Џокер - Леџер - поента

What doesn’t kill you, simply makes you ... stranger!
Joker (Heath Ledger)

Још једна рупа у образовању попуњена, одгледао Мрачног витеза. Ја сам заправо био фан првих Бетмен - филмова, које сам гледао деведесетих, и то наравно више због негативаца које су играли Џек Николсон, Дени Де Вито, Мишел Фајфер... Али не волим наставке, знате оно Рамбо MCMLXX део, па губим интересовање. Требало ми је да укапирам да је серијал природно стање за суперхеројски филм, који је настао из стрипова који су излазили једном недељно или једном месечно...
Паралелно, холивудски филм је губио култни статус из осамдесетих и деведесетих, оно кад су филмови нешто говорили, да би двехиљадитих почео да привлачи пажњу ефектима, који су касније (што се потписника ових редова тиче) изгубили поЈенту у смислу да ако због истих може да се одгледа филм, нема разлога да се исти памти. Некако је Матрикс имао најбоље од оба света, главоломке и ефеката, филм урађен на смени векова и миленијума... У таквој ситуацији суперхеројски филмови постају чак бољи од просека, што сам успео да схватим... па рецимо кад је овај век ушао у тинејџерске године.
Е сад, што се тиче самог наслова блога, могао сам ставити једноставно Мрачни витез, али није ми се дало. Како ја контам, поента је да јунак има своју мрачну страну због које би нам био уверљивији и, зашто да не, дражи. Ништа спорно, тако је рецимо Марвел функционисао са Авенџерсима. Кад има више јунака то функционише тако да нека еволуција хероја није ни неопходна, рекао бих да код њих једино Ајрон Мен еволуира, добро де и остали помало... Али Бетмен је један, па је зато цела трилогија осмишљена тако да објасни његову мрачну тајну, почевши од филма Почетак. И у принципу Кристофер Нолан се ту добро показао...
Проблем, ако га има, је тај да је ту акценат више на ономе витез, односно мрачно постаје као неки (битан) зачин, али не мења укус целог јела, не тера нас, далеко било, на преиспитивање саме улоге хероја. Сам концепт суперхеројског филма је у суштини конзервативан, чиме ћемо се још позабавити. 
Други разлог да име филма није наслов блога је што мене, као и иначе, више занима Џокер. У неким приказима или анализама на јутјубу које сам гледао речено је да је овај филм 70 одсто Бетмен, а тек 30 одсто Џокер, што по мени може проћи само квантитативно. Квалитативно је ту лапо-лапо, при чему не сумњати која половина мене више занима. (Мислио сам да у наслову стоји "кратка анализа", али кратко неће бити, а ваљда ће бити поенте)
Ипак да кренемо од Бетмена. Он је, у принципу, конзервативни лик, мада не и реакционаран (у смислу да жели да врати оно што је било пре, активно на томе ради). Шта очекивати од богатог наследника коме су родитељи убијени, на његове очи, у акту насиља - ако не револуционарног, онда сигурно хаотичног. Видевши последице хаоса он је опседнут редом. Мада мора често да пролази кроз хаос... Бетмен спасава свет који реално не заслужује да буде спасен. Тај свет је фиктивни Готам, заправо град Њујорк чије сагледавање има корене у урбаном хаосу осамдесетих (сетимо се филмова који су тада рађени, у којима је постапокалипса везивана рецимо за 1997. годину).
Али Бетмен то ради због тзв. малог човека, а не због политичара и полицајаца који су редом сви корумпирани. Уосталом, није то ништа чудно за "десни центар" (конзервативце, демохришћане, републиканце, а све то пре десног популизма и ликова као што је Трамп) - на изборима не би далеко догурали само захваљујући гласовима богатих, зато фамозној средњој класи, па и неким сиромашнима, нуде стабилност и начелну могућност напредовања, пре свега материјалног. У филму би можда могло проћи да неки богати наследник, дрзак и пун шарма, једноставно брани своје привилегије. Па волео бих да видим такав филм... Вратимо се Бетмену, када је свет спасен, враћамо се на оно што је било пре, систем који проузрокује кризе није за јоту промењен, па ће за њим (јунаком) поново бити потребе. То је неку дубљи смисао суперхероја.
Али ипак је оклоп Бетмена напукао, и то на два места. Прво је, ништа чудно, везано за жену. И ту видим сличност са још једним суперхеројем (мада његови филмови се не воде под тим жанром), јунаком српског порекла - Џемс Бондом. Само је у једном филму Бонд био ожењен (или беше само верен?) па знамо како се то завршило. (Занимљиво да је тај Бонд, глумац, био само у том филму). Тако не треба сумњати како ће проћи Бетменова "девојка", која је у филму у вези која треба да прерасте у брак са другим, али изванредним, човеком.
Тај човек је друга рупа у оклопу. Рекосмо да су политичари (пандури, тужиоци...) корумпирани, али појављује се један који то није. Он је нада Готама да ће се обрачунати са криминалом. Бетмен ће, генијално изманипулисан од стране Џокера, бити принуђен да бира између жене која је њему драга и човека који може спасити свет. Шта мислите који је његов избор? Генијалност Нолана (у овом случају) је у томе што је тај избор стваран. Није као оно, рецимо, код поменутог Бонда, када јунак одлучи да оствари оба циља, и у томе успе у 001 (или чак 000) секунди пред експлозију бомбе, након чега помлати негативце. Не, овде је стварно девојка мртва, а политички херој (тужилац) обогаљен - прво физички, па онда и духовно. При чему је спасао онога кога није одабрао, јер је заборавио елементарну чињеницу коју је изрекао мој пријатељ поводом анализа последњег филма - Џокер увек лаже!
Позабавимо се мало тим тужиоцем. Занимљиво је да овај политичар-пандур (тужилац је нешто између то двоје) без мане и страха, доста тога препушта "случају" - бацању новчића. Али то није случај, јер новчић има две главе. Тиме он буквално вара судбину - и лаже. Сетих се речи Џордана Питерсона да онај ко лаже заправо мисли да има контролу. Мало ће слагати, за нечије добро, али ће у следећем кораку то решити. Или проћи ће тако, али неће начинити штету. Или, ако ћемо више егоистички, заврнуће неког али му неће репутација бити оштећена, најзад неће га ухватити у превари (чак и ако га касније открију неће му ништа моћи). Све су то степени истог, мада намере могу бити различите. Занимљиво је што могу да се кладим на чијој би страни био велики противник модерног хаоса Питерсон. (Нисам гледао клипове где помиње Бетмена или Џокера, то је више тема Силвестера Жижека, али Џордан се бавио Марвелом).
Занимљиво је да ће тужиоца ослободити лажи нико други до Џокер, тиме што ће му ватром потамнити једну страну новчића, такође му уништити једну страну лица. Тако је тужилац постао неки демонски Јанус. Две поменуте пукотине на оклопу Бетмен крије и од пријатеља, оних који знају његов идентитет, а неће тек од архинепријатеља Џокера... Што се првог тиче није мала ствар глумити онога ко глуми (тј. нешто крије, прави се да је другачије) и то полази за руком овом Бетмену, кога иначе не сматрам најбољим глумцем у тој улози. Што се тиче другог, подсети ме на оне реформске телетабисе које смо рокали по интернет форумима, а који су нам одговарали укочено, како једном рекох револуционарно-отресито. Па неће ваљда да се фратернизују с нама, смрадикалима и нацошима, који правимо хаос по Србији и које ће почистити кад поново уведу ванредно стање. И они беху опседнути редом - колонијалним редом. Иако СКОЈ-евци, ето испадоше слични Бетмену.

