Нијансе зла

 У смрти нема просветљења, само ужаса.

Небојша Петковић, Кожокрадица

Бавио сам се већ темом зла, па могу ову збирку, утисак који приче праве, сврстати у неку од својих подела. Узмимо, на пример, моју помало лаконску "дефиницију" да зло постоји зато што се ствари међусобно разликују. Но та реченица нам не дефинише зло, него нам каже зашто имамо осећај да уопште постоји на свету. Из угла већине прича ове збирке могли бисмо рећи да би људи радије скончали у кревету у сну (или другачије!?) него онако како завршавају беспомоћни актери. Али којим нијансама припада зло? Ако погледамо ову поделу, видимо да је у овој књизи зло по правилу антропоморфно, и тамо где су актери инсекти злочинац је - човек. Зло је у неколико прича системско, али ту је такође оличено. Злочинац, или некад само гњида, уграђује свој карактер у систем који му то допушта. Велика већина прича су хорор, али не баш све. Међутим нема оног космичког ужаса, мада се у неким причама томе приближавамо, посебно код Небојше Петковића од кога је цитат. Уосталом и Лавкрафт је у своје приче уградио оно што га је ужасавало, а било је итекако овоземаљско...

Пре него кренем у своја виђења већине прича морам признати известан сукоб интереса. Он није као код Амадеуса који се подухватио писања приказа књиге у којој је актер. Ја ипак до тога нисам дошао, али јуче сам предао своју причу за један нови конкурс који организују исти људи... Како би онда било да попљујем оно што је већ објављено?! Код неке прве трећине књиге изгледало је тако, ни ту наравно не за све приче, али се утисак касније поправио. Па ајмо онда редом...

Наташа Милић згодно комбинује битке наше прошлости, ходнике времена, вампире и савремена догађања. Занимљиво је да овде прилику за искупљење даје лично краљ вампира. Неуобичајено, зар не...

Гумени краљ Владимира Војводића је најближе оном системском злу које смо поменули, али дато је из перспективе једног од највећих злочинаца историје, краља Леополда II, himself... Приватног господара Слободне државе Конго. његових погледа на "цивилизаторску мисију" којом је бели човек усрећивао народе Африке и успут се енормно богатио. MAKE CONGO GREAT AGAIN, из угла човека (писца приче) који је некада певао Јутрос ме ни мајка није Хунтелар... Па уметници се још увек међусобно налазе.

Нисам фан Скробоњине потребе (заправо перципиране потребе читаоца) да смешта велике фигуре наше историје у контексте својих прича. То ми је некако... нешто што сам никада не радим. Није отишао у нелогичне сфере као Бобан, нити имам потребу да кренем ђоном као Гул на то дело (он је поменуо и Скробија у својим нападима). Ипак, треба рећи нешто... Не знам, а ето и не проверавам да ли је Апису Србија била вереница, тј. да није имао ништа са женама. Али да је тој "вереници" жртвовао Фердинанда просто није тачно, не зато што га је волео - Апис је проценио да Србија после два балканска рата није спремна на трећи, са Аустријом. Наравно, фикција не мора нужно да следи историју, али онда читаоци не треба да извлаче историјске закључке. Све ово функционише у неком Скробоњином мултиверзуму, па ко воли...

Андријана Крсмановић се дохватила неке спрдње са Библијом - Адама, Еве, Стеве и ко зна чега. Ни ту нисам фан... те лаке спрдње, ако већ хоћеш, иди до краја, нешто сам кажем послао приређивачима следеће збирке, па АПП. Што се тиче ове приче о њој (за мене) доста тога говори да је нисам запамтио још кад сам стигао до краја, осим неког као закључка да су жене јачи пол, па треба да начине први корак. То, штавише, подржавам, све док имам право избора.

Лазар Вуковић је још више омануо, али његову причу сам барем запамтио. Да се зло прикаже тако банално кул, без икакве катарзе, чак и потребе за истом, а све зато што је актер... Па не знам, можда тако писац мисли да испада шмекер. Није ме чак ни изнервирало из простог разлога што је прича јебени шаблон.

Станислава Жижа Шакота је написала много, много, бољу причу, ушавши у мушки лик, са неким разумевањем и дозом хумора. Овде је зло више протраћен живот, али то исто можемо назвати злом, прича није хорор, али рекох да нису све нити морају да буду.

Краљ или Крај Бојана Брноша је она прича у којој је и у свету животиња (инсеката) човек негативац. У сваком случају добра алегорија о ривалству Шваба и Руса, док права опасност вреба изван њихових баналних сукоба и изван моћи контроле. Можда парадигма савременог човечанства, које би можда и могло да контролише неке од претњи које свима прете, ал кад не може да се састави и договори, дође му на исто...

