Глобално отопљавање и теорија завере

Супротно од „теоретичара завере“ су њени „негатори“. Но, они никада не би прихватили да им се додели некакво збирно име, то су само „разумни људи“ који „критички мисле“. Као да не знамо да је Разум прецењен... При свему томе, негатори теорија завере ће често причати о организованом деловању одређених центара на ширењу сомнабулних теорија које слуђују народ, што одговара нечијим интересима. Донедавно су, као такви, били на тапету Војска, Црква и Академија. Ту су и озлоглашени медији, „новинари у цивилу“ који су плаћени или организовани од тих центара. Ако све то није теорија завере, не знам шта јесте.

Ови заговорници „Борбе за Разум“ (тако, великим почетним словом, фалусно уздигнуто) неретко показују да су веома наивни у спремности да поверују у неке ствари, као што је тзв. глобално отопљавање, промена климе људским утицајем. Сетимо се атеиста, који су прве перјанице тако схваћеног Разума. Они знају рећи како је терет доказивања на онима који верују, а не онима који оповргавају. Па молим лепо, нека ми се глобално отопљавање докаже, а не да се упире прстом и прави спрдња од оних који су скептични. (Узгред, оно је сасвим погрешна дискусија – вера се не доказује, нити јој је потребан доказ... но и многи верници пренебрегавају ту просту чињеницу...)

Нећу се толико бавити питањем да ли је истина да човек својим деловањем квари климу, колико неким „узгредним“ а битним стварима да би се свеобухватно прича сагледала. За почетак, бивши потпреЦедник и несуђени преЦедник Сједињених Држава, Ал Гор – један од најгласнијих у упозоравању на ово велико зло. Човек који је сасвим могуће и победио на председничким изборима, недељама су се бројали гласови, а онда је одустао од жалби Врховном суду, практично од борбе за право народа. Да ли такав може бити кредибилан? Без провере претпостављам да је он по струци правник. Зна се ко у Америци најбоље зарађује и први је да уђе у политику – то нису научници! Он је прочитао неку књигу о глобалном отопљавању па је решио да дигне свој глас. Да ли тако нешто може бити иоле озбиљно!?

МОТИВИ. Оно што спада у „теоријазавереничко“ мишљење свакако је преиспитивање нечијих мотива. Или, ефектније речено – пратити траг новца. Такав начин размишљања тешко може да омане. Данас знамо да су добар део антинуклеарних протеста били финансирани од стране нафташког лобија. Ни друга страна није седела скрштених руку, па ваљда вам име Вестингхаус нешто значи. Прича о томе да ће фосилна горива ускоро бити потрошена, па и почеци приче о глобалном отопљавању имају итекако везе с тим круговима. Данас нуклеарна енергија није толико популарна, па ће ипак владе донети „тешку одлуку“ да изграде још понеку нуклеарку. А шта тек рећи за веома популарне обновљиве изворе енергије, да ли је немогуће да се неко ту просто „угради“ уз помоћ одлука власти ношених „непристрасним“ судом невладиних организација које подстичу јавно мњење?!? (Узгред, шта ја мислим о нуклеаркама? Па склон сам ставу да су сличне авионским несрећама – катастрофалне и далеко одјекну, али ретке. Много више људи страда у друмском саобраћају. Тако, биће да је више малигних обољења од термоцентрала, него од нуклеарних).

Али, шта је уопште завера, која захтева „теорију“?! Било је ту доста погрешних тумачења, те касније спрдње „негатора“. Ако се упре прстом у појединца који има власт, додељену му одговорност, спроводи јавно своју политику, рецимо у нобеловца Барака Обаму, то није никаква „теорија завере“. Можемо разговарати о томе постоји ли „прећутна завера“, да ли је такав израз оправдан. Рецимо да одређени утицајни људи, и „јавно мњење“, слично о нечему мисле и тако усмеравају акције. Не бих то назвао завером. Но, није ни немогуће да се онда неки и мимо јавности договоре да нешто предузму...

Испрва су против милтинационалки, а због глобалног отопљења, загађености и слично дизали глас „лево либерални“ кругови у Америци (и на Западу уопште). Њих не треба озбиљно схватати јер никада нису били спремни да напусте или угрозе систем. Још када су протестовали против рата у Вијетнаму, није им напамет пало да се одрекну америчке империјалне дивиденде, која је баш спољним интервенцијама брањена. Већина њих није ништа ни радила, него „студирала“ (читај: дрогирала се) док је тата капиталиста плаћао све рачуне.

У овом веку, фокус се и ту променио. Није толико реч о приликама за нове зараде, мада сигурно има и тога, него о страху и потреби да се супарници Америке „задрже“ или „обуздају“ (читај: економски униште). Већина Американаца види (ако не сами има ко да им то сервира) како НР Кина истискује позиције њихове земље. Крај глобалне доминације је понижење по себи, но има и све више страха од тога да ће их „сутра кинески газда“ отпуштати, као што су некад страховали од потенцијалног „јапанског газде“. Ту је и осећај како тамо неки „диктаторски режими“ користе високе цене нафте и то их одржава – мисли се пре свега на Русију, онда Венецуелу и Иран. Саудијска Арабија је скоро увек кооперативна када треба испумпавати нафту, па нема везе ни што је скоро једина апсолутна монархија и званично феудални режим на свету...

