Папа, то је масон - сам почетак

 Кад чујем да за некога кажу да је фашиста, ја знам да је то човек који мисли својом главом.

Чарлс Буковски

Ма шта мислила драга читатељко, ја ипак не читам (често) оно што сам раније написао. Ал' недавно закључих да је добро послати фајл са мојим сатиричним антироманом Папа, то је масон, па почех да читам од самог почетка. Написано пре пет година, али и даље веома актуелно. Што и није чудо с обзиром да се у Србији много шта од времена Домановића није променило. Мада, нешто ипак јесте, и то на горе, ал' то ћеш на самом крају поглавља које преносим.
Мислим да некима (многима?) нису јасни моји ставови, опиру се стављању у фијоке, а после овога могу бити (још не)јаснији. Видећеш ускоро да је избор мета критике отприлике као избор непријатеља Нестора Махна, све по формули биј беле док не поцрвене, црвене док не побеле (анархија је мајка поретка). Подсећам да ми је литерални узор за ово писаније био Хенри Милер, но најзад да кренемо.

Те ноћи су најавили да ће киша почети у пола једанаест, и трајати до поноћи. Почела је са дозвољених пет минута горе-доле, а завршила се у два минута пре дванаест. Као у оној песми. Два минута до поноћи, да убијеш нерођеног у утроби ... Но, ја нисам био баш толико убилачки расположен. Само мало љут на себе што сам опет игнорисао прецизну временску прогнозу, тај дар модерног света. У аутобусу се чуло после сваке станице оно лоботомирајуће поштовани путници, учитајте своју карту, и још оно возило се снима ради ваше безбедности. Ја се возим аутобусом јер сам еколошки свестан. Серем! Возим се бусом јер нисам положио возачки испит. Падао сам у две серије по четири по пута. А и да знам да возим, са колима бих имао издатке као за још једног члана породице. Не треба ми породица, не сада. У принципу немам ништа против да продужим своје гене, али са таквим приступом целој ствари тешко да ћу наћи с киме да их укрштам... Укључио сам те-ве, блејао у њега без разлога. Или сам можда ипак имао циљ – да ме исти успава, јер кад видиш Бору Дрљачу како му у фотељи клима глава, исто се аутоматски догађа и теби. Сублимална порука на делу.
Једном сам јебао жену коју више нисам волео на онај начин каквим жена треба да се воли. Бар једном да знам да је било тако, без фолирања, да сам могао то себи да признам. Било је гурај-вади, гурај-вади, рокај-снимај! После сам се чудно осећао. Чудно, то значи да не знам ни сам како... У ствари, нисам хтео показати емоције. Једина нежност – пољубио сам је у сису. Гледао сам те-ве не мислећи скоро ништа, запалио бих цигару, али нисам пушио због проблема с астмом... Или можда ипак јесам? Уосталом, секс је прецењен. Осим ако не желиш да ствараш потомство, то само завараваш своје нагоне. Момци се онда хвале својим „успесима“, углавном измишљеним. Керови и мајмуни се међусобно карају у тим годинама, и ако су истог спола, то им је ваљда доминација. Онај у затвору, који гузи своју „кучку“, да ли ужива у томе? Да ли је онда геј, мислим весео... А иначе, кад изађе то ради курвама и има хомофобне ставове, како се то модерно каже. Мада не знам ко се њих боји, осим ако верујемо теоријама завере онда ваљда страхујемо од другог најмоћнијег лобија на свету. Роди се неко тако чудан, ако се тако родио, а рецимо да јесте, дође у одређене године и установи да му се не свиђа оно што би требало да му се свиђа. И шта онда? Ништа ако га не слуде они „борци за права“ који му говоре како је то све сасвим нормално, само јел'те варијетет. Што рече један дистрофичар – ја нисам другачије способан, ја сам инвалид – дакле неспособан. Али то већ није политички коректно рећи. Но, нема фрке, овај другачије сексуално способан ће већ постати модни креатор, стилиста, а ако баш нема стила онда Жена у црном