И најзад долазимо до Џокера. Гледао сам тумачења по којима он није психопата. Иако је тај лик (представља се као психолог) погодио суштину - Џокер је сила хаоса - мислим да није баш у праву у вези онога да психопате мисле на своју сигурност (док Џокер у овом филму више пута рискира живот). То би могло да важи за риал-лајф психопате, али не и за филмске психопате. Барем не све. Нико не сумња да је Апотекар-Калуђер у серији Сенке над Балканом 2, кога феноменално игра Кичић, било шта друго до психопата, па ипак он ладно даје пиштољ другом криминалцу којем је убио брата. При томе он ризикује живот, али не ризикује нешто друго - слику (коју сам има) о себи. Алимпије неће изгубити ту слику ни када га на крају стварно убију на сцени, остаће главни у свом филму. Његовом смрћу ни хаос ни ред неће ништа битно изгубити...
Џокер ризикује управо то, али тај ризик је привидан јер он праве слике о себи и нема. Он ће правити неред док Бетмен не скине маску (ултиматум), али нема говора да он сам скине маску. То је зато што је Џокер сам по себи маска. Нема персоне испод маске која би била "угледни члан друштва", нити он маском постаје (супер)херој. Смрћу Џокера, ако је тако нешто уопште могуће изгубили би хаос, али такође и ред, што је већ дубља филозофија... Али прошле године имали смо филм - покушај да се погледа испод маске Џокера.
Филм Џокер иде у дубину и у ширину. У дубину јер нам жели показати како то (обичан) човек постаје Џокер. У ширину јер се може односити на било ког (мушкарца) или барем било кога ко није довољно богат. Нешто је ипак ту изгубљено, а то је оно џокерасто у самом Џокеру, хаос који као да је сам себи сврха. 
Нисам претерано мудар ако кажем да је Хит Леџер најбољи Џокер икада, уосталом нисам ја то први рекао. Та улога га је буквално коштала главе. Џек Николсон, иако сам легенда, не може бити најбољи, иако је утро пут легенди. Он је једноставно превише иконичан, мада се на њему лудило добро види (и добро му стоји). Али нема ту неке хаотичне дубине. Хоакин Феникс је одличан за ону причу како се постаје Џокер. Ко је гледао његовог Џонија Кеша може видети како трауме сиромашног детињства могу утицати на некога ко је стварно постао богат & славан. А неће на некога ко је остао нико и ништа, да би тек поставши Џокер постао "нешто" (иако је то заправо Суштина Ничега). Некако је овај нови Џокер дао нови живот оном старом, Леџеру. Побудио је веће интересовање, након чега Џокер није само тема фрикова и оних са филозофским склоностима међу њима (чега има доста на јутјубу). Онда светска тема постаје Џокер иначе као лик, а онда долазимо до оног најсуштинскијег, који је у филму Мрачни витез.
Занимљиво је да је овај филм снимљен 2008, када се Светске економска криза (популарна СЕКА) захуктава, или можда доживљава свој пик који као нисмо очекивали... Филм Џокер снимљен је 2019, приказан крајем године која остаје упамћена по протестима и нередима широм света, осим у Србији (не рачунамо онај смешни упад у РТС), пошто су ваљда код нас у Србији сви срећни и задовољни... Не дуго после енормног успеха филма избија много већа криза од СЕКЕ, она везана са п(л)андемијом. Прилика за мисли достојне Џокера

