The Expanse - prve dve sezone
Eto serije koju sam nekako do sada propuštao, sada ne ulazim u razloge. Zbog dinamike dolazim u situaciju da ne samo mogu da spojlujem nekome ko se tek odlučio da gleda ili to namerava, nego i da ovo na osnovu kasnijih dešavanja i kraja serije bude nekako... naivno? Ipak, krenimo zbog onoga što je u seriji rečeno, a prevazilazi nivo same radnje. Spojleri, koliko mora.
Serija je postavljena u relativno skoru budućnost u kojoj je čovečanstvo kolonizovalo Sunčev sistem (na osnovu prve dve sezone rekli bismo ne baš ceo, jer ne pominje se ništa iza Saturna). Podeljeni su na međusobno zavađene frakcije Zemlje, Marsa i Belta (Pojas - pre svega asteroida između Marsa i Jupitera, no videćemo i Ganimed, mesec Jupitera - ova oblast nema svoju vlast nego spada u kolonije koje se bore za slobodu). Postoje planovi za posetu drugim zvezdama, dok kontakta sa ekstrasolarijancima barem zvanično nema i postavlja se ono već čuveno pitanje GDE su - Drejkova jednačina, Fermijev paradoks. Već prve dve sezone predstavljaju neverovatnu epopeju koja pokriva mnoga pitanja naučne fantastike, pa možemo reći i bliske futurologije.
Priroda i ljudi. Ovo je oblast onoga što sam ja nazvao "prave rase". Dok u Zadužbini (a to je samo primer) imamo monoetničke planete, koje bi predstavljale kulture kakve znamo kroz istoriju Zemlje, slabo se razmišlja o tome koliko bi (možda i drastično) različiti uslovi sredine doveli do različite evolucije ljudi, njihovog fizičkog izgleda i drugog... Zanimljivo je da se u SF delima ovaj proces uglavnom odnosio na različite planete ovog sistema, recimo kod Artura Klarka, dakle baš na ono čime se bavi The Expanse. Upravo sam u razgovoru na ovu temu prvi put čuo za seriju...
Na ovoj planeti imali smo različit nivo dnevne svetlosti koji je uticao na boju kože i očiju i čak nekoliko puta međusobno nezavisno "izbeljivanje" na većim geografskim širinama (recimo Evropljani i japanski Ainui). U solarnom sistemu budućnosti skoro isključivu ulogu ima gravitacija. Pominje se Ganimed sa svojim magnetnim poljem kao mesto gde žene dolaze da se porode. Ali nemamo nešto o tome kako recimo Marsovac odrasta bez zaštite magnetnog polja. Iako Belt (nekada i Mars?) kuburi sa vazduhom i vodom (realno se vidi da su stanovnici prljavi) ovde nećemo imati neke mutante kao posledicu nedovoljno kiseonika kao u filmu Total Recall - ali taj film radi sa virtuelnom realnošću, pa je pitanje šta je stvarno tamo. U praksi imamo vitke Beltere, ali ne sve (bio je problem naći takve glumce), Marsovci izgledaju kao Zemljani ali ćemo videti da se sa istima sprdaju zbog "teških kostiju" i da im Zemljina gravitacija predstavlja ne mali problem, iako na 1G uvežbavaju svoje vojne snage... Što se tiče Beltera njih takva gravitacija bukvalno ubija u mukama - "mučenje gravitacijom", što vidimo na početku.
S tim u vezi je ono što mi je izgledalo nerealistično - dobro što gravitacija utiče različito na ljude, ali kako to da se kreću normalno? Zar ne bi trebalo da skakuću?! To je inače zamereno filmu Marsovac. Ali ovi ljudi su odrasli ili dugo proveli sa tom silom teže, pa biče da su se navikli, dakle nije reč samo o tome da je lakše bilo snimiti normalno kretanje. Tu su i magnetne čizme, da li sa njima koje samo prikuju noge za pod možeš da se krećeš kao da imaš punu težinu, drugo je pitanje. Inače, treba reći da je sama gravitacija nekada smešna, recimo u slučaju Ceresa gde je dobar deo radnje, dok se sila teže dobija rotiranjem asteroida ili svemirskih stanica, na svemirskim brodovima njihovim ubrzanjem ili kočenjem i slično. Sve to možemo u seriji videti.
Treba dodati da su promene izgleda genetske, recimo da ja ne bih postao mnogo vitkiji samo ako bih proveo nekoliko decenija na Beltu.
