Има ли живота пре смрти?

Данас људи више не умиру. Напросто исцуре и престају трајати. Страх начелно заглупљује, а страх од смрти радикално заглупљује. Кад се не би бојали, људи би могли мислити. И простори слободе не би били овако сужени. Јер не бити мртав не значи бити жив.

Роберт Торе, Има ли живота пре смрти

Ово је могао бити и текст настао самосталним истраживањем, али неко је као што видим већ сам наслов „заузео“. Стога ми остаје да кренем за одличном књигом Роберта Тореа, наравно износећи своје ставове, како је већ читалац навикао… За сам наслов Торе каже да му је дошао из памћења – осамдесетих се по књижарама могла наћи књига Има ли живота после смрти, сећам се да сам је и ја видео, вероватно и прочитао. Но у складу са оном Конфуцијевом да ни о животу не знамо довољно да бисмо причали о смрти, дошло је до промене наслова, јер имамо си одговорити на једно хитније и битније питање. Стварно, живимо ли?!

Торе је познати загребачки психијатар који је већ преиспитивао позиције своје струке. На овакву књигу можда га је навело оно што он види као проблем – неких три одсто људи имају потребе за помоћу психијатра, па ипак се јавља много више, што је довело до тренда психијатризације. Јављају се (стручно речено) здрави људи који имају проблеме. А те проблеме треба да реше на другом месту, психијатри само дају лекове. Ако су проблеми са смислом живота, ова књига би требало да помогне…

Човек игра улоге, Торе пише о томе као капитализам развија таква стања, али то није ништа ново. Оно што може бити ново је да ни оно што сматрамо „аутентичним“ није такво у стварно, него можда још више отуђује. Уопште, отуђење је својствено „нормалности“, оно уклапа човека у колектив. То стварно јесте нормално и функционално, јер нам спољно ја заправо помаже – али поента је у томе да оно не угуши унутрашње ја. Ако се то догоди, човек до краја свог биолошког живота само животари. 

Одељак о успешним психопатама заслужује да буде директно пренет овде на блогу. Да, мисли се пре свега на политичаре. Али шта рећи о нормалним људима који на то пристају?! Уопште, реч је о неком „природном ставу“ који нам не долази од некакве људске природе, него од онога што здраворазумски узимамо за нормално и природно, јер нас у животу окружује. Но видећемо да такав став мора бити преиспитан. 

Торе долази до проблема свести о којој не знамо тачно ни шта је, мада смо поприлично сигурни да постоји (за разлику од Бога, о којем макар доста „знамо“ из верских књига, али не знамо постоји ли или не). Идеалистички монизам поприлично олако одбацује као наиван, али материјалистичком монизму (теоријама да је свест епифеномен материјалног мозга, и томе слично) посвећује више пажње да би их одбацио. Неки ставови дуализма такође се одбацују као наивни, али се неки прихватају као разумни. Ту онда има и неких проблема…

Тако, ако у иначе одличној критици модерне опседнутости здрављем каже да она постаје као средњевековна брига за спас душе, да ли је то имплицитна критика и ток средњевековног става? Не бих рекао да је тако, већ више да је реч о ставу да је душа данас занемарена. Али као мониста ја бих поставио јасно питање – спас од чега?! Знамо да је Буда одбацио спиритуализам (веровање у непромењиву душу) као и материјализам. Нема разлога да не верујемо да ће се и душа на неки начин распасти, као што то бива са материјалним телом. 

Како Торе даље не инсистира на верским решењима (мада их помиње), нећу ни ја продубљивати ову тему. Само ћу рећи да је превладавање страха од смрти једно ако постоје некакве загробне наде, али ако се и од њих одустане, барем у неком вечном смислу, то би био пун погодак. Јасно, само ако избегнемо онај песимизам својствен Епикуру по којем је сав живот патња а смрт као непостојање некакво избављење. Не, ствар је у нечем другом а то и сам Торе каже. Живот је један, сад и овде, другог неће бити. Дакле, треба га искористити.

Мени лично Торе није нешто када се дође до конкретних решења. Није што се тиче самих савета, рецимо оне који долазе из стоицизма прихватам, чак по њима живим уз услов симетричности (о томе можда другом приликом). Егзистенцијализам (Хусерл, Хајдегер) ми некако није шоља чаја, али није ни то. Можда је реч до стила који као да се губи кад више не причамо о критици постојећег и ономе што треба избећи. Увиди о пријатељству (Торе закључује да оно за друштво уопште није нужно као што породица и контакти јесу) делују драгоцено. Не знам да ли ће то навести људе да читају Буду или Мајстора Екхарта (о којима има по поглавље) ако до сада нису, моја је препорука да свакако то једном ураде. И тако се ствар завршава после критике и приче о узорима. Лаког решења свеједно нема.

