Лавкрафт, ислам и политичка коректност

Лепо не знам да ли нам техно-компаније које држе овај сајбер свет и буквално читају мисли, или је реч о неком електронском синхроницитету... Рецимо, у медитацији се сетим онога кад Флојди свирају Set The Controls To The Heart Of The Sun у Помпеји, запишем то само на папир, у "дневник мага" и изађе ми на тјубу та иста свирка, само ствар Echoes. Или почнем да читам књижурину о исламској култури, нисам још ништа цитирао у статусу на фејсу, кад на истом тјубу добијем као предлог клип о суфизму и Лавкрафтовим боговима. Наравно да сам одгледао и клипу се нема шта замерити. Но тамо је поменут рад Јана Алмонда The Darker Islam within the American Gothic:  Sufi Motifs in the Stories of H.P. Lovecraft  о којем се већ има што шта рећи, почевши од абстракта.

This article has two purposes: in the first section, the socio-political place of Islam as topos in the stories of Lovecraft – the various Daemon-sultans, Oriental figures and Arab sages we encounter in his work – is examined, given the already extant research available on Lovecraft’s own reactionary, racist views. The article examines the possibility that Lovecraft’s dark Cthulhu gods, with their secret, subversive plan to invade our human reality, is actually a resurrection of a familiar Christian Urangst of the Terrible Turk at the gates of Vienna; this time, however, re-enacted against a background of New England, rather than Tours or Lepanto. In the second section, we consider a single tale of Lovecraft’s, “Through the Gates of the Silver Key,” from a Sufi perspective, seeing how the various references to the Guide Lovecraft calls the Umr at-tawil can be placed and re-interpreted in the context of Islamic Mysticism. 

Катастрофална површност је очевидна. Уосталом, стављање Х.Ф. Лавкрафта у фиоке, па макар то била и реакционарност и расизам је работа осуђена на интелектуалну пропаст. Како уопште можемо давати одреднице човеку који се (с разлогом) сматрао америчким патриотом, а по коме Сједињене Државе није ни требало да настану, већ је требало да остану део Британске Империје!? Или антисемити који је је био ожењен са Јеврејком (не тражити ту разлоге)... Но кад се то већ помиње, можда би требало да се једном (за свагда) рашчисти тај Лавкрафтов расизам.

Расна или да кажемо етничка хијерархија у његовим делима постоји и ту нема неке сумње. На врху пирамиде су Енглези или Американци енглеског порекла из Нове Енглеске (Лавкрафтов крај, родни град Провиденс са којим се поистоветио и натписом на свом гробу). Но, како и најновија истраживања показују, најинтелигентнији људи не бивају најсрећнијим. Типичан Лавкрафтов протагониста из те групе људи је помало наиван и у својој жељи за знањем одлази предалеко што га кошта главе или "барем" разума. Ето разлога да се један модеран гик у томе пронађе...

Испод њих су Французи, Американци француског порекла, из неког разлога Лавкрафту су занимљиви хугеноти (протестанти, хронолошки има смисла да су они међу најстаријим породицама Нове Енглеске). Ови људи ће већ мрачне (непознате) силе покушати да користе за своје себичне циљеве. Испод њих су Немци, и занимљиво је да Х.Ф. Мајстор о њима пише само на почетку своје каријере, у време Великог рата, у својим не најбољим причама. У једној капетан немачке подморнице преноси, али карикирано, идеје самог Хауарда Филипса - по њему су Пруси прави Немци, док су Алзашани мање вредни. У причи Дагон протагонисту су на океану заробили "Хуни" чија морнарица још није постала "декадентна" па се према њему односе часно. Ипак, он користи тренутке њихове непажње да украде чамац с брода и побегне...

