Један од вас и очи на потиљку

 

Из неког разлога Борислав Пекић се доста помиње у последње време. Он је некакав мејнстрим већ пар година, од како му је ова власт подигла онај несрећни споменик. А у последњих месец-два помиње се још више, дал је нека годишњица у питању, не знам...

Тако је Културном додатку "Политике" изашао текст занимљивог наслова Против страха. Узалуд сам се понадао да ће то бити у вези корониша... Али зашто да не!? Ово што се дешава могли бисмо комотно назвати пландемијом страха, а страх се помиње у наслову урадка. Није ли Пекић о епидемији (без оног пан-, све је остало ограничено на аеродром Хитроу) писао у свом легендарном роману Беснило?!

Но Пекић се у роману не бави много страхом по себи, више људским лудилом у односу на кога псеће беснило и није нека новост. Ја сам писао инспирисан Пекићем, но и код мене је више себичност узрокована страхом, него страх по себи. Испада Вукадиновићу да ти је теза погрешна, што би Пекића и страх повезивао са "овим сада"?!

Али пајз сад - ни у оновременој диктатури (а то је тема урадка) није било много страха по себи. Одговорно тврдим да се у Социјалистичкој Југославији није имао чега бојати ни онај коме се тај систем није много свиђао. Страх иначе није емоција која може дуго да доминира. Неко ко је био против оног система могао је свеједно да следи правила, која су била јасна (и највећи антикомунисти би се сложили да је онда било више реда него сада), и није имао шта да размишља. До евентуалног страха дошло би се тек ако би се грађанину покорном нешто предложило, а он би реко - не смем стра ме је, или не смем имам посао, децу (додати по потреби). Слично је и сада. И код највећих паничара страх је прошао, осим у случају тежег разбољевања и смрти неког најближег. Људи једноставно живе према новим правилима и чекају да ово прође. А да, сад је ту и нова нада - вакцина! Пристало се на "нову нормалност". Е па Пекић, барем нам га тако представљају, ономад није пристајао, зато је ваљда и био дисидент...

Онај урадак је написао Небојша Брадић и своди се на нека његова сећања. Не само да нема везе са "овом ситуацијом", нема везе ни са овом влашћу. Ако је тога у намери аутора и било, толико је добро сакривено да га не треба тражити. Значај текста је чисто историјски, ако и таквог има (нисам стручан да кажем). Рекао бих да Брадић ма личне разлоге за такво писање, али у то не улазим.

Паралелно америчка амбасада је покренула офанзиву шарма на српски народ. Део је то шире приче по којој рецимо Јелену Милић сматрам опаснијом од некаквог Динка коме је једини значај што му исписују претеће пароле па се од његове "угрожености" плете фама. Кренуло се високобуџетно и високопарно. Први клипови, или клип (не сећам се да ли су следећа два мотива у истом филмићу) имали су смисла. На Белој кући се завијорила српска застава пре (у моменту емитовања спота?) тачно сто година. Наше државе су биле савезнице у Великом рату. Михајло Пупин је учинио неке ствари у Америци за српски народ. Уочимо да су том приликом били оштећени Румуни и Италијани, а сада само ретки међу њима ту наводну или стварну оштећеност потежу. Не бивша браћа, којима су, уосталом, територије одбрањене од такође тада победничке Италије. Ја то данас сматрам једном од највећих грешака наше политике - што није на неки начин прихваћен Лондонски уговор и Далмација подељена између Србије и Италије... Али за ову причу је битно да је овако одавање признања Србији потпуно безбојно (хтедох написати безболно, но типфелер није био узалудан...), не може, рецимо, засметати бившој браћи с којима смо недавно ратовали.

На томе се није стало, па се преко неког споменика свим војскама (биће и о томе речи) стигло до Борислава Пекића. Е ту се огласио мој (за промену не десничарски него левичарски, старински левичарски) интернет пријатељ. Поменуо је он "издајничке цитате", након чега сам се у року од одмах побунио - како то Пекић може бити издајник!?

Пекић је за мене пре свега добар писац, можда је то био подсвесни мотив, али линија одбране није уопште ишла том линијом. Пекић не може бити издајник из истог разлога из којег, како сам тада упозорио, ни Тадић није могао бити издајник ако добије изборе 2008. године. Његова политика је била већ јасна, ако му је народ то аминовао свака прича о издаји би заправо била као оно што пише у поднаслову Радована Трећег - Болна комедија о самоиздаји. Превише их је прешло на страну Вилотића, да скратим. Из истог разлога ни Вучић не би могао бити издајник, бар не после избора из 2014, нити то говорим за њега, а ако је некоме битно не говорим ни да је диктатор (појам који код мене нема искључиво негативно значење). 

Тако и Пекић који је некакав мејнстрим не би могао бити национални издајник, јер онда је и мејнстрим Србија издајничка, а то је контрадикција по себи. Да је мејнстрим видимо по томе што му је актуелна власт подигла онај несрећни споменик, а опозиција (наравно да не мислим на патриотску опозицију, не знам да ли таква уопште и постоји) је замерала власти да је споменик смешан, ружан, да Пекића својата, нико ни између редова није указивано да Пекић Борислав није заслужио споменик. Сасвим друга ситуација у односу на споменик Стефану Немањи о којем сам такође мислио да пишем блог, али до сада нисам.

Овде говио о некаквој "објективној" или националној издаји, о издајничким ставовима које би неко могао имати. Друга је ствар нека "субјективна" издаја, издаја сопствених ставова макар они били погрешни, која се такође не би могла замерити Пекићу. Он је просто, колико знамо, био цео свој активни животни век за исто. Слично би се могло рећи и рецимо за Рамба Амадеуса, којег неки сматрају пиздом...

