Шта све можеш у карантину

Нисам никакав фан прича како је у некој ванредној ситуацији било супер, радило се ово и оно. Обично се ту помиње НАТО агресија 1999, односно бомбардовање, у сасвим другом контексту протести 1996/97 (само помињем, због другог контекста о томе нећу сада). Са друге стране, нисам ни фан прича како се онога (НАТО агресија 1999.) бар по нечему доброг можемо сећати, а овога (пандемија короне, с тим у вези мере затварања, карантин) баш ни по чему. Између ово двоје могуће је наћи доста додирних тачака, а по којечему се разликују. Али ни то није тема. Изгледа да ће (што се тиче сећања) и сада време бити најбољи судија, ал кад би се зезали...
Дакле, пређимо на тему - шта све можеш у карантину (кад си сам, а бејах сам). Прво да кажем шта ме је иритирало. Пре свега оно кад се звезде и звездице "окупе" па преко Скајпа или чега већ свака дрнда из своје собе, онда се направи "спот". Они којима се иначе придаје много већи значај него што заслужују сада су се нашли да им у изолацији буде супер као и иначе (јопет, кад би се зезали), и да успут спасавају планету, шта год то значило. Да не грешим душу, верујем да је већина њих стварно мислила да ради нешто не знам како кул и позитивно, али која вајда од свега тога!? Најбољи какдидат за промену канала...
Песме су им углавном биле обраде, рецимо оног "За милион година", у оквиру LIVE AID... Још да су и сада искеширали паре које ионако нису имали где да потроше (истина, ни где да зараде, ал биће ваљда боље...) па да разумем. Нашло би се нешто за шта да се приложи. Било је и народњачких обрада... Наравно, часни изузетак је Хладно пиво, које иначе веома ценим, и овога пута са сасвим одговарајућом поруком.
Мало бољи од овога (ал' не много) су анонимни таленти које виђасмо рецимо код Кесића. Доста тога јес било симпатично, ал' само за себе. Кад видиш пет или десет таквих "креативности" и "оригиналности" и "забаве" у низу, прође те воља...
Добро Вукадиновићу, а шта је ваљало, оно што с ти радио?! Хау јес ноу!

Дакле, прво филмови. Гледао сам, пре свега, на Moj OFF, којег сам ја зао онлајн Фест. Као и онај Фест, којег сам похађао, и овај је имао своју сатницу, неке филмове више пута, па одабереш кад ти и шта одговара. Нет окружење је донело неке погодности (осим што није нужан градски превоз), рецимо могао си почети да гледаш филм пола сата касније и паузирати га (не знам колико дуго). Понека о филмовима на њему...
Златна рукавица, немачки филм о којем је писала Кинотека (лист) као о примеру естетике ружног. Имао сам о томе дискусију јер сам видео понашање хер Хонке као пример социјалне патологије, а не (само) његове патологије. Наравно, мислим да ни такав примерак не може "критивити друштво" за своје понашање, али неко успешнији у животу би био серијски убица који у убиствима ужива, сексуално га (једино?) задовољавају, поставља загонетке полицији, нешто такво (исто луд филм) било је на прошлом Фесту, генијални Триров Кућа коју је Џек саградио. Овде ништа од тога - алкос који убија жене јер другачије са њима не може, кад престане да пије је чак доста стидљив, ал само док не пије... Још већа патологија су његове жртве, и то до границе уверљивости (не мора да буде истинито, мора да буде уверљиво - Аристотел, Естетика). Приводи две пријатељице једна успут падне пијана, другу после убије и угради у зграду а да се она после и не пита што би са њеном другарицом (то све траје недељама, месецима) и слично... Једина која је успела да га привремено среди (у младости жртва логора, ка-цета) уместо да га докусури или само побегне крене да га пљачка и пије на сред његове собе, па је он онда задави с леђа... И начин на који је пао је доста бизаран. Али ако нам се филмом жели рећи да је живот такав...
Био је ту и Оптужујем од Поланског, није баш моја шоља чаја, ал је класик који вреди не пропустити (посебно кад имамо у виду за шта је и сам Полански оптуживан, #MeeToo и остали другари). Буде и доста тога старог, односно да се види пропуштена лектира, а не гледати Линчов Eraserhead јесте недопустиво. Поводом тог филма написах: Јери у складу са ситуацијом што сам одгледао најболеснији, а гледљив филм икада снимљен... Има међ статусима. Но ни неки новији филмови не беху много мање болесни, рецимо неки скандинавски о троловима, који наравно има фантастичних елемената (кад дође до приказаног хермафродтизма доста одвратно), али је филм о овом нашем свету (у којем иначе ти тролови живе). Однос према другачијем, и слично... Од новијих филмова ваља истаћи и руски ратни о Авганистану. Руси у последње време праве феноменалне ратне филмове, а Авганистан као тема није потрошен, за разлику од Вијетнама. 
Наравно, било је филмова и на малом екрану те-ве пријемника, рецио Фјури роуд (последњи Мед Мекс), такође је велики пропуст био не гледати на време Фуриозу, фантастичну Шарлиз Терон, па је тај пропуст исправљен. Или поново гледати Кум 3 и извући неке закључке... Неке филмове сам гледао само делимично, сад у целости, рецимо један о Џингис Кану, или о руској снајперисткињи... Последњи филм Фјури (амерички ратни у којем Бред Пит показује да ипак зна да глуми) сам догледао у стању у којем више не беше карантина, а ни ја не бејах сам...