Пољаци у неком америчком сленгу (вицевима) имају улогу коју су у СФРЈ имали Босанчероси - доброћудних будала. Код Лафкрафта су сви они побожни, но повезано с тиме страховито сујеверни. Неког петљања са оностраним тамо неће бити, ако ни због чега другог онда због великог страха. Ово би се могло односити и на друге Словене, које Х.Ф. не помиње.

Зато су црнци без икакве сумње они који упражњавају најмрачније култове, при чему о њима много и не знају, они би ентитетима послужили као пешадија - док звезде не буду повољне.  А занимљиво је да Арапа као живих људи, па ни осталих Азијата (Индуса и Кинеза) код Лавкрафта нешто и нема. Кад је Худини, рецимо, у Египту, он нема посла са савременим Египћанима (Арапима) него са боговима-мутантима древног Кема који су негде испод земље. Међутим, ако неког живог муслимана или групе њих нема у Лавкрафтовим причама, цео тај епос не би се ни могао замислити без "лудог Арапина" Ал Хазареда који је написао знамениту (фикциону) књигу Некрономикон.

Бесмислено је тражити неки "урангст", дакле културолошки страх од ислама код Лафкрафта, нешто што он вуче из старе Европе, кад нам је добро познато како је Х.Ф. поднео свој боравак у космополитском метрополису Њујорку. Рецимо слично ономе како је један тада неуспешни акварелиста доживео своје бечке дане о чему нам је оставио свој запис у књизи Моја борба. Али он није примљен на ликовну академију, док су за писање били већ отворени неки други канали, рецимо палп магазин Weird Tales. 

Тако је Лавкрафт могао да се бави писањем и да тамо феномелно представи саму идеју расног мешања као "богохулну" (код њега мешање са ванземаљским или подводним расама), такође и идеју туђина који прети нашем малом ушушканом англосаксонском свету. Сваком правом фану Х.Ф. Мајстора је скрнављење које преврће утробу када се хладни лафкравтовски универзум жели пошећерити (али смеђим, а не политички некоректним белим шећером) па протагонисти у филмовима постају Афроамериканци, а подводна бића "тако слатка" (swatka). Али вратимо се ми исламу, односно суфизму...

У својим писмима Лавкрафт је знао рећи за себе да је агностик, а неки атеисти га данас својатају. Ипак ће један од њих бити у праву када каже како је он својим причама хтео да заплаши атеисте. Често се у причама могу наћи изрази као што је паганско или богохулно, но они имају специфичан контекст. У то време хришћанство је неки разводњени мејнстрим Америке, једноставно је разумно (у неком свакодневном смислу) бити хришћанин. Но Х.Ф. је знао колико је разум прецењен. Не само да у космичким безданима не можемо очекивати ништа људско (тиме ни људском разуму подобно) него и у нашим дубинама вребају атавизми о којима су тада говорили очеви психоанализе Фројд и Јунг. Конвенционални морал, па и сам разум, само су танка кора цивилизације. И ето атеисти разлога за страх! Јасно је да Лавкрафт ту преноси своје страхове, али њега самог нешто мами тим дубинама, иначе о њима не би ни писао (барем не тако добро). То отприлике важи и за његов однос према суфизму и исламу и то је чак и Алмонд успео да примети. 

Занимљиво је да Алмонд у свом делу осим "шпенглеровских" мотива другог који прети нашој култури види и друге слојеве. Тако је стално Лавкрафтово позивање на Ал Хазареда (Некрономикон) нека врста пародираног позивања хришћана у раној модерни (ренесанси и бароку) на радове Авицене и Авероеса који су, као што знамо, антику сачували за Европу после Средњег века. И томе додали зачин истока. Једноставно, Запад се тада "обраћао" Истоку тражећи знање, и то раде и Лавкрафтови јунаци, наравно искајући нека много дубља знања - они се не занимају за алгебру и логику него за некромантију. (Алмонд овде греши и требало би да се сети да се са Смеђим Џенкином итекако може кроз хиперкосмос - Лавкрафт се иако самообразован бавио тадашњим научним знањима из области као што су нееуклидска геометрија и квантна механика и тога има напретек и у причи на коју се Алмонд референцира - Through the Gates of the Silver Key).