Nauka. Pokrili smo gravitaciju, odnosno silu teže. Sada nešto o protoku vremena i još nekim stvarima. Ovde nemamo pitanja koja bi izazvalo putovanje kroz vreme, nego baš poštovanje Ajnštajnovog relativizma, brzine svetlosti i "istovremenosti" u tom smislu. Vreme dok poruka stigne do udaljenih delova Sunčevog sistema može se meriti satima i ovde se to ponekad uzgred pominje. Dinamika nekih situacija (nuklearni napad) ipak mora biti takva da nam se stvari događaju mnogo brže - ne samo pregovori nego i samo vreme leta raketa. Ne može se reći da su neka naučna ograničenja narušena, ali nam na momente tako izgleda. A onda kasnije izgleda kao da ipak prolazi dosta vremena (npr. do udara asteroida Eros u Veneru).
Brzine koje ipak nisu relativističke (preko četvrtine brzine svetlosti) mogu ipak biti veoma velike, a do njih dovode ubrzanja od 10G i više. Jasno je kako to može delovati na ljude, pa onda imamo tečnosti koje sprečavaju fatalne posledice, što je već višeno u delima fantastike. Tako imamo i delovanje radijacije i izlečenje koje je možda isuviše lako (ipak, nauka budućnosti) ali ima posledice, što je zanimljivo zbog uverljivosti radnje.
Posebna priča je protomolekul. Pred kraj prve seozone rekao sam nešto kao pa neće biti vanzemaljaca. Epizodu, dve, kasnije - video sam da grešim. Mada do kraja druge sezone nemamo drugu civilizaciju kao aktera (meni je izgledalo da će tako biti, kao neka pretnja koja bi ujedinila ljude, ipak su problem neki zli ljudi koji eksperimentišu...) jasno je da postoji ekstrasolarni život i da se prave hibridi sa ljudima. Reč je o protomolekulu, izgeda mi da je na bazi silikata.
Ovo će dovesti do dva iskoraka u ovoj seriji, kojom odlazi dalje od nekog military SF-a, na šta ponekad liči. Ludi naučnik nije čudna tropa u fantastici, ali da ga junak ubije zato što je zapravo delovao racionalno (što je stvarno zastrašujuće) je već nešto... Još mnogo dalje odlazimo u ispitivanju granica ljudskosti, što ima veze sa jednom od najromantičnijih scena u fantastici, uopšte.
Politika. Moj izbor bili su Marsovci (ima veze sa onim namerno naivnim pitanjem - ko je pobedio?). Možda zato što se o njima najmanje zna - radnja je u Pojasu i na Zemlji. Naravno, kad ih više vidiš, njihove predstavnike, utisak se kvari, a karakterno najbolja Marsovka je dezerter-azilant. Militarizam je sastavni deo politike ove planete koja je postala nezavisna od Zemlje. Takođe, dosta toga daju na nauku. Ono što je mene privuklo je to što Svemir - Prostor - dakle The Expanse smatram baš kao final frontier, što je tako inspirativna fraza u SF-u i njegovim fanovima - pomenimo Star Trek i Iron Maiden. Duh Granice naći ćemo na Marsu koji ima ideal teraformiranja i naučnog razvoja a ne na Zemlji koja živi od reciklaže i Belta i gde se mnogim ljudima plaća da ne rade... No iz reči marsovskih autoriteta vidimo da imaju problema sa "mladom generacijom" bilo zbog slabljenja militarističkih instikata ili zato što su se oni navikli na život pod kupolama pa su odustali od toga da svoju planetu pretvore u Zemlju (treba znati da je Mars prolongirao svoj san o teraformiranju uprovo zbog napada Zemlje, zbog čega su morali da sve veća sredstva izdvajaju za vojsku).
Naravno, ovaj Duh Granice mogao bih pre vezati za Belt, gde je čak bilo pokušaja međuzvezdanog leta (sa Mormonima! - šteta što nisu u ove dve sezone više iskorišćeni). Ali tu je problem što to nije nezavisna oblast nego kolonija sa pokretom za nezavisnost OPA koji ima više zavađenih frakcija. Što mi je otežalo identifikaciju ali je dobro sa stanovišta dinamike. Dok Dawes deluje kao cinični ekstremista, sa druge strane je Fred Džonson koji je došao sa Zemlje i počeo karijeru kao Kasapin Beltera (istrebljenje populacije jednog asteroida, koja se predala). On je svakako slojevit lik među političarima (mada ima pre ulogu vojnika i inženjera). Ali videćemo da nije najzanimljiviji.
