Moje pismo iz karantina
Verovatno ste ovo već pročitali. Iskreno se nadam da je neko pročitao u zbirci Pisma iz karantina, koju je objavilo udruženje Populiarti, čiji sam član. Neko je možda video u grupi tog udruženja gde je bilo podsećanje. A rekao bih da je ipak najveća verovatnoća da sam ovo lično poslao, pošto sam "u vreme korone" (kako su znale letos da kažu čak i paničarke, nadajući se da su ta vremena prošla iako smo se "prerano opustili") fajl sa pričom besomučno slao. Da napravim utisak i tobože da se bolje upoznamo, kako je pjevao Duck...
Ali evo sada je ponovo zatvaranje, istina može se izaći samo se nema gde, ili ipak ima (zavisi od vremenskih prilika i kako ko reaguje na iste). Nesumnjivo manji problem za one koji imaju kuče ili jednostavno moraju da izađu... Ipak zatvaranje (namerno ne koristim inglešku reč lockdown - reč godine kažu - koja prikriva činjenicu da je zatvor ipak zatvor). Ergo, pravo vreme da se ovo čita.
Nije neki fazon ono šta je pisac 'teo reć', pa ipak ću reći dve stvari. Od "početka" ja ne posmatram ovo kao izdvojenu činjenicu. Dakle, trendovi su tu već godinama, sada samo izraženi i ubrzani. Zato nije čudo da sam ideju za priču dobio u januaru. Šetao sam se kod spomenika časnome knjazu koji je bio obavijen maglom i smogom, dok su po njemu sevali neoni sa susednog (sklepanog) montažnog klizališta. Setio sam se Blejd Ranera i dokumentarca koji sam gledao na tjubu o sajber-panku. Tada mi je sinulo: Srbija je jebeni sajber-pank!
To je bila neka ideja, no za priču je potrebna i još jedna ideja, fabula radnje što bi rekao Radovan III. E ona mi je došla u vreme karantina, kada sam video konkurs za priču...
Susret na Trgu
Oblaci gasa, magle, bojnog otrova što ga zovemo smog, kako god, delimično su zaklanjali spomenik časnom Knjazu, okupljalište više generacija, ono koje je nazvano „kod Konja“, preživelo je famoznu rekonstrukciju Trga sve sa okretanjem kocki (ili beše kocaka?) - pa preživeće valjda i ovu apokalipsu. Na samom postolju spomenika neko je, iskoristivši maglu i policijski čas, napisao HIGH TECH LOW LIFE. Odličan opis ovog vremena. Rekontruisani trg ga je najavio (odnosno famozni Zamenik Kagemuša, pa ne može jedan trg ni za šta biti kriv) kada je posekao svo drveće, ali zato postavio „pametne klupe“ sa punjačima za mobilne. I dalje je sve išlo svojim tokom.
U slušalicama je odjekivao Sigue Sigue Sputnik, nešto što sam kao klinac slušao, a posle kad sam ih se setio pitao sam se kako je taj bend uopšte mogao da mi se svidi. Ipak, bili su sasvim u duhu vremena osemdesetih prošlog veka, onome u kojem sam odrastao. Dendizam & dekadencija, pardon dekadencija i opsednutost tehnologijom, njenim posledicama... Imidž koji je prava mešavina sajber panka (Blade Runner) i postapokalipse (Mad Max). Isprva mi bilo čudno, ali kada sam ih neko vreme slušao shvatih da su zapravo znali da sviraju, ili sklapaju pesme, šta god to značilo. Posebno mi se svidela Yana Ya Ya, atraktivna devojka koja začudo nije bila frontmen(ka), zapravo se na početku njihove karijere skoro nije ni videla. A prvo sam pomislio da je trandža. Kasnije sam shvatio da i pored eksplicitnog oblačenja deluje sasvim prirodno. Ne znam zašto za ženu kad je previše napadna počnu da pričaju da je (kao) trandža. Zapravo znam, ali nećemo sad o tome...
U pravcu Mažestika prošla su tri vojna policajca, sa prstima na obaraču automata. Ti prsti bili su u ljubičanstvenim rukavicama, takođe su imali na facama hirurške maske iste boje. Nasmejao sam se, zapravo teškom mukom suzbio napad smeha. Da bih u tome sebi pomogao, pomislih šta bi bilo da me spaze. Ne verujem da bi pucali u meso, mada ni to nije isključeno ako bih pokušao da bežim u maglu. Imaju li oni uopšte municiju u cevima koje tako stežu?! Bolje da ne proveravam... Ali ako bi me uhvatili ne samo da bih popunio budžet Republike Srbije parama koje će mi biti potrebne kad „sve ovo“ prođe (ako prođe!?) nego bi Šizoje počeo da me daje kao primer kako su građani nedisciplinovani i sve nas treba pozatvarati 24/7 do početka, a možda i kraja, sledećeg veka. Možda bi me bacili na Sajam, ali ne mari, čuo sam da su tamo dobre žurke.
