Платонова Академија

"Зар није, драги мој Адаманте, оправдано и тврђење да ће се и најобдареније душе на најстрашнији начин изродити ако добију рђаво васпитање? Или зар мислиш да су крупна злочинства и учињена срамотна дела произишла од просечних људи а не од најобдаренијих природа, које је упропастило рђаво васпитање? Слабе природе не могу никада створити нешто велико, ни у добру ни у злу."

Платон, Држава

Текст нашег познатог филозофа и предавача етике Милоша Ђурића Платонова Академија и њен политички рад, објављен у оквиру његових Философских списа, згодна је тема да се бавим Платоном, те његовим настављачима у Академији. Пре свега њиховим политичким и метаполитичким (етичким) ставовима.

Али, шта ми уопште знамо о старој Грчкој? Многи знају за Термопиле и да је после Александар (за кога је питање да ли је био Грк, или колико је био, неки га зову Александар Карановић...) заузео Персију и стигао до Индије. У међувремену су ратовали Спарта (војничка) и Атина (трговачка), а била је и нека филозофија. После тога је оно што знају да је дошао Рим.

Ко зна мало више, зна да је у оном (грђанском?) рату победила Спарта, мада не знају како. Да је Атина поморски тукла Персијанце, постојали су још неки градови, најзначајнија Теба... После Александра је дошао хеленизам, спој грчког и источњачког, и неке државе која су биле независне све док их Рим није једну по једну заузео. И то је то.

Мало ко зна, рецимо, за Анталкидов мир, неких пола века пре Александра, у којем је Спарта ратовала практично против свих осталих грчких полиса (сила), али је имала подршку Персије. Резултат је било да је Персији осигурана власт над Кипром и грчким градовима у Малој Азији (Јонија), који су мењали страну и власт цео век уназад; Спарта је постала хегемон јер су сви (други) градски савези забрањени; док је Персија (Артаксеркс) гарантовала споразум те на тај начин имала свој у утицај у Грчкој...

Управо је тај мир Платон видео као опасност, такође и симптом пропадања Грчке. Но рецимо понеку о њему. Био је Атињанин, али је праведном сматрао аристократију (владавина племенитих), каква је била у Спарти. Ипак, није га много обрадовала победа Спарте у Пелопонеском рату, посебно не краткотрајна тиранска владавина аристократа у Атини. Није био велики фан ни касније "повраћене" демократије - оне која је натерала Сократа да се убије. Видео је како у Атину улази Персијски новац, кроз неку врсту глобализације, што ће на крају довести до тога 40 хиљада Грка у једној бици ратује са Персијанцима против Александра (и да се боре "до последњег", уосталом они од Карановића нису имали шта да очекују). Спарта се раније профанисала узимањем атинског злата и сребра, метала које је пре тога презирала. Ипак, остала је конзервативна и затворена, па неки панхеленизам није могао одатле доћи.

Нада се појавила на Сицилији, у Сиракузи. Она је била већ прекретница у Пелопонеском рату, демократија коју је напала такође демократска али империјалистичка Атина. Тражила је помоћ Спарте и страховит атински пораз био је прекретница у рату. Касније је Сиракуза, као и сви западни Хелени (Велика Грчка) изван даљих грчких бура. Има невероватну војску од сто хиљада пешака и десет хиљада коњаника. Али то су углавном плаћеници. Платон види тамо услове за развој својих политичких и панхеленских идеја. Није мала ствар што су се тамо већ у покушају владавине филозофа окушали питагорејци (Кротон). 

Платонов пут везан је за два Дионисија и једног Диона. Дионисије Први био је просвећени деспот (Грци би рекли тиранин), чији је саветник био способни Дион. Млађи Дионисије био је супротно од оца - пијаница и нимало обуздана природа, који је позвао назад Платона пошто је протерао његовог савезника Диона. Ипак га није убио. Дионисије се свети Диону преко његове жене и слично, што све није нимало лепо, за то време Дион спрема релативно мале али мотивисане снаге. Тиранин је побеђен и протеран, али ни Дион не успева, и он је свргнут. Платон види да нема наде на западу Хеладе.

