнотеже снага, блоковке поделе?! А ова надградња је наставила да нам се намеће, као “светска влада”, што смо видели и тијеком ове пландемије. 

Шта желим рећи? Као, победили смо нацисте, а они су помињали Нови светски поредак много пре Џорџа Буша Старијег! Па и ова “победа” је гарнирана “новом нормалношћу”, без обзира да ли се она сада види у свом пуном сјају, или ће то бити “тек” за десетак година. Победили смо као вирус, нешто што тешко да је живо (за сопствени живот није способно) да би прихватили правила која нам намећу они који су га вероватно направили. Мислите о том... ако имате су чим. 

Завршавам уз паролу: Боље изгорети него избледети!

писано на Божић

Иван Вукадиновић