Како до чистијег ваздуха
Битка је добијена, а за рат ћемо још видети. Дакако, мислим на промену или стопирање два закона који би помогли Рио Тинту да дође до наше земље & воде, ефективно и на одлагање деловања Рио Тинта - барем до избора, а после ћемо видети, како то у Србији бива. Читатељка ће уочити да у наслову помињем ваздух, а почињем са земљом и водом. Ако је ова веза некако инстинктивно уочљива, има једна друга којом ћу се овде бавити, која је парадоксална, али је неким људима већ јасна: Нови пројекти који нам угрожавају животну средину имају везе са тзв. зеленом агендом. Испада да "еколошка свест" (и активизам) чак угрожавају. Но, проблеми (не)чистоће ваздуха у нашим градовима остају, уочљиви су...
Повод да се (поново!) латим тастатуре, што се ове теме тиче, јесте један ретко аргументован текст који се појавио у листу Време, број 1611 - Богдан Петровић, Како Србија може да смањи емисију гасова. Кажем да се тиме поново бавим, па двидимо... О деривационим МХЕ писао сам са посебним освртом да нам се уваљују као "обновљиви извори" (у даљем тексту: ОИ), да смо преузели неке обавезе од ЕУ у смислу процента струје произведене из тих извора. О томе да проблем није само еколошки (реке у цеви!) него и економски због масних субвенција које се могу искористити другде, писао у тексту Еко енергија. Овај проблем се односи и на ветрењаче (ветропаркови). Баш тиме да се новци за субвенције могу боље искористити аргументовано пише и Богдан Петровић. У свом тексту поменуо сам нуклеарну енергију (уз велике хидроцентрале најчистији масовни извор енергије), као и у тексту Панике, делотворност и климатске промене. Ето, дођосмо и до приче о глобалном отопљавању којом сам се бавио још 2014. уочивши још тада манипулацију коју Петровић наводи као и даље актуелну (што се тиче ЕУ-бирократије): фрогс анд грандмадрс - усеви за гориво и сеча шума јесу обновљиви извори (да, обнављају се), али да ли су баш еколошки избор!?
Петровић у тексту креће баш од "грандиозно замишљеног" самита UN-COP26, који је био посвећен климатским променама. Иза неразумљивих фраза скрива се чињеница да су Индија и Кина у тешким преговорима "победиле" ("уз прећутну подршку САД"). То је изазвало нове рантове одавно чувене Грете Турнберг, док председавајући Британац Алок Шарма заплакао (?!) на конференцији због "трулог компромиса".
Петровић даље наводи како је за Србију то (условно) добра вест јер се неће захтевати убрзано напуштање угља. Тиме се он јасно декларише као реалиста чиме "купује" потписника ових редова. Затим видимо следећи квалитет текста - податке. Србија из угља добија 67,5 одсто струје, из хидрологије 25,6 одсто (МХЕ су ту занемарљиве и биле би све и да се сви планови остваре, што срећом неће бити случај) и од ветра само 3,3 одсто. Србији треба око 4GW "стабилних извора", на пример из нуклеарне енергије; ако бисмо се ослонили на ОИ, они би морали бити неколико пута већи од номиналних капацитета, с обзиром на недостатак сунца зими (када се и троши највише енергије) и несталност ветра. За такву транзицију неопходне су енормне инвестиције, али само гашење термоцентрала на угаљ не решава проблеме загађеног ваздуха.
Угаљ ипак није дугорочно решење. Резерве омогућавају још само неколико деценија експлоатације. Ту сам се досетио катастрофичних најава, нпр. Римског клуба о томе да ће се фосилна горива потрошити већ почетком овог века. Како се то није догодило, Руси (на пример) су ликовали. Сетимо се и да је било катастрофичних најава не глобалног отопљавања, него новог леденог доба... Вратимо се Србији. С обзиром на много мању површину од целе планете, тешко да можемо очекивати откриће нових резерви угља. Неки тврде да смо десети на свету по резервама лигнита, али то укључује Косово и Метохију. Област је ван наше јурисдикције, али с обзиром на некоришћење тих резерви (ТЕ Обилић, како се звала) није сасвим немогуће да се Србија ту поново појави. Али то је, јел' те, политичко питање и (барем!) на дугом штапу.
