The Stand - The Plague - Stephen King

Јуче рекох најбољи почетак филма ИКАДА, а сада ћу објаснити, ал без много филозофирања. Не демантујем да ме је инспирисала "ова ситуација", али је нећу ни поменути. Уместо тога, враћам се у исто тако занимљиво време када сам филм гледао. Мада не могу тврдити, чини ми се да су то биле фамозне деведесете, када се код Тијанића на ТВ Политици СВЕ могло гледати премијерно (ето, биле санкције, немамо ни ми онда обавезе према њима...). Музику која је битан део Тхе Почетка тада сам звао "нека рокачина". Фасцинирала ме мелодичност која се стапа са морбидним, а нисам знао ко пева и у чемер је штос. Касније сам сазнао, али кренимо редом кроз овај клип.

This is the way the world ends

This is the way the world ends

This is the way the world ends

Not with a bang but a whimper

   T.S.Eliot

Ограда и бидљикава жица које звецкају на ветру, тако одајући утисак трошности и не баш велике безбедности (коју би ту требало да нуде). Наравно, видимо обавештење да је то владино постројење, забрањен је прилаз и пуштена је струја. Позадинска музика је неки необавезни блуз, као да неко доконо свира или штимује гитару. Ту је наравно и гавран као симбол смрти... и којечега другог.

Онда имамо нешто што је типичан кинговски почетак. Жене простиру веш, дете на бициклу... Све то је сведено на неколико секунди. Филмови рађени по Кингу, његова дела, обично имају радњу у Новој Енглеској, па та идила нормалног живота траје нешто дуже. Ово је база, (војно)истаживачко постројење смештено у Нигде, Колорадо, али тамо живе и цивили - породице научника и стражара. 

Велике цеви и вентили ће нас заинтригирати око тога шта је заправо тамо, ту је америчка застава и дрвене куће, блузијана се и даље чује. Чувар добија абер од научника који вели како људи умиру ко муве и мора све да затвори. Јес сер, али он зна шта му ваља чинити...

Наравно да ће покупити жену и дете, док се у позадини (уместо оне музике) чује аларм. Веома брзо јој објашњава и улећу у кола. Залећу се према вратима базе која се аутоматски али полако затварају, током дугих секунди наравно да навијамо за човека који покушава спасити своју породицу, иако веома добро знамо шта ће се догодити. И то је, рекао бих, кључна сцена овог пасажа. 

Успели су, удаљавају се, поново се чује блуз гитара и види напуштена портирница. Али следећа сцена је у постројењу. Једно време чујемо само ветар како завија...

И тек онда чујемо ту рокачину, док са монитора у портирници улазимо међу научнике које је покосио прави помор. Мртви су на гомили, у покушају да учине нешто, или једноставно ко се како затекао, што је најдоминантније. Видимо телевизор на којем је пренос неког спорта или неког те-ве шоуа. И пише преко екрана blackout. У тематику се стварно не разумем, иако ми је познат термин не знам тачно шта је и нећу да гуглујем. Не знам за неко дубље значење на инглешком, ал ме подсети на наш бенд Block Out, на који се мој пријатељ тих деведесетих ложио, заправо њихове мрачне песме биле су нешто што је једино могао да слуша, пошто се професионално бавио музиком (свирао љиге по баштама и кафићима). Исти је био опседнут том ситуацијом, тачније Слободаном Милошевићем.

Али вратимо се ми музици која иде, пошто камера пролази кроз мензу и нечије главе умочене у ... гулаш (касније у филму претпоставиће један од људи у скафандерима који су ушли да истраже шта се догодило), па онда просторије за рекреацију са флиперима (и ту су наравно сви мртви) видимо џубокс са којег иде та музика. 

Наравно, касније сам сазнао да је то бенд Blue Oyster Cult, кога сам волео да слушам. Банда људи са чудним, занимљивим идејама... Да ли вас чуди што их је инспирисао Х.Ф. Мајстор Лавкрафт? Гитариста и аутор многих песама назвао је себе Дарма. (Don't Fear) The Reaper има занимљиви текст итекако повезан са оним што се дешава у сцени филма. Дарма ће касније рећи како су неки то видели као пропагирање самоубистава, али није о томе реч, већ позив људима да се не боје смрти. (Сад је стварно јаче од мене да кажем како има везе с овом ситуацијом, иначе у време најгорег жизења у априлу су знали да на радију пуштају ту песму, вероватно не знајући о чемер је).

Оно из текста што се најбоље чује је:

Romeo and Juliet

Are together in eternity, Romeo and Juliet

40,000 men and women everyday, Like Romeo and Juliet

Претпостављао сам како тих 40.000 људи представља број умрлих (на планети?) свакодневно, али вратимо се последњим сценама. Онај гавран кљуца играчку - кловна (па нек неко после тврди да Кинг није мајстор). Док наша породица празним путем одлази у ...

За крај, мислим да је сасвим доста овако "линеарно" сагледавање у којем сам дао сцене и на шта су ме све асоцирале.

Evanescence - ето, сазнам да су и они обрадили.