Ново доба Станислава Кракова

Кад гледаш серију као што је Сенке над Балканом 2 почнеш да размишљаш о некој дубљој причи, мистеријама које стоје иза. Наравно да је јалово разматрати историјске грешке, којих има (ојха!) у ремек делима као што је Гладијатор и Храбро срце. Не, битно је да се ухвати zeitgeist. Онда ту увиђамо да се у неком смислу (окултном, си кларо, онда интелектуалном, што ће рећи у смислу окултуре) и немамо чега стидети. Склони смо да багателишемо суседе, рецимо Румуне, који су свету дали Емила Сиорана и Мирчу Елијаде. Па онда и себе не ценимо, спроћу неких франко-германских или англосаксонских имена, јербо Летећи тањири не слећу у Лајковац (или беше Лазаревац)...

Ипак, занимљиво је када у историјској фикцији сретнемо нешто чега (барем данас) нема. У том смислу Обрад Савковић који је већ уметнички занимљив - у смислу еволуције глумца Диклића од Мирка Топаловића до једног стварно мутног лика... Наравно да Савковић лично није постојао, али колико је могао да постоји?! Замислимо Пецонија са чврстом идеолошком визијом (коју истина бар делимично скрива), неким осећајем за историју... Па можда има тога и код Пецонија, али стварно не бих сад о томе, јер здрав разум ми је мио.

И тако... скинемо серију са Торента и гледам је (ја поново) са својом драгом. Онда ми сцена западне за око, па ме не мрзи да замрзнем кадар и видим импресум листа Ново доба. Знам и ја да је тај лист "драматуршки конструкт" колико и Обрад Савковић. Али ако није постојао лик као што је био он, тако превејан, постојали су листови као што је Ново доба, чак видећемо да су били најутицајнији. Мада су њихови новинари, уредници, можда и власници (!?) били много искренији, да не кажем наивнији. У импресуму је заокружено име Станислав Краков.

Сада ћемо о њему, а пре тога ево још једног доброг подсећања на цајтгајст серије. Но пре него што кренем морам признати да ми је наша предратна интелигенција некаква рупа у образовању. А може се ту наћи што-шта занимљиво. Тако у једном од обилазака Сајма Књига налетим на књижицу о фашистичким идејама те интелигенције, који су објавили неки "левичари", деконтаминатори. Хтедох да је купим, читам сеирећи (злурадо се слажући, "јесте тако па шта!"), али ми је 700 динџи било много за то. Барем у условима Сајма где се лова троши на битније ствари, такође покривање рупа у свом знању. Тако о тој интелигенцији осим Милоша Црњанског мало тога знам.

Није постојало Ново доба (лист), али јесте Ново време и Станислав Краков је био његов уредник. Али кренимо редом - и ту би критички осврт на оно што каже Њики био доста за неки почетак.

Станислав Краков рођен је у Крагујевцу, у срцу Србије, али му отац није био пореклом Србин, што се из имена и презимена да видети. Мајка му је битна у контексту који ће се много касније показати. Међутим, како то често бива због службе (отац му је био лекар), Станислав је одрастао и школу завршио у Књажевцу и Зајечару.

Како је ово блог, могу да си дозволим слободне асоцијације. Тако ми на памет пада Ћирјаковић који недавно рече како језгра тзв. другосрбијанаца (аутошовиниста, "случајно Срба") нису у Београду, него рецимо у Зајечару. Скоро сам сигуран и на кога из тог града је мислио... Ето, неко из сасвим супротног идеолошког, па и светоназорног, дела спектра и Станислав Краков. Али један Баја Пашић је такође Зајечарац. Испада да летећи тањири ипак слећу у Лазаревац, да није све у Београду.

Ипак, Станислав је Другу мушку гимназију завршио у Београду, а онда је ратовао као добровољац у четничком одреду Војводе Вука у Балканским ратовима, у другом је рањен. Са 17 година није могао бити примљен у редовну војску, али је хтео да се бори. Не треба то да чуди иако није био чисти Србин. Мојим прецима је немачки био матерњи језик, па ипак су се борили на српској страни. Краков се борио и у Првом светском рату и рањаван је укупно 17 пута. Пензионисан је 1921. са чином поручника. Пре тога је покушао самоубиство јер је као човек и официр био разочаран. По пензионисању ће наставити са књижевним и националним радом.

Краков је после Великог рата завршио права и бавио се новинарством. Био је сарадник (тада десничарског) листа "Време", од 1932. главни уредник, па директор тог листа, а био је и политички уредник "Политике". Овај лист који се данас хвали како је најстарији на Балкану зна да објављује своје писање на исти датум од пре 50, 75 и 100 година (тренутно видимо само оно од пре пола века, већ ми се чини да је "Политика" писала и у оне две друге годишњице). У тим подсећањима могао сам видети вести о ставу Бугарске про споразума Рибентроп-Молотов, победи Мусолинија у Сомалиленду (једина у том рату), хапшењу масона у Румунији, и сл. Чисто да не буде сумње око идеолошке опредељености. 

