Платонова Држава

Какво је уређење Платон заправо разматрао у свом делу Држава? Овде ћемо видети баш то, а не ону добро познату параболу о пећини...

Супротно софистичком учењу о празној једнакости свих и о њиховој  егоизмом одређеној вољи, Платон у својој држави полази од два принципа: природне неједнакости људи и поделе рада према природној способности, јер појеинац не може сам да произведе све што му је потребно за опстанак. Подела рада и сталешке разлике одређују састав државе. Цео државни посао дели се на три дела: привреду, одбрану и управљање, и свакоме од тих делова припада посебан сталеж са својим врлинама. Као у Тимеју што стварање светске душе претходи стварању појединачне, тако у Држави социјална етика претходи индивидуалној; али као што су овде мотиви за стварање светске душе дали односи појединачне душе, тако је и овде мисао органског јединства, која је најсавршеније изражена у људском организму, дала мотив за постављање државног идеала. Као што се душа човека појединца дели на три функције, тако се и права држава дели на три статуса (γένη). Платоновој трихотомији државне заједнице претходио је милетски архитект Хиподам својом политичко-економском трихотомијом. Мерило припадности једном или другом сталежу јесте природна обдареност и способност.

Први сталеж представљају владари или савршени чувари државе (άρχοντες, φύλακεσ, παντελεις), чија се карактеристика састоји у доношењу закона и одређивању начела управе (βουλευτικόν γένος); функција душе која одговара владарима је ум (τό λογιστικόν), за који је карактеристична тежња за сазнањем и мудрошћу (φιλομαθές και φιλόσοφον); а врлина која одговара том сталежу јесте мудрост (σοφία). Други или средњи сталеж представљају само чувари или ратници (φύλακεσ, προσπολεύντεσ, επίκουροι), чији је задатак да државу бране од непријатеља и да пазе на извршење закона (έπικουρικον); функција душе која одговара ратницима јесте срце (τό θυμειδές) и она се одликује племенитијим афектима, на пример жудњом за победом и чашћу (φιλόνικον και φιλότιμον); а врлина која одговара том сталежу јесте храброст или срчаност (ανδρεία). Трећи сталеж јесу широке народне масе сељаци, ратници, занатници, трговци (δήμος, γεωργοί, έργάται, δημιοθργοί), који треба да се старају за материјалну подлогу друштвенога живота (χρημαστικόν), функција душе која одговара широким народним масама јесте пожудност (τό επιθιματικόν) као извор нижих побуда и страсти, за чије су задовољење уопште потребна материјална средства (φιλοχρήματον και φιλοκερδές); а врлина која одговара пожудности у томе привредном сталежу јесте послушност (σωφροσύνη), али се она односи и на други и на први сталеж као на сагласност у питању ко треба да влада. Четврта и најважнија врлина јесте праведност (δικαοισύνη) и она је главни услов за изграђивање и постојање осталих врлина. Она се показује тим што сваки од три по природи различна сталежа има и врши само свој задатак, а никакав други, τά αύτον πράτει, ού πολυπραγμονει. Тиме је утрвен пут за за налажење и одређивање праведности човека појединца. Као у држави што сви сталежи и све јединке треба да служе одржажвању и напретку државне целине, тако и у људској души различне њене функције, као зглашене жице, треба да чине харонично јединство, јер њиме се одржава и развија живот човека појединца. Ниједан сталеж узет за себе не представља државно јединство: код свих су јаче изражене њихове дужности него ли њихова права, сви су они органи државе, и тек у њиховом складном фунцкионисању лежи оличење државе као остварење правде. Тако праведност постаје основна врлина, на којој се засинва не само складно функционисање свих сталежа у држави него и хармонична синергичност свих духовних снага у човеку појединцу. Устав у Платоновој узорној држави јесте, дакле, у правом смислу аристократски тј. владају најумнији и најспособнији, они који се у државним пословима најбоље разумеју. Зато Платон и каже да људске беде неће престати пре него ли филозофи постану владари или владари постану филозофи. То значи да поредак у држави не смеју одређивати воља или мњења појединаца или чак и поводљива и превртљива народна гомила него само научним сазнањем стечене истине, јер само оне изграђују пуно јединство уверења и пуно јединство воље, а то су најбитнији услови за здрав државни живот.

А да се не би развијале пожуде на штету храборсти и мудрости и да би државна заједница била још чвршћа, укида се с  свако индустријско и трговачко пословање и свака приватна имовина бар за виша два сталежа; они се заједнички хране и станују, а за покривање годишњих издатака они од трећег сталежа добијају одређену плату. Штавише за прва два сталежа укида се брак и породица и уводи заједница жена и деце уз строгу еугеничку контролу. Деца не припадају родитељима него држави, и она не смеју знати ко су им родитељи, јер сваки дечак треба да постане сваком дечаку брат, и свака девојка сестра, и сваки мушкарац отац, и свака жена мати. На замерку да архонти и војници због забране приватне својине неће живети срећним животом, Платон одговара: "При оснивању државе нисмо гледали на то како ће у њој један сталеж бити особито срећан, него да буде срећна цела држава". Архонтима и војницима баш због њихове обдарености за вадарски и чуварски посао пада у део највећа мера среће. На трећи сталеж уопште није обраћена довољна пажња. То се може разумети из психолошких и метафизичких претпоставки, али не може и оправдати, јер је привредни живот био многолик и релативно на високом степену.

Милош Н. Ђурић, Философски списи

(Платонова академија и њен политички рад)