Појам мита

 

Откуда данас мит у центру теоријског интересовања? Питање се, по природи ствари, мора разјашњавати из саме потребе нашег времена, у коме као да се довршава тенденција све снажнијег продора разума у сферу живота. Данас су, најкраће, присутне две тенденције: За и Против "мита". Од епохе просветитељства (18. век) у којој је проглашена доминација разума, опадала је снага митске слике и митских облика. Чак је и сама снага митске фантазије била одређивана за опасну празноверицу и као таква прогнана из живота. Од тога доба, све оно што није било могућно обухватити рационалним увидом било је пребачено у "сферу лепог привида", који је, опет, са своје стране почео губити на значају пред истином науке и рационалног мишљења. Закључно са Хегелом у теорији, односно у веку најмоћније технизације света у социјалној пракси 19. и 20. века, довршава се укидање митског и имагинарног и поставља Разум за сувереног руководитеља живота. Ова тенденција је почела да снажи већ од првих Платонових и Ксенофонтових указивања, наиме да је време старих хомерских митова прошло, и да се мора обезбедити пуни размах само и једино рационалној мисли и рефлексији. 

Многи аутори признају да је прелазак од света мита у свет рефлексивног мишљења био један од великих корака у светској историји. Али, са апсолутизацијом Разума сам човеков живот је почео да сиромаши; изгубљено је оно, што по цену да се никада рационално не може схватити, ипак "даје човеку неку Наду", смирује га. Данас је сазрело мишљење да се морају озбиљно преиспитати границе рефлексивног мишљења и форми живота које су превасходно настале применом тог обрасца. Све су то разлози који су довели до тога да је већ при крају 19. века почела да се оглашава једна друга животна тенденција, као одговор на осиромашење живота, на апсолутизацију Ума и Технике. Ова тенденција и данас показује своје лице. Од времена романтизма никада се није толико научника бавило питањем мита и митског као данас. сумирајући своја излагања у уводној студији, Курт Хофман поручује онима који су скептични у погледу трајне хуманистичке могућности мита да се "истински мит не супротставља Разуму, да он не води романтичарском ирационализму", и да нема никакве заједничке одлике са екстремним, у првом реду фашистичким идолатријама и митовима. Смисао мита, како га Хофман види, је у "протесту против крајности рационализма". Због тога је неприхватљива дилема: Мит или Разум, Митологија или Наука. Велико у миту данас је то што "уравнотежује наше доба", што је он "профилакса и терапија". Уосталом како разумети чињеницу да мит данас изнова постаје инспирација водећим хуманистичким именима у литератури, Камију и Сартру, Коктоу и Жиродуу, Џојсу и Томасу Ману, а тако је и у другим формама уметности.

Што се тиче односа мита и уметности готово сви аутори се слажу са мишљењем да ове две форме иду заједно. Мит је, тако, најстарија форма коју наилазимо у развоју цивилизације. Компаративном митологијом се уочава да "мит" заузима истакнуто место у освиту сваке цивилизације, и да уметност, религија, религија и филозофија у миту имају своје порекло. Шарл Боуден је запазио да од свих форми културе "управо уметност у свакој заједници константно иде са митом", и да се у свакој великој цивилизацији и култури, па и данашњој, сусрећемо са настојањем уметника да у "миту трагају за својом инспирацијом и темама".

Док Боуден говори о паралелном развоју мита и уметности, Карл Абрахам има у виду друге форме које се паралелно развијају, наиме, он упозорава на однос сна и мита и, позивајући се на Фројда, установљује да се разлика "сна" и "мита" показује у томе што је сан израз личног комплекса, док је мит резултат првобитних комплекса чији је субјект стварања људска врста у целини. Укратко, у колективном се налази разлог постојања мита, у индивидуалном разлог сна. Абрахам је учинио још једну врло драгоцену разлику између снова и митова, наиме, да је карактеристична форма у којој се одвија сан драматика, као што је форма мита епопеја. Тачније речено, сан и драма су окренути ономе што је актуално, садашње, што се збива у души појединца, док се мит и еп увек окрећу прошлом; они говоре о ономе што се збило. 

Овим смо већ дотакли нека важна питања одређења мита. Може се установити да се истраживачи углавном слажу у томе да постоји нека тесна веза између речи, мита и светих прича, пре свега племенске заједнице у којој се мит рађа, с једне стране, и ритуала, моралних норми, уметности и организације друштва, с друге стране. Мит је најстарија доминантна форма примитивне заједнице.

У грчкој филозофији постоје три термина обележавања "речи". То су (1) митос, као "реч" која означава ауторитативни израз о ономе што је откривено, објављено или свето (мора се веровати у снагу те речи); (2) логос, као "реч" која се разумом прима (реч је о истини за коју се морају навести несумњиви докази) и (3) ерос, као "реч" којом се обележава "разглашавање гласа", у чијем је седишту сам језик, начин казивања, звуковна структура, поетски смисао. Ако бисмо хтели да ова три слоја, као три димензије саме речи мита да схватимо из перспективе теорије информације, према којој на сваком знаку разликујемо: план израза и план садржине, сигнанс и сигнатум, означитеља и означено, форму и садржај, могли бисмо установити следећи однос: (1) У првом случају "митос" је знак чији је смисао да нам посредује "истину" која се не може докучити разумом, већ се само наслућује; (2) У другом случају реч као "логос" је знак чији је циљ да нам посредује рационалну, свесно домашиву истину која се на доказима заснива; (3) У трећем случају, реч као "епос" је знак који не реферише ни о "истини" - било сазнајној или објављеној, наслућиваној - као у првом и другом примеру, већ се овде за основ има сам план израза, форма говора, то само разглашавање. У основи то је карактеристично обележје уметности, естетског смисла у њој.

Др Сретен Петровић, Култура и уметност

Култура и уметност - о првом делу књиге Сретена Петровића

Врховни бог - из књиге Српска митологија, Сретена Петровића