Иако не чистокрвни Србин, Краков је нема сумње српски националиста, чак иде даље од неке уобичајене патриотске (данас би рекли национално-демократске) опције. То није ништа чудно ако гледамо порекло једног Кодреануа, онда Салашија, па чак и акварелисте А.Х. Сви су они долазили са периферије и били сумњивог порекла. Просто ми жао што Станислав није постигао више од писања. Уосталом, таквог периферног порекла је и мој комшија Vjekoslav Шешељ...

А биће да је имао таквих амбиција. Био је он члан Митиног Збора (шеф одсека за пропаганду), а пронашао сам и да је покушао оснивање српске или југословенске верзије румунске Гвоздене гарде. И пореклом је био одређен за велике ствари, пореклом са мајчине стране - његов ујак био је ђенерал Недић. 

Обухватимо до краја ипак предратни период - Краков је био у групи новинара која је пратила краља Александра у Марсељ и после је писао како Италија стоји иза атентата. Верујем да му је италијански режим био барем симпатичан, ипак... Треба ово имати за наук како спроћу данашњих "левичара" (и понеког доследног комунисте) који су склони да отписују ондашњу десницу као издајнике, а још више спроћу данашњих десничара који се ложе јуче на Путина, данас на Трампа. Ништа спорно, поздрављај њихову појаву идеолошки, или као већина вас "стомаком", али се увек питај шта ти конкретно они нуде - теби, мени, српској нацији...

Више пута сам помињао његово делимично несрпско порекло. Ништа спорно, нити је то оно што бих му имао замерити. Сад ћу и рећи да му је отац био Пољак, дакле припадник словенског народа који нам ништа лоше није учинио, и са којим би се, рецимо што се тиче стајања на ветрометини могли "идентификовати". Но овде постаје занимљиво што Пољска никад није дала квислинга, како је певао Џони Штулић. То се посебно односи на време немачке окупације. Читао сам ја, рецимо, код Чеслава Милоша помињање "њихове верзије фашизма", но никоме од тих људи напамет није пало да сарађује са Немцима, уосталом углавном су нацисти њих прве убијали као непријатељске патриоте, припаднике интелигенције (бити екстремни националиста наравно да значи бити увек на страни своје нације, као што је Краков био спроћу Италијана након Марсеља, или грчки диктатор Метаксас, који је истим Жабарима рекао Οχι).

Краков ипак доноси (искрено се надам тешку) одлуку на коју су вероватно утицале и његове породичне везе. Тако је уредник листа Ново време 1943-1944, а септембра 1944. одлази (на Њики не пише, али ја немам проблем да напишем оно што је логично - са окупаторима и домаћим издајницима) у Аустрију. То је, дакле, она веза коју налазимо у импресуму измишљеног листа у познатој серији. Стојиљковић (сценариста) је веома добар у експлоатацији површних веза, док исте рекао бих не сметају ни Бјелогрлићу. Ништа спорно, барем ето мени прилике да идем за подацима. 

Једна бизарност је да је нешто раније Кракова Гестапо испитивао због порекла, о којем сам већ доста рекао, сумњајући (наравно!) да је оно јеврејско. Код национално освешћеног интелектуалца ћемо видети да му је "сместио" Хрват Стјепан Радић, али ни речи о томе шта уопште значи мерити некоме крвна зрца или (о небеса!) да је написао "па шта и да је имао јеврејске крви"! Отприлике како је Ђинђић, доктор Зоран бранио "свог" председничког кандидата речима "па ипак је Лабус Србин", уместо да нападне свог коалиционог партнера Вељу Илића који је дизао фрку како Лабус као Јеврејн (ерго не-Србин) не може бити председник Србије. Но добро, Ђинђић се тад барем представљао као либерал, члан "социјалистичке интернационале", а данас нам је председница владе ... (оно што оном интелектуалцу изгледа не смета, барем се својим текстовима у "Печату" око тога не очитује). 

Жао ми је мало што у овом тексту није било речи о писању Станислава Кракова, барем његових идеја, већ само о његовој чудној судбини. Биће једном и о томе, када будем више знао... Поента? Знају да ми замере што је немам формално написану, што је остављам читаоцу. Па лепо, ако је вама ово само низ занимљивости, онда вам поЈента и не треба. Ако вам је она потребна, да кажем како и фашиста може оставити трага у развоју своје нације, онда сте вероватно већ раније изнервирани прекинули са читањем. Не верујем да овај текст може спречити некога да се јежи на сам помен речи "фашизам" или "десница". Онда се слободно јежите и даље...

Иван Вукадиновић

Погледати главну тему - Постнихилизам