Но, да се вратимо прецењености секса... Да оставиш потомство к'о Џингис Кан, цирка осамсто  директних потомака у првој генерацији – е, то је већ нешто! Нешто вредно похвале, нешто што ће оставити твој ген за 16 милиона људи диљем Евроазије, укључујући и оног из Аутосперског водича, што кренуше да му једно јутро руше кућу... Смета обилазници, јел'те... па сви ми неком сметамо. Ако не сметаш никоме, е онда си сасвим безвредан човек. А као безвредан тек онда сметаш, мада нико тога није свестан, ето ти Раселовог парадокса! 
Био сам једном на крштењу сина мог другара. Попа је питао оно уобичајено „Да ли се одричеш ђавола?“ Па одмах додао само мало тише: „Реци, одричем се!“ Као да је ико икада рекао „Не, не одричем се“. Па шта и да каже, то је његово право на избор, треба га прихватити као таквог... Али, кум то не говори у своје име, него у име жгебчета од неколико месеци које и не може да каже да ли му је ипак дражи во-ђа, мислим Лу . Осим ако мајка током трудноће није створила воду живота, ако није својим метаболизмом преобратила меланж и тако ушла у ред часних Хеката. Е онда би детенце на крштењу могло мирно рећи: „Шта гледаш, љуљај, пичка ти материна!“
После крштења смо се почастили, како је и ред, водили необавезне разговоре. Бураз жене мог другара, а мајке тек иницираног, рече у једном тренутку: „Папа, то је масон!“ Само тако, не да је негде чуо, прочитао, стекао закључак. Једноставно, он то зна, ваљда му је тадашњи друг рара Бенедикт (онај што личи на Императора из Звезданих ратова) то рекао док су пили кафу. Иначе, тај лик је легенда, не рара (мислим, јесте и рара, кад личиш на Палпатина наравно да си легенда) него тај што зна да ја папа масон. Личи на Звекија. Нисам луд да напишем ког Звекија, тај је стварно учинио велико дело.

Него стварно, ти који знају све... и зидаре и темпларе, дабоме, ту је Малтешки ред и судија Фалконе... само слабо нешто да учине прво за себе, па онда и целу нацију. Цела нација зна све о заверама „Хазара“, мада и не знају ко су (били!) Хазари. Нити знају да УДБА пише те књиге, да се објављивањем бесмислених „завера“ скривају оне праве, ал' то више није теорија, него пракса завере, како баш рече један од тих прослављених писаца, по свом признању бивши агент МИ6. Колико би живео неко ко је стварно радио за МИ6, па да после около о томе трабуња?!? А можда и његови читаоци знају да је удбаш, ал' нема везе, мора да је неко лукавство Светског Ума иза свега тога, уосталом није ли нека Рускиња ставила у поднаслов своје књиге алгоритме који управљају светом. Пази 'вако: Алгоритми геополитике и стратегије тајних ратова светске закулисе. А наслов је још јебитачнији: СВЕТА РУСИЈА ПРОТИВ ХАЗАРИЈЕ. И то је благословио високопреосвећени Венијамин владивосточки, ови наши попови благосиљају само пивске подруме и покер апарате.
И због тога сам некад стварно уморан од овог живота, кад лежим у свом кревету, са утоком прислоњеном на своју главу – ова проклета нација, ова фрустрација... Сви знају све и свако је савршено неспособан да било шта уради. А некад... некад је постојала Млада Босна... и Црна Рука је постојала.
Иван Вукадиновић
Папа, то је масон



Коментари

  1. Seks s recima!? Seks sa nadom za svrsetak!? Seks s predumisljajem!? Iskreno...mozgajmo i dok se seksamo,sto da ne!? Silvija

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Zanimljivo Silvy, imaš li veze sa "ženskim Lokijem"? Javi se ako vidiš poruku na fejsu Ivan Agarta Vukadinovic

      Избриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Уранска и хтонска божанства

Agenda 2030