Према томе, основно питање социологије уметности гласи: како је могућно да дела која су настала као производ једне људске моћи - у једном одређеном времену и друштвеној средини, и која важе за одређено време и дато друштво - надживе своју епоху, појављујући се у сасвим различитим епохама и друштвеним системима као изнова актуелна и смисаона?
Др Сретен Петровић, Култура и уметност
Тешко да социологија може спадати у занимљиве научне дисциплине. Сећам се можда првог предавања на факсу, док је профа дрвио ја сам почео да пишем у свеску I went away to see an old friend of mine... ортак до мене је почео да ми шапуће - His sister came over, she was out of her mind... Надам се да препознајете о чему је реч, ако не - Гугл је мајка знања. У сваком случају био је то почетак једног ... пријатељства.
С тим у складу далеко да наставак књиге Сретена Петровића, њен други део Социологија и естетика уметности, може бити занимљив колико и први - Култура као део симболичких форми. Ако тема и није толико занимљива, не можемо рећи да је небитна, а ако није небитно онда може ипак имати неку занимљивост. Тако први цитат нам говори о једном заиста интересантном циљу - одредити како нешто "свог времена" може истовремено бити ванвременско, да не кажемо вечно. За уметничка дела то је ипак главни тест.
Са становишта емпиријске социологије у естетску вредност, укусе, уопште се не улази, дела и реакције публике се просто набрајају. Са друге стране је неки догматски марксизам Лукача по коме је уметност само део некакве дијалектике, објективног развоја у којем нема много места за субјективност уметника, па се и отворено признаје да је уметност другоразредна, у односу на науку, рецимо... Ова два екстрема видимо као наставак филозофског спора Канте и Хегела, где је код првога безинтересно допадање, док је код другога уметност само део развоја свести, чак онај "нижи" или "ранији" у односу на религију и науку. Јасно је да ако ова два мишљења доведемо до екстрема, на једној страни ћемо имати ларпурлартизам (уметност ради уметности), а на другој једино уметност у функцији (као што беше соцреализам).
Јасно је и да се оба аспекта - естетски и социјални - не могу раздвојити један од другог. Рецимо да смо признали ескапизам у једноме политички ангажованом делу. Дакле то је уживање у одређеној естетици (књижевни критичари би рекли поетици), али она није случајно ту, она је ту због мотива писца који су окружењем инспирисани. Кад се то тако отворено каже наилазимо на бурне реакције оних који мисле да могу "мењати свет" (јер нису попили црну пилулу). Један ми је тако ничим изазван помињао Ненада Чанка...
Узмимо, на пример, кореанску серију
Squid Game. Круг, квадрат и троугао који видимо немају неку везу са социологијом. Са естетиком наравно имају везу, но она се може пре повезати са
првим делом Петровићеве књиге. Али са социологијом би имало везе покривање друштвене тематике, колико је серија стварно
против капитализма. Могли бисмо ући у анализу зашто су баш дела из Јужне Кореје убедљива у друштвеној критици, што сам урадио у пи-есу
овде (узгред, ако у самом филмском свету желите осетити одакле таква естетика, препоручујем филм
A Taxi Driver). Но све ово можемо и без неког познавања социологије уметности, као научне дисциплине. Знање околности и добар смисао били би нам довољни за неке закључке. Ипак, поседовањем неких теоријских знања стекли бисмо
још ширу слику, таква знања нису за бацање...
За рецепцију уметничког дела није нужно ни познавање осталих теорија које ћемо овде набројати (из Петровићеве књиге): функционалистичка, концептуалистичка, феноменалистичка, материјалистичка, модална анализа, операционална и дијалектичка теорија. Но оне ће нам дати нека сазнања о свету који нас окружује, зато што су дело чистих погледа на свет. Узмимо на пример Марксову идеју о преласка из царства нужности у царство слободе, у којем ће уметност бити један од главних начина рада (уз рад на даљем развоју, истраживању... овако нешто имамо у серији Star Trek).
Последње поглавље се бави естетиком укуса, како настаје критички суд о уметничком делу, суд укуса, који укуси доминирају у модерном свету. Кад кажемо "модерни свет" реч је чисто о временској одредници (тачно то је крај претходног века, кад је књига писана) не да ли је нешто "вредносно" модерно или не.
Тако имамо естетику лепог и естетику ружног, при чему би ова друга била авангарда. Али видећемо да су оба настојања у чистом виду погрешна. Из њих настају три доминантна укуса - конформистички, авангардистички и традиционалистички. Први је укус маса, укратко назван кич. Он се бави површно схваћеном естетиком лепог. Ипак, од кад је књига написана уочен је феномен, од турбо-фолка па надаље, да се све више улази у естетику ружног, која би као требало да буде провокативна (ЈК Дива: "Без вас ја сам идеја, са вама сам револуција"). Али ово је посебна тема.
Авангардистички укус би, као неку побуну, прихватање онога што иначе постоји, исл... прихватио
естетику ружног. Теоретски радови Адорна и Маркузеа то би требало да објасне. Но ни он по себи није добар, као херметичан, ограничен на "елиту", док би само масе могле променити свет. Занимљиво је како је то било у музици, посебно ако погледамо неку њену социологију (рецимо поводом књиге
Звук и заједница). Занимљиво је да као побуна на претерану компликованост (симфо-рок, прогресива) и комерцијалу (поп музика) са друге стране долази панк као "најреакционарнији" - у неком смислу он је
повратак коренима - и то одјекне широм тадашње омладине. Но он отвара врата изразито артистичком постпанку који не бежи од експериманата и који такође има одјека и међу ширим слојевима, све више међу "средњом генерацијом" овог времена, но ту има и носталгије, као посебног феномена. Заиста
шира тема.
Традиционалистички укус је побуна против кича (што је бар донекле и авангардистички), такође и отпор авангарди.
Старе вредности естетике лепог треба подржати, али у својој изворној, софистицираној форми. Управо је то проблем, јер времена се мењају а из традиције нам је потребна суштина, мање форма. Можда ћемо видети колико те суштине имамо и данас у оном најмодернијем по форми и садржају -
СФ серијама. Тешко да би неко могао имати реалну замерку на
афирмацију борбеног другарства смештену у неки будући век, неких других вредности, друштвене критике... Преостало би замерање форми која се не слаже с неким навикама и предрасудама, или просто незаинтересованост због форме, јер не мора свако да
воли фантастику. Али онај који воли може и ту наћи нешто ванвременско, што нас враћа на цитат којим смо започели.
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар