Чувари јавног мњења

Овај, мис'им, како бре, а јеси ли ти видо "Зубу" Роналда, значи, правог Роналда, а не ону Кристину?!

Ово је књига за чије сам се читање, па и почетак овог блога-приказа одлучио кад сам видео приказ који је Теофил (Богољуб, Амадеус) Панчић написао на страницама "Времена". Одмах ми је дао три разлога зашто роман "морам" прочитати:

1. Како он рече, сукоб интереса, јер он, дакле Амадеус, један је од ликова романа. А са Богољубом сам имао "полемике", истина неколико година пре радње романа. Писма читалаца које је "либерално Време" тада објављивало, па и моја. Панчић наравно није одговарао, та он је већ стекао име, али веровали или не јесте једном један екс-министар. А што се Теофила тиче, његову колумну прву читам, свиђа ми се његов криптохипстерки стил и тенденција да прво лагано опљуне по својима, а ако нађе тему биће у њој веома упоран, да би касније показао на којој је заправо страни... осим ако му колумна ипак није само диференцијација, како би одавно рекли комунисти. 

2. Радња се догађа у пролеће 2012, дакле у време када је на власт требало да дође Neboris Netadić, како је то више пута (чуј више - већ довољно много) рекао поменути Амадеус. Дакле, "бели листићи" су одлучили да Боту казне, па онда би га после неког времена вратили ваљда кад он увиди своје грешке, у међувремену би га неко само заменио... само што ствари тако не функционишу. Дакле, ту су се зајебали, на чему Богољуб и данас покушава да поЈентира. Лично сам био против целе те политике, Тадић је још био мање зло од неких, па немам стомачних проблема због тога. А било је шта је било и како је било. Не без велике помоћи оних њихових, и видећемо у овом роману тај осећај изданости, у овом тексту нешто ниже...

3. И ја сам "излазио" у Морнар. Заправо те 2012 можда и најмање... Ваљда сам тад био у паузи између две евроазијске приче. У оној првој, док је Србија била "проевропска", појавио сам се на неким сликама чак у Русији, а поводом митинга подршке Гаши. У Морнару смо се договарали, што ће рећи циркали... Друга прича, Евроазијски пут, била је (још) успешнија, али је дошла у време када се простор за размену идеја драстично смањивао, а ту је већ ова власт. У сваком случају био сам тамо, виђао Антонића и Вукадиновића (у истој просторији још двојица нас Вукадиновића)... Дођем тад надркан с посла, па кажем мојој тадашњој - е што не могу да живим од паламуђења ко мој "рођак" Ђорђе!? Или што би реко Pero Luković (пази још је жив, а баш га нигде нема!): "Јел пише Вукадиновић?! Пише! Ау пичку материну!" Мислим се што опет ја... тад ми је излазио роман Агарта, по којем ми средње име.

Роман почиње епохалним приказом Морнара, кафане Морнар преко пута Дома Омладине, места којим тад доминирају "првосрбијанци", којима наравно не припада колумнистички покер главних ликова. За аутора Црнковића (неје ми познат иначе) помислих да је ближи "другосрбијанцима" јер превише је енергије унето у опис Влаха Ђоновића, алијас Ђорђа Вукадиновића, како срче једну за другом свињску буткицу (имена главних ликова, колумниста, су измењена, као што видимо и име Влах Алије иако се он појављује само са стране, можда још понеко име, а доста персона се помиње "у оригиналу"). Нема везе, и ту сам се гласно смејао и у јавном превозу док сам читао, почевши од цитата с почетка, ту је био мој први гласни смех... А и "својима" сам рекао шта сам имао, више пута, укључујући овде и овде. (Кад тако замериш једно, па друго, па треће... остане тако мало тога да би тврдио да су неки и даље "твоји", зар не...)

