Ćinkvećento


Kao klinac bio sam fasciniran Rimskim Carstvom. Moje interesovanje za paganstvo nije počelo od slovenske mitologije, ni od nordijske koja je sada moderna, pa čak ni od grčke. Počelo je od rimskih bogova. Iako sam znao da su oni „preuzeli likove“ grčkih, bilo je tu uvek još nečega, u čemu sam uživao čitajući Ovidijeve Metamorfoze. Na to se nadovezao i odnos prema toj državi, prema kojoj sam danas ambivalentan. Znam da je to jedna od tek nekoliko Imperija koje su zaslužile veliko I, sa druge strane Rim je za mene kuga ropstva. Na ovo ćemo se još vratiti.
Ako sam mislio da će mi latinski u školi dobro ići, to zapravo nije bio slučaj. Ako ne računam ono da je latinka zbog mene i još dva drugara napustila čas, prepustila ga doslovno nama. Imam teoriju zašto mi nisu išli jezici u školi inače, a jesu kasnije, kada sam se bavio time iz hobija. A romanski jezici, nastali iz vulgarnog latinskog, najviše su mi se sviđali. Ali ono što sam učio nije bio italijanski, nije da nisam hteo, al nekako nije bilo prilike... Učio sam portugalski, pomalo španski. A zapravo je španski jezik najbliži latinskom. To se najbolje vidi po načinu pisanja koji je (barem u romanskom svetu) najbliži onom Vukovom piši kao što govoriš. Italijanski ima nanose germanskih plemena i još neke (arapske, grčke?) pa se recimo prezime Abanjale piše kao Abbagnale (prvo što mi je palo napamet). Dupliranje slova gotivim u germanskim jezicima, ali u romanskim ne. Portugalski, koji od ovih jezika najbolje znam, takođe ima nanose drugih jezika, ako je španskom najsličniji po nekoj iberskoj vulgarno-latinskoj osnovi, razvijao se pod uticajem francuskog i arapaskog. Pa ipak je Kamoiš mogao ne bez osnova da tvrdi kako piše na jeziku koji bi se uz malo imaginacije mogao nazvati latinskim. Činjenica je da je za italijanski jezik potrebno nesto više te imaginacije...
Prvo sam posetio Španiju, Portugal, da bih sledeće godine bio u Italiji. Oba puta sa planinarima. Kada smo planinarili po Pirinejima jedan klinac me pitao kako se na španskom kaže „Brate!“ (jasno mislio je na naš srpski sleng u kojem smo barem svi braća). Rekao sam Ermano (piše se Hermano) i on me je posle tako zvao. Jedna devojka je to promenila u Armanito, što je već vuklo na žabarijanu...
A kad sam bio u Lisabonu i lutao gradskim trgom, prišao mi je neki lik: „Italijano, Italijano... haš, haš“. Mislim se još samo to mi fali, da padnem pa dobijem crni pečat u pasoš (tada su nam naravno bile potrebne vize). Posle sam to ispričao mom Ermanu (onom klincu koji me je tako zvao, pa sam zvao i ja njega), pa je on rekao – Pa da Ermano, ti si Ćinkvećento. Evo sad-e saznajem, a Gugl je maja znanja, da ćinkvećento znači pet stotina, a zapravo je kratica od hiljadu i pet stotina, što je oznaka za italijanski stil pisanja u XVI veku. Ali ono značenje koje je meni od ranije poznato je da je to bio model Fiata koji se proizvodio i kod nas u Kragujevcu, pa je postao „nacionalna klasa“ - naš popularni fića. A njega je proslavio Flojd koga je glumio legendarni Dragan Nikolić. Gde ćeš nešto opuštenije, nešto više kul od toga! Ili što bi reko jedan naš umetnik - „leđero“.
Ovaj broj Libartesa sigurno obiluje tekstovima u kojima se opisuje italijanska kultura, „stile italinano“, ili kako rekoh „ćinkvećento“, pa neću sad o tome. Mogu reći na osnovu mojih skromnih iskustava koliko se međusobno razlikuju krajevi te zemlje. Sever Italije svakako je pod većim germanskim (srednjeevropskim) uticajem, ali tamo se nisam duže zadržavao, pa ne bih više o tome. Toskana izgledom podseća na našu Šumadiju, uz razliku da se manja mesta obično nalaze na vrhovima brda, oko nekadašnjih citadela. Dalje od turistički izvikanih Firence i Sijene može se ostiti neki autentični duh, recimo ako odeš na seoski vašar. Na Sardiniji žive verovatno najlenjiji ljudi koje sam video. Ne znam dal se sećate onih kazaljki na vetrobranima autobusa koji su pokazivali kad put počinje, a kada se završava. Na vratima radnji te stvari označavaju vreme famozne sieste koje može biti i tri i po sata i osećam da se pomeraju po potrebi. Ako želite nešto da uradite nedeljom – zaboravite. Rim odiše tim „ćinkvećento“ fazonom, ali mislim da je prijatelj lepo uočio da je to sve isfurano. Kao ono kul smo, ako treba i na silu...