Проблем са угљем није само емисија СО2, који осим утицаја на климу не штети, већ и сумпорних и других гасова који драстично угрожавају квалитет ваздуха. Овде је Петровић нијансиран - гасови се испуштају на велику висину па нису највећи загађивач (барем не нашег ваздуха), проблем је недостатак филтера и још више стари и неефикасни котлови, део њих се може заменити тако да за исту количину угља произведе и 50 одсто више струје. (Моја опаска: Видех билборде да "струја убија" где се наводе субвенције дате произвођачима угља - видећемо да се нешто ту ради, па да ли ови пропагандисти - нака скраћеница, ен-џи-о - сматрају убицама оне који поправљају термоцентрале?!)
Петровић је и овде конкретан: ТЕ "Колубара" у Великим Црљенима и ТЕ "Морава" у Свилајнцу са 239 и 120 мегавата су застареле и нема им спаса. Њих ће заменити нови блок у Костолцу са 350 мегавата. Ремонтује се (завршен у међувремену) и блок од 650 мегавата у Обреновцу. Дакле, није истина да се ништа не ради.
Али и без свих ТЕ, проблем загађених градова остаје. Рецимо, изражен је у Ужицу више од сто километара удаљеном од најближе ТЕ. Наравно да највећу штету прави сагоревање лигнита (и горих ствари?!) а само Београд има 300.000 индивидуалних ложишта. С тим у вези имамо следећи проблем: Где уложити новац?
ОИ су веома скупе играчке. Србија је сиромашна ветровима (потписник ових редова то није знао), не долазе од Северног мора као у Немачкој, Данској или Британији. Али код њих киловат-сат кошта 32 цента, док у Србији само 8 - јопет подаци! Већ сам указао (такође поводом писања Времена) на нерационалност субвенција које већ скупо плаћамо, а могу водити урушавању ЕПС-а. Петровић наводи да су због "подстицања ОИ" рачуни за струју већ око 10 одсто већи и становништву и привреди!
Неупоредиво би сврсисходније било да се средства која се дају за субвенционисање ОИ (а она ће временом бити све већа), уложе у гашење индивидуалних ложишта на угаљ и дрва у градовима. Тиме би се смањила емисија угљен-диоксида, али и свих других гасова, што би довело до драстичног побољшања квалитета ваздуха.
Петровић наводи мени добро познату причу о три хиљаде евра за гасни прикључак, због чега га нисам увео иако имам могућности, као ни већина мојих комшија. Енергетска ефикасност (термоизолација) коштала ме је 900 ојра, што ако уштедим 10 месечно значи седам година да би ми се исплатило (истина, уштеда ми није била главни разлог инвестиције). Где гасификација није могућа, могуће су топлотне пумпе које један киловат струје претварају у четири топлотне снаге (инвентори), али свака кошта 5-10 хиљада евра.
Али држава и даље срља у у ОИ од чега користи имају само лобији којима се гарантује поврат инвестиције за пет до седам година. Примера ради, соларни панел (чуо сам похвале истог) се за пет година може исплатити само у домаћинствима која улазе у "црвену зону" (грејем се на струју и у истој сам помало био можда једном или двапут за много година). И јопет бројке говоре - 800.000 евра за панеле, а за инсталацију једног од 4 KW потребно је 5000, од сунца ће се "огрејати" 350 домаћинстава!
За енергетску ефикасност буџет за 2022. предвиђа 15 милиона евра трансферисаних на локалних ниво - 7.500 грађана добија по 2.000 евра. Смешно безначајно, кад имамо 300.000 ложишта само у Београду. За то време за ОИ субвенције иде 200 милиона евра!
