Река богова

 15. АВГУСТ 2047 - СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН, ИНДИЈО

Било која технологија која је изузетно напредна не разликује се од магије.

Артур Кларк

У разговору с пријатељицом, рекох шта читам. Технологије до нивоа трансхуманизма, генетске манипулације, али остаје кастинска структура, ратови за воду. - Ништа невероватно, рекла је она. 

Ијан Мекдоналд је написао још нешто што сам читао - роман Текија где је укрстио нове технологије са турском (гео)политиком, тиме и традицијама ове земље. Радња тог романа се догађа 2027, дакле не временски далеко од данашњег дана. Технолошка чуда која се помињу (нанотехнологије и њихова комбинација са смартфонима) су данас скоро па доступна и не делују нам тако далеко, макар те године не била у широкој примени. Оно што је "мало" мање изгледно је друга претпоставка романа - Турска је чланица ЕУ. Овај роман ми се искрено више свидео, због начина обраде јунака, ваљда и због односа према традицији. Што не значи да Река богова нема својих квалитета.

Радња овог романа одиграва се двадесет година касније и ако нам свет не делује необичније, макар што се тиче "чуда технике" (можда су убедљивије неке негативне стране, промена климе...) он је свакако даље, па и дубље, отишао у разматрању тога како технологија утиче на саму дефиницију људскости.

Тако имамо неуте, бића која су бесполна, ни женско ни мушко, а опет итекако сексуална, или барем еротизована, са уграђеним жлездама и рецепторима. Морам признати да ми је мало требало да схватим да је неут кратица од неутралан, иначе користи се за њих и посебно написана заменица то. Други фрикови су Брамани, генетски модификовани потомци најбогатијих који дупло дуже живе, али (само физички) дупло дуже одрастају - с обзиром на старост технологије, то су адолесценти од двадесет година у телима десетогодишњака. Великим почетним словом се разликују од брамана, познате индијске касте, људи који су и даље присутни, као и религија хиндуизма.

Још један појам за који ми је требало времена да схватим порекло речи, али не и шта то јесте је веи - вештачка интелигенција, њени ентитети. Није тешко хвалити превод Горана Скробоње и овде би ваљало видети који акроним се користи у оригиналу (чисто радознао). Постоји нека граница лиценцирања веи на 2.5 (скала је растућа, вероватно експоненцијално), мада у Индији није тешко наћи 2.7, а радња романа се врти око 3.0 - веи треће генерације, оне која надмаша човека за десет хиљада пута. Иако несумњиво моћна, ова веи је прогањана, предњаче Американци (имплицитно - и даље светска сила бр. 1) некаквим Хамилтоновим законом. Али не треба можда ни рећи - када им одговара итекако ће је користити, а где обавити прљавије послове него у Индији, односно њеним деловима. 2004, када је роман писан, Индија је била светска програмерска суперсила, макар у перспективи...

И ту долазимо до геополитичке основе - Индија се распала. Импулс је написати "на државице", али то би било далеко од истине, с обзиром да свака од њих има барем пар стотина милиона становника, импресивну технологију и, оно што се само помиње - нуклеарно оружје. Религијски фанатизам (тзв. карсеваци) и даље је на фантастичном нивоу, вероватно подигнут вишегодишњом сушом - монсун је омануо три године, и једна од држава чак допрема у Бенгалски залив са Антарктика санту леда величину Шри Ланке!

Барат, држава у којој се радња одиграва, либералан је по питању вештачке интелигенције и зато је донекле на мети Амера, који подржавају суседни Авад. Он ће проћи кроз политичку кризу и чудан рат који губи, промене не власти три пута за 24 часа... То што је Америка против такве вештачке интелигенције, како рекосмо, не спречава да у "земљама трећег света" одради неке послове, па у Барату имамо технолошке и социјалне структуре као што су датараџе и сундарбани - практично технолошки криминалци и технологија коју имају. Један од токова радње је проналазак артефакта у свемиру који би требало бити дешифрован помоћу индијске технологије. Ту је и породична енергетска компанија, са истраживањима енергије нулте тачке.

Слабија страна романа, барем према потписнику ових редова, јесу ликови којих има доста, а не помажу поглавља посвећена њима са углавном једноставним, кратким и сличним именима. Први део: ГАНГА МАТА, поглавља: Шив, Господин Нанда, Шахин Бадур Кан, Наџија, Лиса, Лул, Тал, Вишрам... Они полако, роман има око 550 страница, конвергирају једно ка другом и тек пред крај, у поглављу које се зове Сви, радња заиста експлодира. Постаје стварно занимљива.

Јача страна романа су филозофска разматрања која имају везе са ликовима и животом самим. Тако можемо видети болан процес настанка (да не кажемо рађања) неута, што ме подсети на моју скорашњу медитацију у којој сам видео "себе" са разбацаним органима који расту на дрвећу и то чак, у том тренутку, сматрао "нормалним" (баш ме је та нормалност натерала да се после замислим). Но, у роману је то заиста болно, реструктуирање тела, тиме и личности. Како се неути заљубљују, шта могу очекивати од љубави? Има и тога, с обзиром да су они такође људска бића. Она која могу постати прогоњена. И не изгледа без основа кад један од протагониста размишља како је Индија земља у којој те сељак може искасапити, па да после мирно настави са радом у пољу...

Не мање јако је разматрање вештачке интелигенције, која је прогоњена, како рекосмо. Занимљива су разматрања разлике тога како они виде свет у односу на нас (ми се крећемо, они се копирају), што би могла бити контратежа технофобима који у веи виде само претњу. Човек се иначе боји непознатог, а то чак зависи од културе (у шинто Јапану тај страх је много мањи). Мада опрез није наодмет. Роман Ијана Мекдоналда, макар неки негирали везу "стварности и фикције", би ту могао помоћи више него лелемуђења неких извиканих футуролога.

Иван Вукадиновић

п.с. Помало је глупо ставити листу музичке подлоге на крај, шта се предлаже да се слуша док се чита, јер има нас који не читамо од краја, чак и не погледамо (из истог разлога сам речника постао свестан тек пред крај читања). Но рецимо да сам на овом блогу поновио ту грешку.