Толико о филмовима, а шта је са читањем? Ту имам мали проблем што ми код куће лако нешто одвуче пажњу, обично читам у превозу који наравно нисам похађао. Ипак, прочитах Сведочења од Маргарет Атвуд, овог пута не беше блога, рецимо јер сам писао ово и ово. А после ми већ није било свеже (зато журим да пишем овај блог, следеће недеље већ неће имати много смисла, а ни времена да се пише). Кога занима о првом делу, легендарној Служавкиној причи...
После сам се буквално мучио са Ден Брауном (Изгубљени симбол) који може да заинтригира неким поменутим стварима, па и да се гуглује, али је пре свега драматуршки веома слаб да би се на крају претврио у буквалну апологију Америке (крај нисам ни прочитао, само на прескок). Онда се прешло на Историју старог истока, В. И. Авдијев, мало марксистичког виђења историје, књига коју завршавам. 
Наравно, седети код куће може се искористити за читање формата који физички нису за превоз, дакле енциклопедија илити књижурина. Па прочитах (по реду, тако читам и енциклопедије, штреберски) Encyclopedia of the Universe (Collins), стару двадесетак година, дакле научно већ бајату, а каква би тек била ако бих чекао пемзију па да је читам.
Поменух блогове, њих нисам много писао, зато што највише времена за то имам кад сам на послу. Написао сам и једну корона причу (Сусрет), и делио је бесомучно порукама, мада је нисам објавио на зиду ни блогу ни игде зато што чека да изађе у књизи Писма из карантина. Биће ускоро. Ту је и једна постапокалипса (а било је инспирације, зар не), заправо нека врста тизера наставка мог новијег романа План црвено
Наравно, ту је и подршка акцији #ОстаниКодКуће, тј. задржавање женског света код куће кроз заговарање четовањем (и Марку Краљевићу рече мајка - Сине Марко остав' се четовања). То сам већ поменуо кад сам писао о социјалној дистанци. Па шта да кажем, ација успела, нашао сродну душу, друго сад и није битно. Као када је лорд Нелзон послао краљевском дому сажети извештај свог војевања - WE WIN. Има у Црној Гуји...
Било је и политички (о да, све је политика, ма шта причали неки...) много мање коректних, али нужних, начина првођења времена, као што је вожња бицикла. Маска обавезна, а добро дође и цегер око рамена, као не возим бајс безвезе него отишао да нешто купим (и тетки лек да односем...)
Прођосмо тако "све", па да завршим у оном стилу што укључује, али се не ограничава на... Другим речима, нешто сам вероватно пропустио да поменем, ваљало је провести скоро два месеца, па шта!
За крај да кажем шта нисам радио. Нисам радио онлајн плаћања до сада, нити знам, па нисам ни сада. Снабдевао сам се у самишки, некад гледао да имам бар за недељу дана, а другу (помињало се тако 14 дана 24/7 затварање) кад јаве ћу се снабдем или можда гладујем. У набављању најбитнијег успео и да ослабим... не много. 
Нисам користио ни онлајн доставу, мада сам на почетку добио поштом поклон кумира на слици. А био сам скептичан хоће ли уопште радити пошта... Е да, пала ми је слава у јеку карантинских мера (узгред, рођендан на самом почетку), Воден, па кога занима како се иначе славило, пре коју годину...
Иван Вукадиновић
п.с. А да, радиле су се и Руне... Али то би заслужило посебан блог, којег неће бити. Ко је имао среће видео је моје објаве "на друштвеној" мрежи, а од неких нових разишљања (и практичног рада) рецимо да може ово




















Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Коловрат