Оно што Алмонд добро уочава и наводи као "трећи проблем" јесте двосмислени статус Лавкрафтових Old Ones богова (ентитета). Они су монструозне силе али су супериорни у погледу знања, интелигенције, своје старости и моћи у односу на "јадно, ратом истрошено човечанство" (прича Дагон). Нека врста носталгије за старом славом (Алмонд ту јопет греши, рекао бих, враћајући ствар на англосаксонски идентитет) помешана је са месијанским надама да ће устати "моћни Ктулу", чим звезде буду повољне (Call of Cthulhu). Алмонд тако повратак Old Ones види као повратак неком примордијалном аријевском стању ствари, што се код Лавкрафта меша са лутеранским страхом од "Турака на вратима" (под зидинама Беча). Рекао бих да је то претерани закључак, мада донекле на добром трагу...

Најзад, сребрним кључем пролазимо кроз капију и долазимо до ентитета несумњиво исламског (арапског) имена Umr at-tawil - на арапском значи "најдужи живот". Овде несумњиво имамо суфи мотиве - капију, мистерију, вео (тајне), водича, губитак идентитета, али такође и идеју да се о Богу не може говорити, свет као илузију и значај снова. 

“And while there are those,” the Mad Arab had written, “who have dared to seek glimpses beyond the Veil, and to accept HIM as guide, they would have been more prudent had they avoided commerce with HIM; for it is written in the Book of Thoth how terrific is the price of a single glimpse. Nor may those who pass ever return, for in the vastnesses transcending our world are shapes of darkness that seize and bind. […] all these Blacknesses are lesser than HE WHO guardeth the Gateway: HE WHO will guide the rash one beyond all the worlds into the Abyss of unnamable devourers. For He is ‘UMR AT-TAWIL, the Most Ancient One, which the scribe rendered as THE PROLONGED OF LIFE.”

Према суфијима Бог великодушно ставља вео преко Истине, да људи не би "изгорели" видевши је. Једна од централних Лавкрафтових тема је да човек откривањем дубоких истина ризикује лудило. (И овде Лавкрафт такође упозорава на оно изнутра наводећи у једној причи да је највећи благослов то што мозак не може да повеже целокупан свој садржај). Лавкрафтов ентитет је у овој причи ретко благонаклон водич (опет појам из суфи, но такође и свих других традиција) и упозорава протагонисту да се увек може вратити пре него сазна застрашујућу "прву и последњу од свих тајни" - код суфија  sirr al-sirr, тајна над тајнама. 

За крај треба истаћи нешто што није толико видљиво у Алмондовом тексту. Лавкрафт се у великој мери асоцира на арапску традицију, али та традиција није исламска (нема је у Курану), него је фолклорна и пред-исламска. Стриктно гледано, ислам је одбацивао такве традиције, оне су за њега паганске и јеретичке, али је на крају у некој мери морао да их прихвати. Нама, са стране (као и самом Лавкрафту), то не мора бити битно. Неко ко није муслиман може ићи по запис код оџе, дакле тражити магијску операцију за оно што му је потребно у материјалном животу, при томе не размишљајући колико је хетеродоксно (јеретичко) оно што један исламски клерик ради. Уосталом и сам суфизам је хетеродоксна, иако веома раширена, струја ислама, његови заступници бивали су неретко изложени прогонима од стране правоверних. Све то нам може али не мора бити битно, имајући у виду да све заједно представља културу коју је Шпенглер (Алмонд га помиње у негативном контексту) не без разлога назвао арапска или магијска.

Иван Вукадиновић

Добро дође да се слуша уз овакав текст, а можете видети и сасвим лавкрафтовски спот (снимљен баш у Кему), иако се у њему нигде експлицитно не помињу чуда Мајсторовог универзума.