У таквој ситуацији Платон се враћа у Атину да предаје на Академији. Смештена је у једној питомој жупи, два километра северозападо од Акропоља. То је пре свега требало да буде школа, слична многим каснијим, у којој би се образовале будуће вође или барем васпитачи народа. У складу са Платоновом Државом филозофи би требало да постану краљеви, или барем краљеви филозофи. Како ово пишем на основу Ђурићевог дела, користим прилику да похвалим стил који обилује каснијим примерима односа филозофа и краљева (рецимо Спиноза и Луј), или политичким утицајем филозофа, њиховим креирањем устава (Џон Лок у Америци)...

Прилика је да се нешто каже о идејама самог Милоша Н. Ђурића, које углавном не истиче јер се труди да непристрасно изнесе шта је било, али их и не крије. Чак би се рекло да пише са неким циљем који има везе и са оним временом у којем је живео. Те идеје су у великој мери баш повезане са Платоновом Државом.

Док само преноси већину идеја на којима би идеална држава по Платону требала да стоји, Ђурић неке идеје посебно истиче, па рекао бих да ту има и мало читања између редова. Тако се на основу Платоновог несумњивог подржавања законитости, чак устава који би владара некад требало да заустави, некако уводе природна права, која тешко да би Платон могао подржавати у модерном облику. Мада је исправно рећи да модерна ту дугује нешто Платону...

Ђурић у свом делу несумњиво даје подршку уставној монархији онда, пошто су се исцрпли сви (каснији!?) облици власти - аристократија, демократија, тиранија. Сви они имају своје слабости које их (дијалектички) воде у следећи облик који ни по себи није одржив, а камоли да може послужити Платоновом циљу - уједињењу Хеладе, те најзад коначном отклањању персијске претње. Занимљиво што испада онда да је онај најстарији облик најбољи - са краљевима које обраничава обичајно право, које истина може бити модернизовано и као такво послужити као основа Устава. У том смислу он хвали Македонце (античке, по њему Грци који говоре једним од њихових дијалеката, касније атинским) које су остали Грци сматрали "заосталим", све са њиховом ратничком аристократијом која је уз краља.

Не знам колико је Ђурић био за (уставну - !?) монархију онда, да ли је рецимо подржао Витешког Ујединитеља, чак и кад је прогласио диктатуру... Уставна монархија у његово време је имала једно велико питање-проблем: колико владар (краљ) заправо влада?! Ко је данас за "уставну монархију" нема такав проблем, јер оно "уставна" значи да краљ, онај ко долази наследством, нема баш  никакву власт. Зато нема смисла тражити краљевину тамо где је република, па ни обрнуто тражити републику тамо где је монархија са краљем-фигуром. Како би било онда, у антици, не знамо - јер се Платонове идеје ни рудиментарно нису спровеле, питање колико је македонско племство могло да ограничи Филипа и Алаксандра (ако не рачунамо ту да су првог, а вероватно и другог убили).

Вратимо се природним правима. Било би претерано рећи да је Платонова Држава узми или остави, односно да можеш следити тај систем сасвим, или уопште не. Међутим, ако си извукао нешто, "што ти се свиђа", што подржаваш у свету у којем живиш, и позиваш се на Платона, мораш знати да је то само релативно, да је изворно било у дугом контексту.
Природана права трећег сталежа, пре свега на својину... Треба знати да тај сталеж код Платона није имао политичких права (слично као код Ханлајна, у делу Starship Troopers), него је плаћао припадницима прва два сталежа (управљачима и чуварима) да се тиме баве. Ови сталежи, пак, нису имали таквих ("природних", економских) права, по цену да и сами "не буду срећни". Трећем привредном сталежу, што Ђурић помало критикује, није посвећена велика пажња, што је мени доста разумљиво - чак ми делује као нека (класично) либерална теорија по којој се држава не меша у привреду. Или да се сетимо једне друге (анти)утопије - 1984 и једне од парола из тог дела - Проли и животиње су слободни.