Али Црнковић неће остати дужан ни "другосрбијанцима", што ћемо видети већ од следећег поглавља до краја. Осим Теофила (Владимир) ту је још и Басара (Феђа). Осим имена измењено је још доста тога, па Владимир има кратку косу, мршав је, носи црна одела и мирише на шампон, док му је понашање остало слично. Феђа није измењен у односу на Басару толико физички (и не сећам се да је некако описан) колико по ономе што ради - ипак одаје га оно и прочаја, таст (мада не политички активан) и критике њега као постмодернистичког писца. Заправо је он направљен на ништа са оним "потребан сам мојој држави, нисам другосрбијанац" и сличним, благо речено, наивностима. Могуће да је и ово неко поигравање са иронијом, не знам шта сам Басара мисли о томе, односно јери нешто рекао... 

Зашто би неко из БИА (дакле фамозне Службе) пратио колумнисту?! Па до краја остаје баш то као отворено питање, али заплет овде није много важан. Не могу рећи да није занимљиво за читање, али сам заплет је поприлично нереалан, на моменте гротескан. Можда је то и био циљ, уосталом у роману мора нешто да се дешава. Добро је што је Црнковић ван радње држао Владимира Кадијевића а.к.а. Теофила Панчића јер и поред физичких измена тешко је њега замислити да било шта ради осим да пише, злобници би додали и да воња у 83ојци...

Ту су још двојица колумниста, не знам тачно којих. Крсман се узгред појављује и бизарну улогу ће имати пред крај. Но Николас (кога због мушке лепоте зову Бред Пит, јопет иронија?) ми некако делује као Zapad Pavlović. А шта га знам, колумниста Бљуца, никад тај лист (портал) нисам читао, ни да им се смејем, осим понекад у последње време нешто око корона-панике. И тако овај кибернетирач по струци, политички коректно лево сметало по позиву... Занимљиво је кад његова Евита размишља како је он прави за њу - богат, елегантан, паметан, понекад се побије, па што да му се и не прашта нека превара. Па видећемо како ће га она... како ће поступити у одређеној ситуацији. Дакле, Николас Венчански, ту је скијање (или смучање) и чак Лавкрафт, ал џаба ти сине кад си шупаљ изнутра, неаутентичан.

Уопште, карактеризација је Црнковићу јача страна, а не заплет. Зато ћемо видети кроз два цитата обе стране медаље. Шта вели Венчански, тј. они блазирани европејци:

Али тоне, Евице, тоне. Мислим, за сада не тоне, али вода улази у најдоњу палубу. Долази Грк на Бе-Деведестдовјку ускоро, ево глодурка инфо програма ће ускоро да оде, ако стигне пре него што је смене, зато ме и зове, да ме кооптира у нешто ново, мање политички провокативно, да мало данемо. Саша одлази у политику, на државну функцију, а и Веран прелази у нека удружења, комисије и те ствари. Све сигурна лова, или државна или НВО. Нешто тек треба да се догоди, рекао ми Веки. Јер никуда нисмо стигли. Ђелић дао оставку прошле године јер смо уместо у Европу отишли у курац и клима се полако трује, знаш, на све стране патриоте реже, сви смо жута љига, Бота неуставно звоца, фикус нам је премијер, осећам се бре, као мањинска влада. Ове 'евро-атланске интерације' су го курац. Издала нас Европа. Овај Грк ће да трансформише РТВ Бе-92 сто посто у Лендскејп или Фешн ченел. Сви иду, спикери и уредници информативне редакције већ иду у наследнике ЈУТЕЛ-е, а само под другим именима, неки у Ал Џазиру, доћи ће нам Си-Ен-Ен, и ред је да се 'вратим у струку'...

Дакле, ово говори кибернетичар (информатичар), неко ко би могао пристојно или боље да живи од своје струке. Ако му је приоритет да живи материјално безбедно, мада углавном скромно, могао би то постићи, па да се као потписник ових редова бави чиме жели у слободно време (и не одговарајући никоме!), био то Лавкрафт или нека идеологија. Дакле, имало би се времена. Узгред, бејах и ја на скијању (или смучању)... А не само где је лова "или државна или НВО". Друго, кад си независан, шта те бре брига шта ти каче, носи то ко медаљу части, како би рекао Бенон ономад! Па и ако ти кажу да си издајник, Нејаки Уки се без проблема поносио тиме. За мене су говорили да сам "нацош" и објављивали ми кућне адресе, па шта, ништа! 