За новац који иде у ветропаркове могло би се субвенционисати по по пет хиљада за 80.000 топлотних пумпи годишње или са 2.500 гасификација 160.000 објеката! У релативно кратком року градови би продисали.
Србија може да чека још неко време, пет до десет година, да би се определила за замену за угаљ. Занимљиво је да постоје пробоји у области нуклеарне фузије (безопасна, незагађујућа). Она не оставља нуклеарни отпад, па би отпале досадашње примедбе на нуклеарке. Ветрењаче би фузијом постале превазиђене. Не би се правили ни аутомобили на струју и ту долазимо до фамозног Рио Тинта (последице на слици десно). Добијање течног водоника (такође нула емисије, док је за струју којом пунимо литијумске батерије потребно спалити доста тога) постало би економично, док би инвестиције у Рио Тинто пропале!
Ни нуклеарна фисија није за бацање - из малих модуларних електрана греју се градови на Арктику Русије, набавка се преговара у Румунији и Бугарској. Француска тражи да се фондови ЕУ усмере и на нуклеарне електране. Одијум јавности и даље постоји због само три (!) нуклеарна акцидента у свету за преко пола века, од којих су два истина била већих размера а један имао као последицу више хиљада мртвих (процењује се да само у Србији од загађења ваздуха годишње умре бар пет хиљада људи).
За крај, питам се шта би се добило променом власти. Мало је вероватно да би они "еколошко-леви" да дођу на власт преусмерили средства, како то Богдан Петровић каже да би било рационално. Наравно, могуће је субвенционисати ОИ (што је "европска агенда") а и енергетску ефикасност, а средства узети од негде другде. Одустајање од националног стадиона и неких путева? Колико би, посебно ово друго, то било популарно, а свака власт мисли на бираче... Са друге стране "децу лечимо СМС-овима", не бисмо да на културу иде мање од један одсто буџета, а на науку још мање. И без лоповлука (а шта неће обезбедити себе!?) средства нису неограничена, неће моћи све као што није могло после фамозног петог октобра.
И да се жели преусмеравање питање је како за већ одобрена средства, тј. уговоре. Раскидање уговора кошта, могуће су жалбе, а ово нису "слобини тајкуни" па да рецимо ЕУ зажмури ако им се "крше права". Посебно ако та права долазе од фенси, шменси и кул (рекао би Амадеус Панчић) борбе против глобалног загревања. Због исте Немачка, рецимо, гура Рио Тинто у Србији, очекују овде да се копа сировина за њихове батерије. А да, ЕУ-бирократија посечено дрвеће рачуна као обновљиве изворе!
Кад знамо да они који каче билборде "струја убија" и гасили би нам термоцентрале (објашњено је како су уштеде и мање загађење могући) долазе из истог идеолошког казана (ако нису и финансијски повезани) као и неки од оних који су водили ове успешне протесте, све и да нам власт "позелени" нема места претераном оптимизму. Да ли би они имали визију за нуклеарну енергију?! Тешко. Решење је подизање свести становништва, које већ доста тога зна, а на понешто и инстинктивно реагује (неки "нови рио тинто" не би успео, као што није успело ни "никловање Србије" 2012. године). Ипак, за загађење ваздуха потребно је нешто урадити као и за будућу енергетску безбедност, а за то је потребна рационална власт која би усмерила средства.
Иван Вукадиновић
п.с. Проблем је и приступ "хоћу сад и хоћу све" који имамо код активиста, а питање колико су од њих независни домаћи еко-активисти. Видесмо да се чак и рационалном употребом угља емисије СО2 могу смањити, а употреба гаса смањује их за 50 одсто (без другог загађења). Али ЕУ хоће "нула емисија". Како не желе ни нуклеарке (емотивна реакција на Фукушиму) постаје сасвим логично питање које је Путин поставио Немцима: Па на шта ћете се грејати?! Слутим кратку и неуспешну власт немачких зелених...
Коментари
Постави коментар