Точак времена
Точак времена се окреће и Доба долазе и пролазе, остављајући сећања која постају легенде. Легенде бледе у митове, а чак је и мит одавно заборављен када се Доба које га је изнедрило поново врати. У Трећем добу, Добу пророчанства, Свет и Време леже у складу. Оно што је било, што ће бити и што јесте још може да падне под Сенку.
Ово пише на свакој корици серијала књига Роберта Џордана, требало је да буде речено и на почетку серије, али је речено нешто друго, чему ћемо се посветити. Мислио сам да је извесни проблем писати о серији која је коректно, дакле добро, пренела оно што има у књизи, али нешто преко тога, онај "вау моменат" углавном је изостало. У том случају можда је боље више се (поводом серије) посветити неким паралелама, а њих са осталим делима (епске) фантастике итекако има... Али ово што рекох важило је само док нисам видео последњу епизоду. Она је итекако "оправдала" целу сезону, у смислу тог вау ефекта и осталом. И до тога ћемо доћи, кренимо редом. Као примедба остаје да је мало осам епизода за књигу од скоро 600 страна која има монументалну тему (јел'те борбе добра и зла). Требало је да буде дванаест епизода, ал шта се сад може...
Господар прстенова. На прву је свакако ово најсличније, мада видећемо да има великих разлога. Кренимо од самог "интра" по којем легенде бледе у митове, а претња остаје. Чак је и раздобље исто - Треће. Међутим, Толкин је како сам рече причао бајке или нову митологију (fairy tales), у каснијим делима епске фантастике учињен је напор да се ствари учине "сивим", у смислу да нису црно-беле. Наравно, овде ће Мрачни остати мрачан, мада му је дата прилика да донекле објасни своју страну. Ако бисмо већ поредили врсте зла, рекли бисмо да је његово зло антропоморфно, последица побуне и себичности, нешто слично Мелкиору - Морготу (сама чињеница да он не може бити уништен него одвојен од света, у затвору, спољној празнини...) или раном Саурону који се представљао као дародавац. Али Саурон је изгубио људски облик, а Ба'алзамон, Ша'итан (у серији се имена не помињу) може бар да се појави у љуском лику. Са друге стране његова војска је нељудска, мада не сасвим неантропоморфна (тролоци = орци, заправо још и гори).
Поменимо буквално исте моменте када се четворо из дружине раздвоји, тамо хобити овде друштво из Две Реке.
Сличност је и сама Моираина (или Морејн) као "женски Гандалф". Овде се сећам једног подкаста када су WoT замерили "недостатак јаких женских ликова" (ово ми већ звучи као фраза, а некад се питам шта стварно хоће) на шта сам ја рекао "па Моираина је стварно кул, не ко онај Гандалф који увек мора да буде у праву". Одговор је био да је и она у праву (увек?! слабо се сећам књига, читао пре 15 година, али знам да је једном јасно рекла "Погрешила сам", што је признање које од Гандалфа не видесмо) али ради са тинејџерима који је не слушају. То јесте разлика, што овде имамо тинејџере и јаке појединце, док тамо расу полушана (хобите) који имају своју улогу у свету и послушни су. Са друге стране, Моираина има и притисак одозго, јер она је дело организације Аес Седаи у којој има противнике (непријатеље?) и која има своју структуру - то што је Амирлин (то је титула, она се зове Санче) из њеног ађаха и има романтичну везу с њом (само у серији, рекао бих) не може да промени све. Најзад, у последњој епизоди она прича о својим почецима и када се сусрела са јачом Аес Седаи, а о Гандалфовом детињству ништа не знамо...
Дигресија у вези трећег дела, на које ћемо се вратити - лик постаје уверљив и у случају пада ако је суочен са структуром која га спутава. Рецимо Анакин Скајвокер са џедајима који га спутавају "за његово добро". Палпатин није имао проблема да му пружи одговоре. Његов син Лук био је поштеђен такве бирократске структуре, имао је класичан пример иницијације два на један, што ће бити тема посебног текста.
Али ако ћемо оправдавати Толкинов опус треба рећи да је он правио модеран мит и ту није морао имати животне ликове (оне за које не знамо унапред шта ће урадити), заправо има само два таква - Боромира и Голума. Митологије могу бити једнолинијске, трикстери као што је Локи су изузетак и добар зачин, ако постоје. Али кад поредимо Точак времена са Толкиновим делом уочимо битну разлику - тамо је магија доста ретка, овде је има изузетно. Такође, хобити су представници "малих људи који имају улогу", нема ту неког посебног порекла, Арагорн зна за своје краљевско порекло али је резигниран док не дође време за Повратак краља, док овде имамо Ранда који је одређен својим пореклом, које наравно не зна, а то нас води до...
Star Wars. Џордан је рекао да га је водило оно како би се понашао клинац да га неко лупи по рамену и каже - е мораш да спасеш свет. Није ли то некако слично Луку Скајвокеру? Овде имамо неки пут хероја (мада је питање да ли је код Џордана баш као код Кембела) који пролази кроз фазе које имамо у многи митовима. Занимљиво је да се Џордан одлучио за писање током своје службе у Вијетнаму, из угла раног Лукаса он је тамо могао бити само негативац (америчка војска као зла Империја).
Сличност је и сама Једна Моћ, а тамо Сила. Комплементарност мушког и женског принципа довешће нас до још једног дела фантастике... тога нема у Ратовима звезда. Опет, овде је разлика екстензивна примена моћи, што видимо у последњој епизоди и раније током смиривања лажног змаја. Муње сежу до неба и као да је (у том моменту) цео свет захваћен. Са друге стране имамо више појачање људских моћи уз ефекте на спољну средину, најјаче кад Император баца муње. Звезда смрти је ипак технолошко оружје.