Oblak magle sakrio me je na vreme, taman kad je jedan od njih počeo da skreće glavu u pravcu Konja, tj. mene. Da li je gledao baš u mom smeru, to ne znam, jer ja njega nisam mogao da vidim, kao ni on mene. Ali odakle ti oblaci smoga u „našem belom gradu“?! Pitanje inače ne bi bilo mnogo čudno, da širom Jevrope nije zabeležen pad zagađenja, zabeležen i dokumentovan, samo kod nas jok, pa je Beograd prvi na listi zagađenih gradova sveta. Mada ni ovde nije prošlo bez buđenja prirode. Pa kako su se u kanalima Venecije pojavile retke ribe (neki su navodno videli i poznatu hobotnicu koja se odaziva na ime Ktulu), a u rimskoj Fontani di Trevi divlje patke, tako su se u centru Zemuna pojavile divlje svinje sa susednog Velikog ratnog ostrva. Bile je vesti i da su se pojavile u gradu pored, na čijem glavnom trgu sam upravo bio...
Veorvatno se sad pitaš šta je uopšte tamo tražim. U stvari nešto najnormalnije u normalna vremena, što „u doba Korone“ predstavlja najveći prekršaj. Sudar.
Zapravo, počelo je tako što sam podržavao vladu, pa i većinu opozicije (čast retkima koji nisu duvali u istu tikvu) u akciji #OstaniKodKuće. Takođe sam lično sledio pravila, nije mi to teško palo, jer volim da se nekad osamim, često su mi kontakti sa drugim odobama virtuelni... A bio sam pred izbijanje pandemije društveno aktivan, čuj aktivan, nisam znao gde udaram, pa mi je isprva dobro došlo malo da se odmorim, četujem, čitam, igram strategije, a sve to u svoja četiri zida, stana u predgrađu. Ah da, biti pošteđen gradskog prevoza je pravi mali raj. Uostalom, nisam li u knjzi svojih razmišljanja (fragmenata) naslovljenoj Smrt Svima govorio kako bi trebalo da se dogodi pošast koja će pogoditi samo živu silu, ne i tehniku, pa posle ko preživi pričaće. I moći će da se raširi po infrastrukturi taman dobroj za manji broj ljudi. Neki ćete poginete, neki ćemo se vratimo... E sad, neko bi mi rekao – jes, al' da ti preživiš. Greška! Spreman sam preuzeti šanse na lutriji. Pa šta i dumrem, bar neću morati na posao!
Opet lutam, a ne kažem zašto sam ovde u centru de fakto drugog grada, dvajes i kusur kilometara od kuće, u sred policijskog časa... Prvo da objasnim kako sam ja to podržavao mejnstrim priču ostajanja kod kuće. Kako sam tome pomogao? Vrlo prosto, komunicirao sam lepšom polovinom čovečanstva. Kad pričaju sa mnom, sede za sokoćalom, samim tim se ne šetaju okolo (u nekadašnjoj pozorišnoj predstavi Audicija: On je učesnik rata od '41ve do '45te, samim tim i '43će). Podelim i neke sadržaje, svoje ili tuđe, koji takođe drže persone na stolici. Ako ne znaš čitaoče, ja sam pisac.
Ali eto, kad čuh doktor-Kona-glas kako smo tek u petoj nedelji i sad treba da se pritegne, reko – pa dosta više majstore! Kao da smo u toj petoj nedelji već mesec dana, od kad on uopšte broji nedelje?! Ko će čekati da se sve ovo završi, sve ne prekidajući famoznu socijalnu izolaciju?!?
Zato sam ugovorio susret sa Dušicom, koja će na sebi imati narandžastu masku pa ćemo se tako prepoznati. Dama kasni, al' to inače nije čudno. Zadovoljan što su oni vojni panduri nestali, skinuo sam masku, odnosno ostavio je da mi greje vrat, i zapalio cigaretu. A kad Dušica dođe, napravićemo kapitalni prekršaj – francuski se poljubiti. Pa nek nas onda Šizoje sve zatvara...
Ivan Vukadinović
Коментари
Постави коментар