Politika Zemlje oscilira između kolonijalizma i hegemonije, stava Zemlja na prvom mestu i ostataka odgovornosti za celo čovečanstvo. Takođe između interesa kompanija i nekakvog idealizma. Dok je Jules-Pierre Mao tipični primer biznismena koji nema morala (ni da li će raditi za Mars ili Zemlju), ali ima nekakvu viziju koja nam može biti odbojna (jeri neko pomenuo Ilona Maska?); Sadavir Errinwright je primer mišljenja Zemlja na prvom mestu, takođe i onoga cilj opravdava sredstva... Nešto posebno je Chrisjen Avasarala, ali o njoj kad dođemo karaktera, što je sledeće poglavlje.
Ličnosti, karakteri. Odavno je prevaziđena ona mantra o neuverljivim likovima u SF delima. Likovi su zapravo jedna od najjačih strana ove serije. Čak i kad dolaze iz klišea jednog drugog žanra. Pa da krenemo od najboljeg...
Pandur-raspad je dobro poznat kliše i zanimljivo je koliko toga može da se izvuče iz ove trope. Uzmimo recimo Fitza iz poznate serije Cracker (kod nas prevedeno kao Tajne šifre) devedesetih prošlog veka. Mada on i nije bio pandur, nego psiholog koji je radio za policiju.
Ovde tu ulogu ima Miller. Iako zna za neočekivane reakcije, ima dosta konstanti u ovom liku. Jedno je neka osnovna ispravnost koja je inače odlika pandura-raspada. Takođe je i tipična odlika izazivanje smrti, što mu više puta "za malo" polazi za rukom, a "na kraju"... pa i ne znamo baš... Ono što je karakteristično u ovoj situaciji je što rođeni Belter ("urbani Belter", rekao je jednom što me je dobro nasmejalo) mrzi Svemir, bestežinska stanja, šetnju izvan letelica ili na njihovoj površini, što često mora da radi. I naravno tu je njegova epska ljubav prema ženi koju je jedino video "mrtvu" - zapravo reč je o njenoj transformaciji u dodiru sa protomolekulom, izgleda da oni, oboje, ni nakon udara u Veneru nisu mrtvi, a ostaje pitanje na koji način i dalje žive... Upravo je to ono ispitivanje granica ljudskosti koje sam pomenuo.
Naomi je nekada borac OPA, koja je to ostavila iza sebe, idealista i empata. Holden, kapetan, se proslavio kada je objavio napad Marsa (kako je on zaključio), pa je njegov lik bio širom Belta kao neka ikona otpora. Takođe idealista, ali na momente vođen željom za osvetom. Naomi i Holden zbog tereta donošenja teških odluka (koje su po sebi zanimljive) do pred kraj druge sezone ne stižu da se ispolje u potpunosti, tek onda se vidi veličina ovih likova.
Simbolika je ovde jasna - konj Don Kihota, onoga koji se borio sa vetrenjačama, a upravo tako izgleda kad se posada istoimenog broda suštinski bori za opstanak sebe i što više drugih ljudi u svetu koji je ogrezao u nekakvom divljem kapitalizmu budućnosti...
I za kraj Avasarala. Isprva mi je delovala kao gadura, recimo Supreme Commander Servalan (Blejkova sedmorka). I takva bi bila fantastična, ali kasnije vidimo da je ona mnogo, mnogo više! Između cinizma i empatije, pa uz odličnu glumu (kako je odigrana) ne možeš da je provališ. Ipak, izgleda da je najviše posvećena izbegavanju opšteg krvoprolića - osim nje izgleda da samo još Fred Džonson to ima kao prvi cilj. Ona je naučila Sardavira da je Zemlja na prvom mestu, ali ima poštovanje prema Marsovcima pa čak i Belterima (na početku serije jednog muči). Tu su i lične priče sa njenim sinom koji je poginuo na Beltu, a njena desna ruka je baš čovek koji ga je ubio! Glumica ima jedan od najboljih glasova današnjice, što je dodatni kvalitet, inače ona je davala glas nekim animiranim likovima. Uz Millera i posadu Rosija ona je garant da će serija ostati zanimljiva...
Ivan Vukadinović
Za kraj neki citati:
"Idealizam je luksuz za one sa unutrašnjih planeta"
Dawes
"Ne znam, možda ćemo umreti. Čak i ako ne umremo biće zanimljivo."
Miller
"Ja sam zato da se ubije ko god treba, ali ti od toga neće biti bolje."
Amos Burton
Коментари
Постави коментар