Читав свемир ни из чега?

Рече ми један од надобудних, на Дискусијама о религији и атеизму, како би ваљало да прочитам неку књигу (а не да судим предрасудама). Читам ја, итекако, само предност дајем класицима, па и атеистима "старе школе". Свеједно, иначе сам намеравао да нешто прочитам и од ових нових. Њихов папа Докинс није ми (први) избор, јер сам је повукао оно што рече у књизи Себични ген, која ми је барем по наслову најзанимљивија. Осим тога, читао сам већ Порекло врста, "већег мага" Дарвина, истина давно, и није ми биологија у врху интересовања, а физика јесте. Посебно, већ ми релативно (да не кажем добро) познат проблем настанка света (нечега) ни из чега. То је одредило мој избор на Сајму књига, када видех да је књига преведена и има да се купи...

Ако је тема књиге, како је на неки начин најављено, помпезно рушење теологије, те укуцавање последњег ексера у мртвачки сандук оног злоће Бога (којег мрзе они који мисле да је мртав), већ из два предговора може се видети како је та тема промашена. Предговор меком издању, речи самог Крауса "Може ли се икада рећи да је ништа које је постало наше нешто било део "нечега" другог, у чему је увек био садржан потенцијал за наше постојање, или било какво постојање? У књизи заузимам прилично неозбиљан став о том питању јер не мислим да оно ишта доприноси продуктивној расправи, а она је: 'На која питања може заиста да одговори истраживање свемира?'" А да ли је Лоренсу Краусу можда нека птичица рекла да постоје и ненаучни начини да се на нека питања добију одговори?!

Или у "обичном" предговору: "Овде наглашавам реч могао, јер можда никад нећемо имати довољно емпиријских информација да недвосмислено разрешимо питање." Дакле, већ из овога је јасно да неоатеиста ову књигу не може користити као ексер у ковчегу Бога, као што ни ондашњи папа није могао доказану теорију Великог Праска искористити као доказ за Стварање које је одрадио његов Бог. 

И шта онда добијемо у остатку књиге - па лепу причу о преласку из нечега у нешто, чиме се иначе наука бави. При томе треба имати у виду да је ова прича теоретска, односно речено научним језиком хипотетична, јер иза ње не стоји доказана научна теорија. 

Књига је кратка, и у првом делу имамо кратак осврт како се до теорије по којој "нешто настаје ни из чега" уопште дошло. Из разлога краткоће и ограничености теме овај део не бих препоручио апсолутном почетнику, боље нека почне одакле сам и ја - од књиге Космос, Карла Сегана. За упознавање би могло бити добро, не могу да судим, јер сам са овом тематиком барем до сада упознат. Могу рећи да је овај део добар за употпуњавање знања.

Има ту лепих детаља о женама којима није дозвољено да иду на постдокторске студије, или техничару који нема ни средњешколску диплому али је веома умешан у опсервацијама. То је оно што се очекује, рекли би Земља Грува - ко га зна, можда се сад пише књига у којој се хвали допринос научника, илегалног имигранта.

Занимљивије је видети како је Краус растрзан између "математичке лепоте" и предности ескперимената (а сам је теоретски физичар). Тако сам сазнао за једну од емпиријских потврда Ајнштајнове теорије, као и измереног проблема који га је морио (за један такав проблем сам већ знао). Међутим, Краус не помиње gedanken experiment. 

Замерка издавачу, односно преводиоцу - биће да је у наслову "Наша јадна будућност" Краус употребио реч poor, која би се могла и боље превести у овом контексту. Међутим, ипак није до превода честа употреба речи "неки", а видећемо зашто је она важна.

Следећи део покрива три врсте "ничега" из којег настаје нешто, односно познати нам универзум. Прво је празан простор, без зрачења и материје. Из таквог "ништа" настаје нешто квантним флуктуацијама, што нам описује теорија вечне хаотичне инфлације, која је подупрта "тамном енергијом", моделом космолошке инфлације који објашњава неке ствари, и теоријом струна. Ово је тродимензионалан простор, којим владају природни закони, па сам Краус ово "ништа" ставља под наводнике. Њега (интелектуално? емотивно?) ипак задовољава то што би Аристотел или Аквински за ТО мислио да је ништа. Ово "ништа" је нестабилно, што је узрок постојања видљивог универзума (и многих других). Но, ако је побио Аристотела, питање је шта Краус зна о хиндуистичкој пралаји, која говори о веома сличној ствари!?

Друго ништа не захтева тродимензионалан простор. Овде и даље имамо природне законе, али немамо могућност да икако себи, овоземаљски, тако нешто представимо. Или ипак можемо? Краус не помиње то да један од твораца инфлаторне теорије, Алан Гут каже како је "релативно лако" направити универзум, мада с њим не бисмо могли имати никакав контакт. Оно што би могло да се догоди, вероватно се и догодило, идеја је Крауса. Значи ли то да је у некаквом простору Неко (који не мора бити божански вечан и свемогућ) створио и овај наш простор, односно свемир?! Краус то питање не помиње, а вероватно му је веома драго с обзиром на омиљено му питање ко је створио Творца, бесконачне регресије, итд. Додајмо томе да Краус није ни поменуо време, тиме ни каузалност. Настаје ли такав свемир акаузално? Ако је то случај, људи то иначе зову чудо. Ако није, питање узрока онога што је било узрок свемира је сасвим оправдано.