Џокер увек лаже, или можда не лаже! Кад каже да он нема планове, то је ипак истина. Права истина је да је појам лажи непримењив на њега. Ко нема стабилну суштину не може да суштински лаже, а чак и ако би хтео, истину би могао рећи тек узгред. Није ништа чудно да он свакоме прича другачију причу о томе како је стекао своје ожиљке, или да просто слаже Бетмена где је ставио којег таоца. А зашто би му рекао истину, кад овај не може да провери, нити би то урадио и да може јер је јасно да ће само импулсивно да одјури у акцију?! Ипак од Леџеровог Џокера ћемо чути по неку истину, доста истине има у његовим цитатима. То је заправо истина о свету око нас, коју би неко морао (себи) признати, ако жели учинити први корак ка честитости, како је то рекао парафразирани Ниче.
Улазити у то ко је заправо Џокер, чак и у филму који говори о његовом "настанку", може бити само ментално разгибавање, можда вежба којом нешто сазнајемо о свету, али не и о самом Џокеру. Јер "заправо Џокер" не постоји.
И такав лик (пајз сад!) остаје победник у филму Мрачни витез. Он, истина, није успео да неведе две групе људи да се међусобно побију како би преживели (на два минирана брода, заправо некаква парафраза затвореникове дилеме). Али нема везе, покварио је оног најбољег. Довео га је на свој ниво, ниво лудила. Слаба је утеха Бетмену што ће преузети на себе то кад полудели тужилац узима правду у своје руке, јер он зна.  Он зна да је овога пута стварно... спасао Готам само привремено. Нити му је већа утеха оно кад (испразно, слично крају филма Почетак, али то Бетмену пролази) каже Џокеру да ће трунути у тапацираној ћелији, или нешто тако... Зна Бетмен да за Џокера није ништа да из луднице побегне. Ако га већ није убио, осудио је свет на и даље постојање Џокера! А шта ви мислите, зашто Бетмен није убио Џокера? Ја знам.
Иван Вукадиновић
п.с. Остајемо без подсећања на стрип и цртани филм Килинг Џоук и последњу шалу Џокера којој се и Бетмен смеје. Блог се одужио...






Коментари

Популарни постови са овог блога

Уранска и хтонска божанства

Псеудопатриотизам

Logički problem indukcije