Ако Пекићу не замерам издају, има шта бих му замерио или истакао своју различитост. Пекић је био буржоа. О томе сведочи његов чувени сусрет са Црњанским, када му је овај рекао "ја сам друг". Пекић му је одбрусио да је он још увек господин. Црњански се већ вратио из Лондона разочаран Мегалополисом, Пекић је тек требало тамо да оде и, како ствари стоје, да се бар мало разочара. И Црњански је и сам био из малограђанске (буржоаске) класе, али се с тиме борио, макар се није сасвим изборио (уосталом ко јесте?) као што видимо у његовом романтизованом односу према Наполеону. Најзад ако ћемо причати о издајницима, ако не српске нације (не волим јаке речи), онда свакако самих себе, јер нису урадили како су ударали на сва звона, имамо неке много модерније појаве. 

Али оптуживши пријатеља за површност и сам сам био површан, јер он није ни рекао да је Пекић био издајник, него да су цитати издајнички. Пре свега то је оно да када бисмо гледали у прошлост имали бисмо очи на потиљку. То је цитат реченице коју је Пекић ставио у уста његовом "јунаку", ако се не варам гестаповцу! Нешто тако је веома пажљиво (не помињући Гестапо) поменуо у Магазину "Око", ако се не варам, писац Вуле Жујић. Спот америчке амбасаде је веома професионално урађен, али ово-оно...

Ако ништа друго склизак је терен, на који нико "у јавности" не указује, а спот се већ доста дуго бесомучно врти, приписати те речи Пекићу директно, као његов став, нешто што је "један од вас" написао док се борио за слободу нас свију... Рецимо, моја маленкост воли да цитира свог омиљеног владику који је "рекао" да је народ стока грдна. Али у Горском Вијенцу то каже турски везир. Није ли то ипак став о којем је Његош макар размислио? Па, можда би се требало удубити у нека друга Његошева дела о феномену човека, можда Лучу Микрокозму. 

Нјазад, погледајмо сам смисао тих речи. Наравно да су оне издајничке. За саме запослене у амбасади (или оног гестаповца) то је обична пропаганда, онај Србин који се сложи с њима, па не гледа шта су нам урадили је национални издајник, и то је још  увек јер у тој сфери нас, боговима хвала, још нису изменили... Мада оваквим пропагандним спотовима раде на томе. 

То ипак не значи, упозорио бих патриотске пријатеље, да је увек добро имати очи на потиљку. Рецимо да су тако гледали "Уједињени против ковида" када су се у септембру враћали на оно шта је било у фебруару и јуну, уместо да предложе нешто што би дало решење (о чему нам такође говори прошлост, али недавна прошлост неких других земаља...). Биће о томе још речи. Наравно да не подржавам стално гледање у прошлост и оптуживања неког раније (опозиција само прича шта је Вучић радио, овоме су и после скоро деценије власти за све криви "жути"), мада се преко неких ствари у прошлости не може никада прећи. На пример, не може се прећи преко Милосрдног анђела...

Најзад, оно чиме бих се ја бавио у вези тог и осталих спотова америчке амбасаде, а не тиме јесу ли оне речи издајничке, или можда и сам Пекић. Мени је веома занимљив стил и која се порука може извући. Емотиван (до патетике) женски глас нам указује шта су "неки од нас" урадили добро за Србију и човечанство, а да се никоме не замери. Осим можда патриотама који мисле и који о Амеирци (посебно после Трампа) не мисле ништа добро. Они, тј. ми, нисмо циљна група. Пупин није учинио ништа што би сметало Хрватима, барем не оно што се у клипу помиње. Жене подижу споменик свим војскама које су "овде бориле", а да се и не помене да су неки од њих били окупатори и запита шта су они уопште овде тражили. Борили су се за своју земљу?! Начелно тачно, али су се борили против МОЈЕ земље. Ах да, имамо ту и ону тропу о родној равноправности, како фенси, шменси и кул (да украдем фору Богољуба Панчића). 

Тако и ово са Пекићем. Он се "борио за слободу". Али против кога? Не, нећемо рећи против комуниста, велики број оних који примају паре од америчке амбасаде против југословенског комунизма, па ни у његовој оцвалој форми немају ништа против, дапаче, за тим су носталгични. Нема везе што би их вероватно Саво Ковачевић стрељао по виђењу, уосталом он је попио издајнички метак у рату ("Друже Стари, убише Саву Ковачевића!"; "Pih majku ti božiju, već je podne"). Тако је то - онли д гуд дајс јанг. Скочили би "амбасадори" и сами себи у уста да су много против комуниста, нису ли ипак они постављени од дубоке државе која се труди да било која десничарска идеја буде говор мржње, док то никако не могу бити идеје, рецимо, маоизма, одговорне за смрт више десетина милиона људи.

Занимљиво вам је то са америчком пропагандом. Рецимо, "Радио Слободна Европа", који је основао и финансира га (и даље) амерички Конгрес. Основан у циљу "борбе за слободу", а против мрских комуниста (зашто кажеш коми, а мислиш на Русе?) у источној Европи. Наша земља се ту ваља нашла узгред. Један од прокламованих циљева је (и даље?!) борба за слободу вероисповести. Па сада на тој станици редовно чујемо "комунисте", бивше или носталгичне, који о СПЦ (дакле једној вероисповести) причају исте оне марксистичко-лењинистичке мантре: како је заостала, ретроградна, ваљда се помене и "клерофашизам"...

Иван Вукадиновић