Иван Вукадиновић

После цитата из књиге ће много шта бити јасније:

Неке од тих улога доживљавамо као „туђе“, па смо отуђени, а неке као „своје“, па се осећамо „аутентичнима“. Наравно, „туђе“ су отуђене, али и „аутентичне“ су у још наглашенијој мери отуђене.

Дакле, отуђење је инхерентно нормалности. Бити нормалан значи постојати нерефлектирано. Уклопити се у очекивани просек, певати у збору колективне свести.

Из антихуманистичке перспективе боље ишчитавамо шта човек јесте. Идентитетским именом човек постаје особа, конституише се у језику и у друштву.

„Ја“ је социјални конструкт настао из међуигре доживљаја себе, доживљаја других који нас доживљавају, нашег доживљаја тог доживљаја…

Свест може без „ја“, али „ја“ не може без свести. То јест, нема „ја“ без свести, а свести итекако има без „ја“. „Ја“ се појављује унутар свести, а никако свест унутар „ја“. С једне стране „ја“ је предмет свести, а с друге конструкт свести.

У XIX столећу психологија се одваја од филозофије и утемељује као посебна наука. Од тада она егзистира као накарадни амалгам филозофије, неурологије и различитих психотеорија средњег домета. Обећано помирење својих различито заснованих темеља, психологија, као дисциплина која и даље претендује на никад досегнуту науку, никада није, а изгледа и неће доживети.

Кад би деца знала само шта смо их подучили и на начин на који смо их подучили, ништа не би знала и нико не би била. У њим би доживотно остале читаве црте психотичне ретардације и инфантилног себичлука најниже врсте. На срећу, деца когнитивно психолошки сазревају по себи, од себе…

Природа, наиме, више не постоји. То јест, постоји само као властита еколошки препарирана верзија.

А што се тиче артифицијелности виртуалног у односу на „реални“ свет, само се ваља сетити да је човек једина жива врста која не може преживети у реалном свету. Ми само и увек живимо у културом препарираној природи. Искуство реалности је нама увек посредовано симболичким мрежама. У том погледу оно је увек по дефиницији „артифицијелно“, то јест, увек симулација. Пука навика сраслости с једном симулацијом чини да је доживљавамо саморазумљиво природном.

Срећа није циљ. Циљ је циљ, а срећа је епифеномен досезања циља. Бедасто је људско усмерење на срећу уместо на циљеве.

Попут спасења душе у средњем веку, питање здравља тела данас је тешко предвидети. Стално нас подсећају на бројне здравствене ризике који произилазе из чињенице да смо живи. Живимо све даље, а све мање смо задовољни својим здрављем. 

Савремена држава по дефиницији је патерналистичка и протективна. Штити грађане од иних зала и опасности, чак и по цену ограничења њихових грађанских слобода. А слободе нам не ограничава директно, него кроз псеудонаучну реторику медицинске парадигме, уздигнуту на раван планетарне физике. У име „очувања нашег здравља“, или ако ово не получи резултате, онда „здравља наше деце“.

Корак уназад разрешава нас од догматизма здравог разума, па и од оног научног. Уз назнаку да тада немамо неку своју „унутрашњу“ истину, на коју бисмо побегли од „истине“ о себи и свету, него само прочишћену позицију плодне празнине. Тек из ње, а након тог корака уназад, опет нам ваља чиста срца искорачити напред к себи и свету живота, који спознајемо тако да га живимо.

Не , човек ипак није овако раскомадан, него је од једног комада. Биологија у њему је спиритуална, а духовност се изражава телесним каналима. Најинтимнија психолошка интерсубјективна сједињеност има врх у биолошко-нагонском пражњењу сексуалног чина. Утолико и наша најдуховнија раван, а где ће друго бити до у биолошком контексту наших тела.

Теза да слобода не може постојати у детерминистичком свету умреженом узрочно-последичним везама, напросто не стоји. Слобода не негира узрочност, већ у сложеност света уводи још једну, нову врсту узрочности. И није слобода тек привилегија људи сва жива бића су у извесној врсти специфичној мери слободна. Чак је и биљка слободна „одлучити“ хоће ли изданак листа усмерити амо или тамо.

Граница до које смо у младости дошли са пријатељима дефинише границу до које касније у животу са људима уопште можемо доћи. Какви смо тада с пријатељима, такви смо и касније у друштву. А ко не зна бити добар и близак другима, напросто то тада није научио, јер није довољно пријатељевао.