Ту је и жеља да се Амазонија, та „плућа планете“, а под контролом стварно-левичарског Бразила (део БРИКС-а) „интернаионализује“. Зар нису то тражили и за Сибир, не тако давно. Један бразилски министар им је лепо одговорио – као Бразилац наравно да сам против, као човек могао бих размислити. Али ајмо онда да интернационализујемо Мона Лизу, или гладну децу света, или америчке федералне резерве. Што само Амазон?!?

И, ето начина да се „споји лепо & корисно“, заправо више тога корисног дизањем моралне панике око тзв. глобалног загревања. Произвођачима нафте ће ускратити приходе који се са Запада тамо преливају, истовремено ће Кина (и Индија и још неки изазивачи) морати да користе недоступне им или скупе технологије (које би увозили погодите одакле) или да једноставно обуставе свој раст (што опет пројектовано води до „протеста“, односно нереда које Запад толико воли). План сувише леп да би успео. И мека моћ има своје границе, не верује цео свет холивудским филмовима. Тако је Бараче Обама, нобеловац, на неким скуповима остајао практично сам, траживши место за столом где су се Русија, Кина, Турска, Бразил и још неки већ договорили.

СТВАРНА ОПАСНОСТ? Јесте ли били у Венецији, ја јесам. Имао сам прилике да видим куће чији су подруми, и наравно темељи, зидани од цигала, буквално у морској води, дубоко и то кад није била никаква висока плима или нешто слично. Постоје мере да се заштите продавнице када је вода у градским улицама до колена. И град тако живи већ дуго. Можда га за неколико деценија неће бити. Но, читајмо то обрнуто – град који је не једном него с две ноге у води од свог настанка постојаће још деценијама. За то време сигурно ниједан други већи град неће потпуно нестати.

Несрећа је одувек било, само нису на исти начин праћене. И узрок не мора бити само промена климе. Да ли је то пресудило кад је због Катрине Њу Орлеанс завршио под водом? Ураган четврте категорије (има и пета) и одговарајући таласи... Нешто слично погађа много сиромашније заливске и карипске земље па ефекти нису тако катастрофални. Или је реч о слабости инфраструктуре. Она не доноси приходе па (либерални) капитализам не воли баш на исту да троши. Наравно да се нико неће хвалити како је новац пореских обвезника (а веће компаније највише плаћају) уштедео неодржавањем насипа и слично. То се тихо запоставља.

Слично смо имали и у Србији због „миленијумских вода“. Да ли се у последњих неколико година баш толико променила клима, или су ове године оне транзиционе у којима су друштвена предузећа која се баве ерозијом распродана или заборављена? Сетимо се да је много тога зависило од конкретног сналажења власти, па су у Шапцу биле „миленијумске воде“, а прекопута у Сремској Митровици нису (ма шта о њему мислио, мотивима и начину на који је то рекао – Јешић је ту био у праву).

Уосталом, пре више од пола века, када о глобалном загревању, отопљавању и слично нико није причао, Холандија је била под водом. Од онда више никада, иако је испод нивоа мора. Једноставно, уложило се довољно у бране.

Добро, море се шири, негде се и пустиње шире, но то није све. Сибир и Северна Канада су све повољнији за живот и пољопривреду. Арктик се може експлоатисати што већ доводи до нове трке земаља које на исти излазе. И Антарктик тако може постати настањив...

Кључна ствар је промена начина живота. Да, климатске промене могу до тога довести. Но, одрицање од неких ствари, меса или аутомобила је то исто. Са друге стране, није немогуће имати целе градове на води, или под водом, то ће можда бити једном исплативо. А колико је оправдано спречавати некога да мења свој живот? Мора ли Кинез вечно да једе пиринач а не говеђе месо, вози бицикл а не аутомобил?! И то да му прича неко ко одавно живи другачије... о моралности ћемо још говорити.

ФРОГС ЕН ГРАНДМАДРС. Има ту и доста мешања баба и жаба. Доста се прича о тзв. биоенергији, коришћењу пољопривредних култура за производњу горива. Тако нешто може бити сасвим легитимно у развоју неке земље која не жели да буде зависна. При томе треба бити свестан чисто економских последица – нпр. пораст цена хране. Но, има ли то везе са глобалним загревањем? Можда баш има и то негативне. Етанол је исто угљоводоник, дакле сагоревањем (као и сваким) даје угљендиоксид. Пољопривредна производња даје још гори метан као нуспроизвод (или се он директно користи као енергија). Рецимо да смо поверовали у оне приче да фосилних горива неће бити за пар деценија. До сада се то није догодило, нема ни назнака, али рецимо... Па зар не би онда човечанство морало да смањи енергетску потрошњу или је преорјентише, те тако смањи испуштање гасова стаклене баште? Не, ако пређе на биогорива.