Кад већ помињемо Ханлајна, треба знати да је он за разлику од Платона свестан праве природе државе, а то је насиље. Види слику десно. Наравно, то насиље је у складу са либералном теоријом последње средство, нешто на шта држава има искључиво право баш зато што је последње, ултимативно (у цивилизованој заједници). Нешто као Хобсов Левијатан. То није једини начин сагледавања, а нешто другачије је било у старој Грчкој, код Платона, везано за његове идеје и како их Ђурић види.
Грци су једну реч имали за сукобе између њихових полиса, а другу за рат са варварима (блејавцима, онима који не говоре грчки). Једно је било πολεμος (одатле полемика), друго је μαχια, што нас такође асоцира на нешто у говорном српском... Не знам колико је Платон позивао на овај други рат, ако је први за њега био зло. Знам да је панхеленство и освајање Истока Академија припремила, уосталом њезин Аристотел је био учитељ Александру.
С тим у вези, вратимо се Ђурићу. У оквиру истих Философских списа наићи ћемо како је узалудна идеја Персијанаца да освајају сасвим другачију Грчку.
Цело дело (Есхил, Персијанци) није друго него драмско осветљавање ове дубоке историософске идеје: Персијанци су морали страдати зато што њихов поход на Хеладу није био обичан освајачки поход једне царевине која од природе тежи изван својих граница у области које су одређене да тој царевини теже као свом средишту, него најезда једног света на један народ који том свету не припада нити му може припадати, зато што духом своје заједнице и својом фалангом остварује друкчију мисао човека и што у себи носи сасвим изграђену свест о праву да живи и да се развија и да иде путевима које му одредише географски закони и закони народне и социјалне еволуције. Као што се Хелени боре копљем а Персијанци стрелицом и луком, тако је божански поредак ствари сваком народу одредио његову мисију. Такво схватање даје Есхиловој трагедији вредност која је изнад временски ограниченог интересовања издиже на висину општечовечанских символа.
Но, имајући све ово у виду, колико је оправдана идеја Грка да освајају земље Персијанаца и уопште Исток? Ђурић ипак не подржава неки западни империјализам, културну надмоћ, мада не бих рекао да су му те идеје стране - уосталом ништа чудно, то је тада било сасвим нормално, у Бриселу су постојали зоо вртови са црнцима... Али може се рећи да је романтичан, те кад му одговара прелази са политичког на културни ниво. Да, Академија има наследника у Александријској библиотеци, која је имала доста другачији циљ - просто преношење знања, чак наука у савременом смислу те речи, не васпитање управљача - то и Ђурић види. Али ни речи о томе да су те земље Леванта и даље на Исток, а у периоду хеленизма, просто биле деспотије које су се у управљању скоро искључиво везивале на раније традиције - египатске, вавилонске, персијске, индијске...

Ђурић ће испратити и последњи одсјај древне грчке, Ахајски савез, те неке политичке околности - како је подлегао Римљанима (оптужена Спарта). Ипак, ни речи о томе да је иначе исцрпљена Хелада, чије је време пролазило, и демографски исцрпљена одласком (најбољих?) Грка на Исток којим су овладали и у којем су им се отварале велике могучности... Ђурић се не бави каснијим радом Академије, под Римљанима, све док је Јустинијан није забранио.
Иако се Ђурић није тиме примарно бавио, освнуо се и на расправу је ли Академија била научна (у данашњем смислу те речи, па онд и уопште). Он одбацује критике да је Академија била анти-научна. Но не можемо ни гледати на ондашњу науку као на данашњу, а ако то и покушамо добићемо занимљиве резултате - Птоломејев геоцентрични систем је настао на основу посматрања и мерења и имао је предиктивну вредност... Можда би Платонову Академију могли да поредимо са нашом данашњом САНУ, која има доста научних одељења (из искуства ћу рећи - посебна прича - па ви тумачите...), а ипак је људи знају као неку националну институцију са дубљим политичким значајем. И САНУ је ту подбацила, па немам ништа против да је зову како Чанак рече: АНУС. Далеко је то од Платона и његових настављача...
Можда би за крај било најбоље да као и Ђурић пренесем оно што је о Академији рекао W. Kranz: Оно што је Платон створио била је култна заједница, слична питагоровачком братству, са циљем да образује и спреми људе који би отаџбини имали да даду друкчије биће, друкчији лик него што га је она показивала у садашњости.

Иван Вукадиновић

Другачије виђење Платонове Академије