Gotska četvrt
Sjećaš li se dana kada smo se sreli na Starom gradu
okruženi oronulim zidovima katedrale
obasjani sjajem svijeća
povezani muzikom
Žuan i Ramona su se kratko poljubili na tornju katedrale. Pred njima je bio težak zadatak. Katedrala je dominirala Gotskom četvrti Barselone, a prozor na vrhu tornja je gledao u ulaz Generalitata[1]. Žuan je držao ulaz na nišanu mitraljeza, Ramona je držala redenik.
- Sada svinje ne mogu ući ni izaći – reče Žuan pa sočno opsova.
- Kažu da smo fašisti, a oni slušaju sve što im naredi državni vrh – frknu Ramona.
Žuan nije ništa rekao, samo je pljunuo u pravcu Generalitata. Ramona se seti šta je često znao reći – svaka država je nasilje nad čovekom.
Mnogo toga je bilo na kocki – sloboda, socijalna pravda i prava radnika. Tenzije su trajale već celu godinu, ponekad je izgledalo kao da pravi neprijatelj više nisu Frankovi i strani fašisti. Svakakvi obrti su viđeni i savezi pravljeni – komunisti zajedno sa buržoazijom, katalonski nacionalisti koji slede vladu iz Madrida. Sve samo ne sloboda i vlast naroda odmah!
Kada je policija krenula na zgradu telefonske centrale, štab sindikata, koristeći oklopna kola koja je oduzela od radnika, kap je prelila čašu. Iako zauzeše prvi sprat, policajci su prinuđeni da se povuku. Vest je odjeknula Barselonom. Još pre nego je svanulo narod se okupljao tražeći oružje. No, malo toga je podeljeno.Gradski arsenal je skoro ispražnjen, a sindikalni odbori nisu podelili ni sve što su imali, plašeći se da se situacija ne otrgne kontroli.
* * *
Pedeset i pet godina kasnije Ramona je sporo šetala ulicama Barselone. Artritis je mučio njene zglobove i usporavao je. Ipak, tople majske večeri su joj prijale. Katalonija je ostala u Španiji, koja je ponovo bila kraljevina. Uskoro će ući u Evropsku Ekonomsku Zajednicu. Evocirala je uspomene na taj dan.
Zapravo, pravog okršaja nije ni bilo. Policija se vrzmala po okolnim uličicama, gledajući kako bi mogla ugroziti mitraljez na tornju katedrale, no to nije bio lak zadatak. Žuan bi povremeno zapucao, ali podalje od ljudi koji su mu pretili. Oni nisu imali skrupula – Romana se sećala metaka koji prozvizdaše kroz prozor. Ipak, ništa nisu mogli mitraljescima. I tako do večeri...
Sutradan su se anarhisti predali. Republikanska vlada je poslala hiljade obučenih vojnika. Sledilo bi krvoproliće koje bi samo odgovaralo Franku, pravom neprijatelju. Nekoliko dana kasnije agenti NKVD-a su mučili i ubili Žuana. Skretanje sa linije je bilo neoprostiv greh. Ramona se seti i poče da pevuši jedan svetski popularan hit: if I had to do the same again I would, my friend, Fernando...
[1] Generalitat de Catalunya – vlada Katalonije
A u pozadini muzika...
okruženi oronulim zidovima katedrale
obasjani sjajem svijeća
povezani muzikom
Žuan i Ramona su se kratko poljubili na tornju katedrale. Pred njima je bio težak zadatak. Katedrala je dominirala Gotskom četvrti Barselone, a prozor na vrhu tornja je gledao u ulaz Generalitata[1]. Žuan je držao ulaz na nišanu mitraljeza, Ramona je držala redenik.
- Sada svinje ne mogu ući ni izaći – reče Žuan pa sočno opsova.
- Kažu da smo fašisti, a oni slušaju sve što im naredi državni vrh – frknu Ramona.
Žuan nije ništa rekao, samo je pljunuo u pravcu Generalitata. Ramona se seti šta je često znao reći – svaka država je nasilje nad čovekom.
Mnogo toga je bilo na kocki – sloboda, socijalna pravda i prava radnika. Tenzije su trajale već celu godinu, ponekad je izgledalo kao da pravi neprijatelj više nisu Frankovi i strani fašisti. Svakakvi obrti su viđeni i savezi pravljeni – komunisti zajedno sa buržoazijom, katalonski nacionalisti koji slede vladu iz Madrida. Sve samo ne sloboda i vlast naroda odmah!
Kada je policija krenula na zgradu telefonske centrale, štab sindikata, koristeći oklopna kola koja je oduzela od radnika, kap je prelila čašu. Iako zauzeše prvi sprat, policajci su prinuđeni da se povuku. Vest je odjeknula Barselonom. Još pre nego je svanulo narod se okupljao tražeći oružje. No, malo toga je podeljeno.Gradski arsenal je skoro ispražnjen, a sindikalni odbori nisu podelili ni sve što su imali, plašeći se da se situacija ne otrgne kontroli.
* * *
Pedeset i pet godina kasnije Ramona je sporo šetala ulicama Barselone. Artritis je mučio njene zglobove i usporavao je. Ipak, tople majske večeri su joj prijale. Katalonija je ostala u Španiji, koja je ponovo bila kraljevina. Uskoro će ući u Evropsku Ekonomsku Zajednicu. Evocirala je uspomene na taj dan.
Zapravo, pravog okršaja nije ni bilo. Policija se vrzmala po okolnim uličicama, gledajući kako bi mogla ugroziti mitraljez na tornju katedrale, no to nije bio lak zadatak. Žuan bi povremeno zapucao, ali podalje od ljudi koji su mu pretili. Oni nisu imali skrupula – Romana se sećala metaka koji prozvizdaše kroz prozor. Ipak, ništa nisu mogli mitraljescima. I tako do večeri...
Sutradan su se anarhisti predali. Republikanska vlada je poslala hiljade obučenih vojnika. Sledilo bi krvoproliće koje bi samo odgovaralo Franku, pravom neprijatelju. Nekoliko dana kasnije agenti NKVD-a su mučili i ubili Žuana. Skretanje sa linije je bilo neoprostiv greh. Ramona se seti i poče da pevuši jedan svetski popularan hit: if I had to do the same again I would, my friend, Fernando...
[1] Generalitat de Catalunya – vlada Katalonije
Коментари
Постави коментар