Ах да, ту је и наравно осећај изданости, па шта да ти кажем... Није никакво чудо што је овај лик најебао због курчења на интернету, мислио је из зајебанције а и да би неке требе импресионирао (после онога како је прошао прошла ме воља да проверавам је ли стварно оно Исток Павловић).

Не остаје се дужан ни оној "десничарској" страни, али овде немамо личну карактеризацију (наши колумнисти су другостбијанци), него неки групни портрет у кафићу Нова зора (не сећам се тачно имена, али нису ми таква места непозната):

Обојица уђу у "Нову Зору". Конобар намигне агенту - Феђа је уверен у то! - и покаже му слободан сто. Место је солидно попуњено и има и јавних личности. Некадашњи животописни спортски новинар "Индиректа" и путописац, осакаћен тешком болешћу личи на офингер о који је неко окачио одело џина, потпише и поклони примерак свог путописа новинарки која се специјализовала за интервјуе с нашом краљевском породицом. Некадашњи "војвода" фантомске десничарске странке весело у телефон извештава о ослобађајућој пресуди и хвали адвоката. Утицајни позоришни критичар оног богатијег недељника је очигледно у рукама неког пијаног издавача који му обећава брда и долине, а ту су и неки клинци које предводи згодна Рускиња, клинка у плишаној пинк тренерци, а за два спојена стола седи друштво заокупљено најомиљенијом српском кафанском забавом - светском стратегијом и историјом Србаља од VII века, с екскурзијом до Келта, Скордиска, па све до старих Грка и првих људи на земљи.

И овде имамо јавне личности (некада познате) које ординирају као у Морнару. Ту је и неко мување са издаваштвом, јер свако има нешто да изда, тј. објави, свако има нешто да каже, па ако може и заради. Монархизам као зачин, нешто од чега никад нису одустали, мада је мало оних који су стварно монархисти, посебно који би видели ове Карађорђевиће "на власти". Ту су и судски процеси, успех да се зајебао систем. Негде из прикрајка, мада није поменута, вреба и фасцинација службама. Питао сам се шта им толико ту смета кад кукају? Јесу ли демократе, па што народ не одлучује него "центри моћи"? Јери можда проблем ако су те службе (тзв. дубока држава) прозападне а не происточне?! Или што су неспособни, па само треба ваљано одрадити посао... Смета ли им што је Путин био ка-ге-бе-овац?! Па некима смета, некима је и он комуњара и јеврејски агент, али то је већ одвише живописна фауна за ово штиво... А да, ту је и згодна Рускиња која предводи омладинце, виђао сам и то. И наравно, како без тога, Срби од амеба до данас... Све у свему губитнички рецепт.

Роман се завршава, а и како би другачије, ово стварно није спојлер, резултатом избора тог маја 2012. и Феђином реакцијом на исту. Остаје питање како би се понашали данас. тј. до данас ти "чувари јавног мњења"? Владимира, који је у овом роману и кикирики повезивао са "белим листићима" и Феђу смо видели у некој стварности. Остаје карактеризација, или ти рационализација тешких егзистенцијалних избора, јалове али не и неплаћене "побуне" или пилула Мурти Бринга (тј. пристајања), како би рекао Чеслав Милош. Можда Црнковић нешто о томе напише, можда већ пише, али за тако нешто потребан је много јачи желудац, него за ова још и наивна времена од пре десет година.

Иван Вукадиновић

Амадеусова колумна, приказ романа - нисам је поново читао приликом писања овог блога.

п.с. Није ми била намера да почињем цитатом из дела, ал било је јаче од мене. Да, ја се сећам "правог" Роналда, чак и вицева у вези њега. Клинци, жао ми је!