Укупна смртност

У расправама вођеним за време најгорег карантина указивао сам на последице које то може имати и говорио да не можемо знати пре него се буде знала укупна смртност на годишњем нивоу (претпоставка је била да та статистика стиже тек негде следеће године). Међутим, имали смо статистике за прва три месеца ове године (у поређењу са прошлом) па онда и за првих шест месеци што је укључило време "првог пика" короне и карантинских мера. По тим статистикама смртност је у Србији мања у првој половини ове године него у истом периоду прошле. 

Ја сам спреман признати грешку што сам уопште потезао за таквим аргументом, но значи ли то да је Неко "победио корону", како сам говораше; да је то последица пораста стандарда, што је јопет Његова заслуга (што је говорио негде у априлу за прва три месеца); најзад да је карантин добар?!? Ништа од тога, а одговор на питање зашто је смртност мања је веома прост, мада га се сам никада не бих сетио. Но можда је читатељка ил' читалац паметнији? Двидимо, а спреман сам вам дати мало времена за размишљање.

...

Одговор је био на Радио Спутњику. Како људи не могу вечно да живе у неким годинама се очекује да је смрт веома вероватна (некад се говорило од старости). Неко доживи још неку годину, ако има среће, но како је тих људи мање они у укупном броју умрлих учествују мањим бројем. Сада доспева (жао ми је што немам бољи израз) генерација рођена у ратним годинама 1942-45, и њих је знатно мање, јер су се тад људи мање рађали. Примера ради, ко је рођен 1940. ове године пуни осамдесету, па видите. То значи да ће укупна смртност у Србији у наредним годинама свеједно падати, осим у случају већих ломова. Но после ће почети да расте (бејби бум генерације) па ће укупна популација доживети стрмоглави пад осим ако се нешто драстично не измени по питању рађања (а миграције боље да не помињемо).

То би био укратко одговор којег већина није свесна, осим ако су слушали ту емисију или исто објашњење на некој другој... Међутим, ипак не бих овде завршавао причу јер на укупну смртност утичу и друге ствари. Сама корона у Србији није значајан фактор, углавном ни другде. Осим можда неких мање бројних нација не знам да је негде смртност до сада превазишла један промил популације. Примера ради, у Сједињеним Државама које су се прославиле по великој смртности од ове болести то би значило да је умрло бар 350 хиљада људи, што ипак није случај...

У том случају видимо да карантинске мере, односно затварање, доприносе у плусу или минусу значајније у укупној смртности. Неко би рекао - имам добру и лошу вест. Па да кренемо од лоше.

Мој аргумент је гласио да ће се некретање и стрес (који је пумпан и поред званичног непаничења) одразити катастрофално прво на кардиоваскуларне болести. Вероватно ћемо видети детаљију статистику о томе. Разлика ипак не мора бити драстична јер некретање, односно #ОстаниКодКуће ипак није предуго трајало, неких месец и по дана. Сада се чак препоручује кретање у вези ове болести јер се дебљина сматра за ризични фактор. Међутим, не видим да неко признаје своју грешку. Што је иначе бољка науке, која сматра свој метод супериорним. Јери се неко извинио животињским мастима које су биле оклеветане по питању исхране?! Управо сам то имао као аргумент у једном свом блогу о сцијентизму. Да ли би инжењер могао да се прави блесав ако се кућа коју је градио сруши, па сад ето има боље методе?!

Са друге стране, стрес је чудна живуљка. Испољава се и знатно касније кроз ПТС, а посебно може бити занимљиво кад се некоме каже да је опасност (у)скоро готова, а она се врати. Срећом, нису се вратиле мере пошто је народ рекао шта мисли, а власт се експресно прерачунала. Па после нек неко каже да није све политика... Посебна прича су малигна обољења која могу изазвати и стрес и некретање, а јављају се потуљено, много касније.

Дакле, годишња смртност није довољна да се знају сви ефекти. Ово се посебно односи на социо-економске последице, којих је власт итекако свесна и бригом због истих званично објашњава то што не враћа карантин, односно ванредно стање. Међутим, ту има једна цака. Све и да нисмо правили карантин (тзв. шведски модел), чак и да нас је епидемија сасвим заобишла, осетили бисмо због међународне трговине. Наравно, ту улазимо и у ефикасност економских мера, о чему не бих сада. Испада да карантин не можемо једноставно проценити порастом смртности, што је била моја грешка.