Дина. Сличност је овде женски ред. Паралела је и у томе што Аес Седаи на древном језику значи слуга свих, док Бене Гесерит имају као јавни циљ да "свима служе". Разлика је у структури која је код Аес Седаи свакако компликованија, или бар о томе више знамо. Осим тога, ово су жене које располажу Моћи (слично шаманима, мада на много израженијем нивоу), тамо имамо развијање способности које човек може да има (што је тема целе Дине). Дакле, опет је магија директан елемент. Бене Гесерит има као свој задатак генетски програм, док већина Аес Седаи не рађа, мада не постоје никакве забране (не знам да ли је то речено или је мој утисак да децу имају само неке из Зеленог ађаха). Мада није јасно речено, биће да је моћ и овде наследна, само се не зна да је преци имају, често се крије због предрасуда и слично. У другом делу света нема Аес Седаи, па се то решава другачије и то ћемо сазнати (коме се баш жури, може да спојлује).
Сличност је и изузетно компликована структура света, стране у сукобу. Тога нема у Star Wars (осим у приквелима), наравно не у LOTR, а у Дини има (ко прати преко филмова, можда ће тек нешто од тога видети). Пријатељица ме питала против кога у ствари ратују рекао сам као у Средњем веку у Европи - сви против Сарацена, такође сви између себе. У серији су занимљиви моменти са Белим плаштовима и какав је њихов однос према Моћи (осуђују је по себи, али њу наилазе углавном код жена, кад мушкарац покаже нешто неочекивано Бели плашт не зна шта да учини - такође питање је како они без употребе магије успевају да савладају Аес Седаи, чак оне обучене). Нешто од овога ће се тек показати, видимо на самом крају (ако је оно што мислим да јесте). У сваком случају у овом свету, као и у свету Дине има фрикова и то тек треба да се покаже.
Е сад, нека разматрања, пошто серија у понечему одступа од књиге. Било је коментара како то да мушкарци не смеју да каналишу. Па ко се то питао могао је да одгледа серију где је релативно добро објашњено, или да потражи на нету, па себи спојлује. Са друге стране, ако је ради неке политичке коректности речено да се не зна да ли ће Змај бити она или он (није тако у књизи), то су и прве реченице, не видим зашто би то било кад жена већ може да користи Моћ а да не полуди, а Бела Кула (Аес Седаи седиште) је центар моћи (политичке), барем у западном делу овог света. Али размотримо случајеве кад је она или он Змај.
Ако је он Змај и победи Мрачног (што јел'те очекујемо као крај - не питајте мене, прочитао сам само четири књиге) онда имамо излечење мушког дела моћи и повратак у "златно доба". Џордан је иначе писао новелу из тог периода.
Ако мушки Змај изгуби, односно падне под власт Мрачног, женска моћ свеједно остаје. Наде има макар у илегали, или ће физички бити уништена. Има у некој каснијој књизи (спојлер алерт?) када се путевима кроз портале (ах да, подсети ме на Дарк) дође до паралелног света у којем Мрачни јесте победио, нема скоро ничега (међусобно су се истребили) а свет је некако блед јер је мало вероватан.
Ако је женско Змај и победи, та победа је физичка, Мрачни је поново удаљен, али мушки извор није исцељен, што ваљда остаје као проблем. Али ако је женско Змај и подлегне, онда је то коначни пораз јер и женски извор бива загађен. У том случају можда би аутор дела могао размислити да ни Мрачни није тако мрачан, можда свет устројен по њему не би ни био (сасвим) лош, али то је пут којим ће ретко ко ићи, а Џордан тешко...
Наравно, можемо се сетити антрополошких и психолошких теорија по којима нема апсолутног мушкарца и апсолутне жене, па би се могло приступати различитим моћима. Онда би женско (начелно) могло очистити мушки извор, док Аес Седаи греше ако "смирују" сваког мушкарца - можда неко каналише женску моћ... Али то није идеја Џордана. Уочимо да комплементарност није баш јин-јанг, нема црне тачке у белом и беле тачке у црном. Таква комплементарност постоји на неки начин у Дини, али то је друга прича. У неком смислу правда је да ако је један мушкарац сјебао ствари, други то разреши - његова реинкарнација.
Оно што Амирлин помиње је да има у легендама "вишеглавог Змаја", као да то више људи може бити. Није баш логично ако је Змај реинкарнација, али ово је разрешено кроз концепт та'варена, личности око којих се плете судбина, што је свих петоро на неки начин. Перин је некако вук, Нинаева најјача Аес Седаи (још док то није постала обуком), од Егвене се слично очекује, док Мет... хм сачекајмо мало. Дакле свако има своју улогу.
И најзад - последња епизода! Право ремек дело где се иде кроз сан у сну и велове илузије (маја код будиста). Добро је што нека физичка битка, која би била реплика опсаде Хелмс Дипа (LOTR) је још најмање присутна. Зато имамо обе моћи приказане уз значајне примедбе - јединство са светом код женске и додир лудила код мушке. Могло је бити и неке визуализације, како изгледа само дотицање Извора, чега има у књизи, ал ајде. Овде имамо и унутрашњу борбу, искушење Мрачног. И најзад осећај да ништа није готово, заправо тек почиње. Како у погледу Мрачног, тако неких других људских актера...
Иван Вукадиновић
п.с. С обзиром да је крај године, подсетимо се не само чега је било, него шта нас вероватно у следећој години очекује, кроз нове сезоне започетих серија.
Точак времена, и још много тога...
Коментари
Постави коментар