Хиндуизам

 Много буке око Тог Једног - Милица Бакић-Хајден

Када се одабере једна таква тема која је нема сумње широка, а у битним аспектима сигурно и дубока, постаје битно колико ће се којој (под)теми посветити простора. Али пре тога потребно је рећи да ли појам уопште има смисла.

Зато Милица Бакић креће с тим од увода са поднасловом који доста тога говори: Индија између колонијалне маште и постмодерне реалности. Индуси своју земљу зову другачије, Бхарата. Само име Индија долази од Грка који су погрешно чули (као и много тога другог) име реке Синдх, коју су они звали Индос. Хиндуизам је послужио као фиока прво Енглезима, а у Индији (ни данас многи) људи за себе не кажу да су хиндуисти. Они се сврставају у неку од школа или које божанство највише поштују.

Па ипак, може се рећи да постоје људи који се у својим веровањима разликују од будиста, а да и не говоримо о Кинезима, Јеврејима или муслиманима. Може се рећи и да постоји некакав систем, мада хетероген, који би се могао назвати хиндуизам.

За неког данас, за мене, рекао бих још и неке, асоцијација на хиндуизам су прво домети високе филозофије, као што је Веданта (крај Веде, Упанишаде), Веде саме, Бхагавадгита и слично. Са друге стране то је фестивал богова (као што је симпатични Ганеша), какав имамо данас. Ово друго постаје занимљиво у савременој књижевности, посебно фантастици где имамо Песме богиње Кали или Реку Богова. 

Али Милица Бакић Ведама и Упанишадама посвећује само једно мање поглавље, заједно са епским и другим причама (Рамајана и Махабхарата која укључује Бхагавадгиту) то је укупно 33 странице књиге. Ганешу помиње тек на крају у њеном дневнику из Индије. Зато Бхактију или искуственом боготрагању посвећено чак 40 страница. И то не као, на слици горе, јоги него као књижевности, поезији. То је као када бисмо с једне стране имали мишљење шта је Бог, са друге како до Бога. Ако бисмо поредили (не без основа) то је као да с једне стране имамо како исихазам види Бога (у Индији је то нети-нети филозофија, може се рећи само шта Бог, или стварност, није), са друге стране како изгледа исихастичка молитва.

Треба рећи да Милица доста пажње посвећује другима у Индији, не само будизму и џаинизму који се сматрају индијским религијама, него много више муслиманима, које данас многи Индуси виде као "страно тело". Занимљиво да она неће ни поменути муслиманско освајање Индије, па ни геноцид, по некима највећи у историји - осамдесет милиона људи у току неколико векова. Књига није историјска, али се позива на историју и повезује је са религијом. Она ће тек доћи до поделе кроз савремене проблеме, индијски национализам и убиство Гандија.

Но у објашњењу бактија велика пажња посвећена је Кабиру који је рођен у касти ткача, породици која је недавно пре тога конвертовала у ислам, да би својим животом одбацио поделу говорећи да није ни хиндус ни муслиман.

Хиндус каже Рам је Вољени

Турчин каже Рахим

Онда се међусобно поубијају

Занимљив је крај његовог живота. Умало су се побили и око тога да ли да га сахране по муслиманском обреди или да га кремирају као хиндуисту. Његово тело је онда нестало испод покрова, укидајући разлог за свађу.

И тако долазимо до савременог света - у Индији и осталом свету. Милица Бакић се бави хиндутвом, идеологијом индијског национализма базираном на хиндуизму. Креће од убиства Гандија. Тренутно је у Индији на власти партија која заступа ту идеологију.

У оквиру тог поглавља је и однос са женама коме је посвећена пажња, мада сигурно не превише. Уочљива је контрадикција односа према богињама које су у хиндуизму поштоване, чак према женском принципу који је у неким виђењима равноправан мушком или чак испред... и односа према и данашњим индијским девојкама и женама. И овде се она пази од тешких речи или чињеница типа да су тек Енглези забранили (вероватно не и сасвим укинули) обичај да се у Индији жена (сама) спаљује после смрти мужа. 

Нешто је конкретнија (реторика и ту није оштра) у поглављу Глобализација хиндуизма где се бави појмовима који су ушли у савремени свет као што је медитација, гуру и јога. Ова глобализација се враћа у Индију где угрожава ову стару религију и то не само идејно - занимљив је пример да у Одиси Харе Кришна имају велебан храм, насупрот скромном храму традиционалног поштовања божанства.

Наравно да њено виђење овде неће бити дидактичко пљување, посебно не априори осуда као кад је један вељи православац кренуо са се свађа са мном јер сам писао, критиковао, Харе Кришна (нисам извикивао пароле ни тврдио да су "сатанисти") а он није ни отворио мој блог. Код Милице је већа критика трансцеденталне медитације него овог покрета. Ја лично ТМ не бих пробао а неки мој став (на основу веома мало података) је амбивалентан - с истом су повезивали Миру Марковић (не знам да се икада декларисала, неки други јуловци јесу), али Дејвид Линч се бавио тим стварима и одатле црпео инспирацију... Занимљиво је кад помиње Оша (ту и о дневнику) о коме не знам скоро ништа - осим да га неки овде хвале и да су његове књиге честе у деловима књижаре са постмодерном "езотеријом" које могу да прелистам само кад убијам време. Е тај Ошо долази у ролс ројсу (један од више десетина аутомобила које има) и држи "духовно" предавање пуно општих места.

Дневник из Индије с почетка њене каријере, студија на Декан колеџу у Пуни (1978. година, када су ствари биле доста другачије) је веома занимљив документ о Индији које више нема баш такве, мада су контрасти вероватно и даље остали. Мој став је да иако хиндуизам (или браманизам, Милица се не бави овом разликом) итекако има смисла, Индија је међу последњим земљама у којима бих живео. Но она износи шта је тамо фасцинирало, веома добро и тамну страну Индије (посебно у вези са "духовношћу") али не каже шта ју је за Индију определило и код исте задржало. Но то би ваљда била тема за много већу књигу, ако би се уопште могла описати речима.

Иван Вукадиновић

Приказ књиге коју је објавила Геопоетика ове, 2021. године