Међутим, морам рећи да је то за мене било неко оправдање става у дискусији, док сам свој став стекао не на основу неког укупног броја смрти у скорој будућности него на основу свог става о животу, који онда укључује и став према смрти. Он се може описати као афирмација живота, али не живот по сваку цену. И тога сам се од почетка држао, на основу тога сам саставио своје упутство за преживљавање и то се видело у мојим статусима на друштвеној мрежи.

Но ајмо на ону "добру вест". Карантин је имао (независно од утицаја на корона-смртност) своју добру страну што се тиче укупне смртности. Ако мање људи излази напоље, а у дугим периодима нико осим посебних дозвола, знатно је мање саобраћаја. Јавни градски саобраћај је у априлу чак потпуно укинут. То значи мање загађења, а то даље мање смрти од (неинфективних) обољења дисајних путева. 

У нашем случају ипак треба бити обазрив. Док смо (као неку утеху?!) добијали вести и слике о "повратку природе" (пресудно је ту загађење буком које тера дивље животиње од нас, не толико ваздух) па и сателитске снимке "чистог ваздуха" прво над Кином, а онда и Европом, нас је у Србији погодио хладан туш. Сећам се времена најгоре панике и чувеног СМС-а од "Кризног штаба" када ми је телефоном речено да не отварам прозор јер је Београд најзагађенији град на свету. Реаговао сам бесом, уосталом напољу је дувао ветар, што би требало да растера сваки смог. Подаци су ипак били неумољиви, а разлог вероватно то што се запалила депонија у Винчи (да, у месту које би требало да нас подсећа на прву европску културу). Можда је тек током априла ваздух у градским центрима Србије (па и околини) постао чистији. Мањи саобраћај би томе требало да води, али требало би имати добра поређења са истим периодом претходних година јер тиме бисмо разрешили колико је тог загађења до аутомобила и аутобуса (чега је било мање), колико до кућних ложишта (која су радила чак више), колико до термоелектрана (отприлике исто) или теже индустрије (вероватно незнатно мање).

Иначе је смртност од болести дисајних путева занимљива. Вероватно само у Србији термоелектране побију више људи годишње него нуклеарке у целом свету за деценију. Из тих разлога велики сам присталица нуклеарне енергије као најчистијег (да не кажем еколошког) масовног извора. 

Једном добијено смањење загађености могло би бити разлог размишљања за промену навика после, али то се није догодило и вероватно се неће догодити. Ако смо могли цео викенд или продужени викенд (празник) без куповине, можда би могли само један дан у недељи - недељу. Не раде тржни центри, мање возикања недељом. Већ је раније покренута таква иницијатива, али су приватни власници (ваћатори!) трговина одговорили "генијално" - може ако ми смањимо плате продавачицама. Као да би имали реални пад промета и као да те плате нису већ мизерне па им је тешко да нађу ко да ради... Имам и себични интерес да се за тако нешто залажем - ако је максимално шест дана рада у недељи (у трговинама, односно практично пет и по) онда није сасвим нелогично да се број радних дана за почетак у јавним установама и великим фирмама смањи на четири. Таква ицинијатива је већ била у Финској.

С тим у вези поменућу и вишеструко добре ефекте рада од куће, што се јавило као изнуђено решење, које постаје све више трајно. Што је лоша вест за оне који су градили пословни простор или продавали пословна одела... У неким нормалнијим условима, где постоји тимски рад или подела рада, морали би ипак да се макар одржавају састанци уживо или неким радним данима да се тако ради. Остало може на даљину. Велики број фриленсера ионако ради од куће.

Као закључак могу рећи да рачуница ефекти некретања и стреса минус чистији ваздух не пије воду просто јер постоји значајнији и демографски (односно статистички) узрок веће или мање укупне смртности становништва. То не треба да нас обесхрабри од размишљања о ефектима једнога или другога и извученим поукама, као и о животу иначе. Ово друго није ништа апстрактно него од тога (макар код потписника ових редова) следи став о прихватању ризика, односно мерама које се спроводе. И то наравно важи у односу на било какву ситуацију.

Иван Вукадиновић