Pozabavićemo se jednim od značajnijih italijanskih izvoznih produkata – fašizmom. Nesumnjivo da samo ime dolazi baš iz Italije, da su samo tamo na vlasti bili oni koji su sebe zvali „fašisti“, te da je reč italijanska a vodi poreklo od pojma iz drevnog Rima – kao, uostalom, i simbol sekire i pruća. Rimska Republika je bila zakonski veoma uređena država, ali zakoni u nekim situacijama nisu bili dovoljni, pa je Senat davao diktatorska ovlašćenja na ograničeni rok od samo šest meseci, koji se istina mogao produžiti. Cezar se, međutim, dosetio da ta ovlašćenja zadrži, a Oktavijan da ona postanu nasledna. Tako je republici bio kraj, a moj prijatelj je bio u pravu kada je rekao da su Rimljani jedino izmislili diktaturu.
Ali istorija se ponavlja prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa, pa smo dobili savremeni italijanski fašizam. Za potrebe ovog teksta koristiću kao aksiom jedan aforizam koji sam video na internetu. „To što je pojam nacija stavljen više pojma naroda – prvi je znak fašizma. To što je pojam nacija 'prevaziđen' pojmom 'građanin sveta' ultimativni je izraz fašizma. Kraj priče.“ ("eksplozivno-aforistični stil" J.A. Buchilova - op.A.) Pa pogledajmo kako Italija stoji po tom pitanju.
Poznata je italijanska „hrabrost“ u ratovima i „odanost“ saveznicima, menjanje strana, pa i neka (ne baš tačna) opservacija da iako se uvek predaju izlaze kao pobednici. No međutim, teško da su oni kukavice u odbrani lične časti ili časti manje grupe ljudi, porodice, klana (čuvena la Familia), nekih principa koje narod (il popolo) brane i od državnih vlasti. Dakle, može se zaključiti da Italijani nikada pojam naroda nisu zamenili pojmom nacije, ma koliko se ideolozi fašizma trudili da dokažu kako je to neminovno (možda su se baš zato trudili).
Kako ide sa pojmom „građanin sveta“, odnosno ograničimo se na Evropu, tačnije Evropsku Uniju? Veoma je malo verovatno da će Italija i u nekoj budućnosti poželeti da napusti EU ili evro kao valutu. Ipak, teško da im je ova birokratska tvorevina promenila način mišljenja. Za ono za šta političar u susednoj Austriji postaje gromoglasno bivši, u Italiji mu čestitaju. Mislim na neki nivo korupcije, čak razmetanje istom. Ako mislite da preterujem, setite se Berluskonija. Salvini teško da je moguć u drugoj zemlji. Italijan je slobodan na način na koji Nemac ili Francuz već dugo ne može biti, a Srbin možda i dalje jeste... Mislim da je to jedan od razloga međusobnog prepoznavanja i simpatija između naših dveju naroda.
Prirodno je da jedan narod baštini ono što su na istom mestu radili njegovi (uglavnom) preci. No obično ne možemo govoriti o istom narodu. Kako današnji Iranci ne mogu biti nekadašnji Persijanci, tako ni Italijani nisu Rimljani, pa ni Srbi nisu Vinčanci. Ono što je nekad bio centar sveta koji se nametao veoma tvrdom vojnom silom, a od meke sile najbolje su mu išli red, rad i disciplina; danas je polu-periferija (setimo se „svetske ekonomske krize“ i prezaduženih PIGS zemalja, jedno od slova u tom zanimljivom akronimu je baš za Italiju) koja tvrde sile nema, ni vojne ni ekonomske, a od meke sile ima u velikim zalihama baš one opuštenosti koju je nekada kod Kelta, Slovena i Germana Rim sistematski suzbijao. Rekao bih da su evoluirali na bolje, meni će bar pomenute PIGS zemlje uvek biti draže od Nemaca, Francuza ili Engleza.
Ivan Vukadinović
(kad nije tekst objavljen gde je trebalo da bude...)



Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Уранска и хтонска божанства

Agenda 2030