Таксиста Ненада Шакоте је читљива прича којој се мешају смрт, гробљанска атмосфера, палп, крими атмосфера... 

Тихомир Јовановић, који је нека стара кајла фантастике, написао је занатски добро одрађену причу са занимљивом темом везаном за Аненербе, дакле наци култове. Потписнику ових редова свакако интересантно, мада ништа епохално и без неких изненађења.

Дотаћи небо Александре Николић Матић је прича о споља узорном човеку који, чак осећајно, пише о злочинима других људи (јопет Конго) док убија жене. Почевши једном на летовању, све што се споља види су мистериозни нестанци. Све док, помало слично Трировом филму и сам не изгуби контролу, па га полиција пронађе како мирно пише нову причу.

Небојша Петковић је написао одличну причу о преузимању тела, сведочењима, мрачним култовима и робијашима. Лавкрафтовска атмосфера везана за, овога пута, мрачна индијска божанства - Ватсајана. 

Тишина Бориса Мишића нас делом подсећа на чињеницу да најужаснији филм није хорор. Наравно, у рату се могу наћи такви ужаси, а ми смо имали недавну историју... Део приче је ипак у садашњости где преко духа убијене девојчице добијамо и некакву могућност искупљења актера, мада наравно хвала неће заслужити, само неко смирење.

Негослава Станојевић је написала причу о системском злу, које се у Србији најбоље описује речју - политичар. Па још ако је "на локалу"... Ова не-фантастична-већ-реална прича ипак ми није деловала уверљиво. Можда зато што ни "мали човек" није савршен нити лишен мотива. Перспектива, рецимо, неког запосленог у јавном/државном предузећу коме одговара да власт (тиме и држава) има проблеме, е да не би стигла да исто предузеће приватизује, мени би била она у којој бих се нашао. И те како.

Крвава освета Милана Милојевића би требало да је добра прича са мотивима домаће митологије - вучица - само да је написана како ваља. Овако исувише одлази на неко шаблонизовано уличарство негативаца, крваве детаље у којима се губи суштина. Такав је барем мој суд укуса.

Прича Ирене Илић - Васиљевић је лепо написана прча о дворским сплеткама и заверама места где се тако нешто и очекује - двору "Византије" (хух, када ће се схватити да се та држава просто није тако звала!?). Време је туробно занимљиво - после смрти последњег великог цара Манојла Комнина (који је нашег Стефана Немању везаног водио у Цариград) па до латинског паљења Константинопоља 1204. Сасвим солидна историјска причица.

Нешо Поповић Шонери се мало поиграо са несрећним детињством Гаргамела, Азраелом и наравно Штрумпфовима. Овако нам један од познатијих негативаца фантастике постаје људски разумљив а, ако не он онда мачак Азраел, и симпатичан. А Штрумпфови и даље имају проблем са женама...

Петра Рапајић је вешто уклопила поигравање са научним жаргоном, односе робота и људи (и животиња), банкстере и слично у некој свемирској опери са и те како познатим (овоземаљским) заплетом. Универзум у кредиту - тако некако!

Шејн је име - ваистину јесте! Ђорђе Милетић ме је подсетио на моју причу која је ушла у избор хрватске блогерске мреже, збирку одличног наслова Да сам Шејн. Па сложио сам се да је име... Уз помињање серије коју нисам гледао, али је стално су помињали на једном нолајферском чету где понекад свратим "вокинг дедове не гледате...", сасвим доста да буде запамћено. Остатак апокалипсе може да прође.

И на крају Срђан Тодорић нам нуди Историјску херменеутику зла. Прича са тако помпезним насловом би обећавала, али ово није прича него есеј. Мораћу га исправити - "магијска мисао", како он види, можда "страшне последице и губитке тумачи у контексту сагрешења" - магијска мисао како је то објаснио Фрејзер нема много заједничког са овим религијским темама. Али то је посебна прича. Остало је солидно, посебно где се објашњава баналност системског зла.

И тако за збирку можемо рећи да је оправдала наслов Нијансе зла, како по његовим различитим облицима, тако и по квалитету прича. Додатни квалитет су илустрације, па да наведем све илустраторе:

Бранко Векић

Звонимир Грабић

Јелена Вучић

Матеа Бочина

Зоран Јовановић

Јозеф Пиласиновић

Роман Сулејманпашић

Драган Милојковић

Драгиша Крчмаревић

Маја Вејић

п.с. Када сам цитат с којим сам почео блог ставио на друштвену мрежу кренула је дискусија о томе шта је иза смрти. Изгледа да људи стварно желе да се просветле иако им ништа на овоме свету гарантује да је тако нешто уопште могуће...