Култура и уметност

 

Ићи напред и при том

стремити вечности

- то је култура

Андре Малро

Стари уџбеници су и даље активни, па тако и онај који за студенте филологије појашњава широки домен културе & уметности. Књига Сретена Петровића тако расветљава ову област из њених корена који могу бити еволутивни и метафизички, симболички и алегоријски, митски и магијски... А у самој основи појма је латинска реч cultus која означава гајење и обраду поља. И данас се у некој стручној употреби говори о култури бацила, рецимо. Ипак сам појам је еволуирао па се уместо о "култури земље" данас говори о "култури духа"...

Теорије о култури и цивилизацији (појмови се разликују, а овде се нећу посветити могућим значењима, уместо тога потребно је да се пре разговора каже на шта се тачно мисли; мени је ближа она немачка дефиниција по којој цивилизација излази из културе, код Шпенглера је њена завршна форма) могу бити еволуционистичко-рационалистичке и метафизичко-ирационалистичке. Обе групе имају добре и лоше стране, а прича се у нечему понавља и код објашњавања митова. Друга група има проблем што "задате" форме тумачи као непромењиве. Сваки еволуционизам је добар (требао би бити) у објашњавању преласка из нечега у нешто, али сам настанак му није тема или се ту не сналази. Уопште квалитативне промене ако се не негирају (просто при довољној количини "нечега" као "конструкт" смо објаснили примену неког појма), нагли прелази, квантни скокови модерно речено, нису објашњени. Теорије катастрофа постале су значајне у објашњавању много чега... камбријске експлозије, нестанка диносауруса па све до слома на крају бронзаног доба, по некима је тада настала (само)свест. 

Културе се могу представити као системи симболичких форми. Симбол треба схватити двострано као специфичан материјални објекат и као његов иметеријални смисао. Схватање које симболички израз објашњава као намеран опис или преображавање неке познате ствари јесте алегоријско.

Према томе, уметности високих култура могу бити виђење као симбол и као алегорија. Симболичке су везане за виђење духовности као нечег овоземаљског. Такве су биле уметност и култура у Кини, Египту, код сумерске цивилизације и у Грчкој. Треба рећи да су Грци прелаз ка алегоријском - богови симболизују трансцендентне појаве. Уметност као алегорија је везана за монотеистичке религије (митологије) и оне које ка томе теже - индијску, исламску и хришћанску. Овде се тежи ономе изван овога света (живота). Кроз пример сахрањивања види се утицај ономе што се тежи - загробном животу као наставку овог или нечем трансцендентном после смрти - мумификација или кремирање. 

Посебна пажња посвећује се нашем, српском, наслеђу. Др Сретен Петровић се широко бавио овом темом, пре свега у његовом капиталном делу Српска митологија. Занимљиво да о томе нисам писао, а тешко је дохватити се такве величине, свих тих ритуала прелаза... У сваком случају, читалац је упућен, та се књига вероватно лакше налази него ова. А овде се наша стара вера разматра у обичајима, обредима и веровањима кроз антрополошки и аграрни циклус, те циклусе изградње кућа, годишњих доба, култове и магијске функције предмета, те народни суд. Као што се види, сваки елемент живота био је повезан са елементима древне вере, односно митологије и магије, кроз њену симболику и систем веровања.

Друго поглавље носи назив Уметност, мит и архетип и ту можемо пратити како ове древне слике могу објаснити и савремену културу (пример на слици десно). Опште теорије се деле, слично објашњењу комплетне културе на натуралистичке и идеалистичко-субјективистичке (анимистичке). И овде имамо разлику да ли се митови развијају друштвеним развојем или су унапред задати, обично са различитом основом у различитим културама, али са неким свеопштим одликама. 

Постоје и посебне теорије. Прво, али никако најлошије тумачење је Шелингова романтичка теорија (таутегоријско тумачење мита). Оно долази након Кантове теорије симбола и архетипа која ће касније утицати на Јунга и још многе. Идеја је да се мит може тумачити само из себе, својим развојем. Близак сам овом тумачењу. Код Шелинга имамо тако напредак бога, посматрали га метафизички или антрополошки, који ће резултовати у нечему после хришћанства, односно измирењу паганске и касније свести. 

Фројдово тумачење митова дато је према миту о Едипу (очекивано), али су дата и друга тумачења тог мита. Јунговој теорији архетипа посвећено је доста пажње, уз примедбе да она не премошћује јаз између архетипа као задатих и вечних форми и њиховог симболичног изражавања у митовима и конкретним културама. Социолошко-историјска теорија мита то не негира (осим Лукачевог марксизма, али он је макар доследан у свом виђењу) али тежи томе да архетипе споји са модернијим значењима или да их релативизује, како код кога и како гледамо. Други је прилаз структуралистичке теорије коју имамо код Клод-Леви Штроса по којој митови преносе поруку, али кроз одређени шум (разумљиво ако се порука преноси вековима) као кад се неко довикује с брда на брдо и више пута мора поновити исто...

Занимљива су разматрања савремених трендова демитологизације и ремитологизације. Петровић то наравно гледа из угла тзв. мејнстрим уметности, а то може бити занимљиво некоме ко је ту углавном у свету фантастике (као другачије виђење). Ту се наводе два романа из прошлог века Џојсово Финеаганово бдење и Манов Јосиф и његова браћа. Најзад имамо феномене модерних злоупотреба мита као што су нацистички мит, масовна култура и кич. Ту можемо видети како је грешка да се привремени феномени сакрализују. 

Иван Вукадиновић

Одломци из Петровићевог дела Српска митологија:

Топоними, језик и словенска митологија

Врховни бог