И каже се да су то обновљиви извори. Па, јесу... Посејеш усеве, пожањеш, дакле обнавља се. Да ли доприносе глобалном загревању? Да. Да ли су еколошки? Зависи од тога шта се еколошким сматра.

МОРАЛНА ДИМЕНЗИЈА. Видесмо да је окосница приче о глобалном отопљавању последњих година у томе да се „обузда“, односно закочи развој Кине, уједно да они који Америци нису по вољи не зарађују од нафте. Чак је било идеја да сиромашније земље плаћају некакве фјучурсе, кредите који би им одобравали емитовање угљендиоскида. Може ли се бити више циничан!? Америка има аутомобила скоро колико и људи, Кина има пет пута мање. Да, НР Кина је премашила Сједињене Државе у емисији гасова „стаклене баште“, али она има четири пута више људи! Да ли је надмашила у емисији по глави становника? Не би рекао...

Америка нема никавко, ама баш никакво морално право да некоме говори нешто о глобалном загревању. Не осим ако сами Американци радикално не измене, практично напусте, потрошачки начин живота којим се тако силно хвале. Добро знамо да се то неће догодити, осим ако не дође до грађанског рата у самој Америци.

При свему томе куца се и на отворена врата. Кина плаћа високу цену загађењу. Постепено ће своју енергетску потрошњу изменити, на томе се већ доста ради. Доста тога ће прећи на руски гас, а биће и више оних „еколошких“ извора. Али ће то бити учињено на начин који одговара кинеском развоју.

ИМА ЛИ ТУ УОПШТЕ НЕЧЕГА? Да ли сте чули за „мини ледено доба“? Не тако давно, око пет векова (од 14. до 19.) харало је Европом. Догађало се да у јуну падне већи снег, пропадну усеви и то изазове глад. Скоро сваке зиме на залеђеној Темзи су се одржавали сајмови. Бројгелове зимске слике нису фантазија, него фламанска стварност. Онда се (нагло, зар не) то све изменило. Да ли је немогуће да је даље отопљење просто последица тада започетих климатских промена? Рече давно један Кинез да је огромна илузија сматрати да је човек толико значајан да физички или морално увреди Небо. Да ли смо заиста толико важни да мислимо како све зависи од нас, на једној ипак огромној планети? Постоје подаци да човек највише око 7% може утицати на климу.

А постоје и решења. Нисам присталица ГМО хране, посебно поред таквих „играча“ како што је Монсант. Но, мора ли се свака ГМО технологија одбацити? Могао бих се сложити са Гијомом Фајом да ту има исувише моралне панике. Један научник (иначе бојкотован јер није веровао у глобално отопљење) рече да је могуће океан засејати генетски модификованим биљкама „ждерачима угљендиоксида“. Могуће је извести тако да не буду део ланца исхране риба и плодова мора које човек једе. Има ту ипак једна ствар. Такве биљке би падале на дно океана где би тектонским померањима остаци дошли до вулкана, и кроз неколико миленијума, учествовали у вулканским ерупцијама, те изазвали још већи проблем. Било је тога у геолошкој историји Земље. Иако далеко, не треба сметнути с ума.

Осим тога, колико је страшно то отопљавање?! Пар степени топлије испада катастрофа... Добро, знамо да то није равномерно, да доводи до преко 40 степени скоро сваког лета, па онда неки изливи нагле хладноће и слично... Али, нису ли динасауруси живели на Антарктику? Па већи део своје историје Земља живи без леденог покривача игде, он је реликт овог последњег леденог доба. А било је тих доба и раније, глацијализација а не топлота већ је неколико пута скоро истребила живот на Земљи (такође и довела до скокова у еволуцији, рецимо Камбријске експлозије без које нас не би било). Народно сећање наводи страх од хладноће, а не топлоте. А шта је са радом Миланковића, који климатске промене на Земљи скоро искључиво повезује са нивоом осунчавања, што је савршено логично. Некада је Сунце било бог, угљендиоксид никада!

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА. Текст је довољно опширан да тражи таксативно понављање теза, и да се каже нешто што је можда заборављено. Па ајмо

1. 1    Подаци о тзв. глобалном загревању, отопљавању и слично довољно се тенденциозно представљају, а нема гаранција да се могу објаснити људским деловањем.
2. 2     Ако се нешто губи, нешто се и добија. Сахара се шири, али је Сибир повољнији за живот.
3. 3     Тражи се промена начина живота (или да га неко не мења него остане сиромашан) да се не бисмо отопили, а живот се може променити и тако да се прилагоди новој клими.
4.      О свему највише причају политичари, слажу се и многи научници, но и они имају дупе (финансирано из извора државе или крупног капитала који државама влада).
5. 5     Званично су мотиви алтруистички, но некако испада да Кина, Русија, Бразил и још неки треба да плате цех, а не Америка или Јевропа. Тамо то могу бити (некима!) уносни послови.
6.        У све то верују људи који другима замерају наивност, како верују у теорије завере, па онда како су се заверили да теорију завере докажу или довољно рашире...

Иван Вукадиновић