Има и трећа могућност, громогласно најављена - "изузетно је што можда нису обавезни чак ни закони физике". Следи једно од краћих поглавља где заправо Краус контемплира о ономе што би као антитеиста (што на крају за себе каже у одговорима на питања) желео. Он види законе као нешто изван природе, односно оправдање за макар деистичког Бога. Али који закони управљају настајањем материје, свемира, самог простора из онога што је потенцијал, како Краус рече?! Можда такви закони, ако би се икада открили, и не би били физички закони, данашња физика нема идеју како да уопште се бави оним што је било "пре" Великог Праска. Можда таква наука тек треба да настане. Но, чак и да никада не сазнамо, биће да сви ти свемири настају на основу неког правила, иначе би били акаузални. Дакле, ово је ћорак. А видећемо да је боље што је тако.

Краус говори о "неким" флуктуацијама, и тако "неким" догађајима који су претходили универзуму какав знамо. Он не жели да експлицитно каже оно што је имплицитно навео ироничним (јер мало је отворених следбеника неокона у америчким кампусима) цитирањем Рамсфелда - постоје познате непознате и непознате непознате. Биће да је реч о овом другом. Став да су ето тако "неки" догађаји претходили, па нема потребе за Богом, близак ми је ономе што он као мантру понавља - интелектуалној лењости.

Проблем је сама метода. Ослањање доминантну индуктивну методу, емпиријско, после чега би евентуално могло да следи "нешто што бисмо могли назвати филозофијом", отвара логички проблем индукције. Индуктивна метода иде од појединачног ка општем, али како уопште знамо да што важи за неке важи за све?! У тако нешто можемо само веровати, или ако вам је тако лепше - тај је проблем изван логике. 

Још већи је проблем импликација. Не сумњам да је Краусу добро позната, но биће да је током писања књиге заборавио. Киша пада, ерго плочници су влажни. Но, ако су плочници влажни, то не значи обавезно да је пала киша. Од "три стуба" на којима лежи сценарио вечне инфлације, "тамна енергија" је доказана само гравитационим дејством (а шта ако је закон гравитације другачији на космолошким раздаљинама?!); теорија струна је само математички лепа, и не види се начин како ће бити емпиријски проверена; инфлација у нашем свемиру је може се рећи доказана (откриће гравитационих таласа је "охрабрује"), но ако су лепи модели само они са 10 на 500 универзума, не значи да неки други математички леп модел још нисмо пронашли... Зато ја кажем да у такву теорију инфлације ВЕРУЈЕМ. Имам научне индиције, а уклапа ми се у светоназоре. Уосталом, Краус је на једном предавању признао да то није наука.

Вратимо се на питање интелектуалне лењости, коју Краус не дефинише, осим ако је то само веровање у Бога. Рекао бих да то није обична лењост (као што ни његово "ништа" није обично ништа). Па сам Краус наводи како су "паметни и мање паметни" дуго расправљали о теолошким питањима, итд. Да ли бисмо се могли сложити да је интелектуална лењост не постављати питање о правцу који смо изабрали... 

Тај правац је натуралистички, но он није једини могући. Много бољи у филозофији науке Нима Аркани-Хамед наводи и други могући правац. Не сећам се његовог назива, али то није Бог (као хипотеза). Краус каже како смо се некада питали што је Земља баш на овом растојању од Сунца, па смо открили безброј сунаца, и ето сад знамо да је то тако случајно, што нам одговара (слаби антропички принцип). Тако, постоје хипотезе о зилиону или годзилиону резличитих свемира, па у овом нашем ето ми живимо. Међутим, код питања ултравиолетне катастрофе  нико није посумњао да од годзилион електрона или протона мали број је у нечему различит, па је "преживео" да се међусобно не потре. Уместо тога је, прво као привремено решење, уведена квантна механика, која је довела до нове парадигме. Тако би можда квантна гравитација могла да реши питање фино подешених параметара (има их више, Краус не наводи све). Избегавање таквог могућег решења јесте интелектуална лењост.

Погледајмо још неке цитате. "Па ипак, математика нас још није довела тако далеко, а можда никада и неће. Али, упркос нашој тренутној теоријској немоћи, то не значи да природа није заиста и остварила ту могућност". Није ово једино место где би се могло посумњати да је Лоренс Краус заправо пантеиста, на много места он тврди како је природа (или Природа) паметнија од људи - теолога, па нерадо признаје и научника.

"Али је, по мом мишљењу, и сама веоватноћа огроман корак напред док настављамо да скупљамо храброст да водимо смислен живот у свемиру који је вероватно настао, и можда ће полако нестати, без сврхе, а свакако без нас у средишту." Храброст за шта!? Суочавање са сопственим бесмислом, чак и ако је он само вероватан?!? Иначе, знамо да апсолутан центар свемира не постоји, али свако може бити релативан центар (јер све глаксије се од нас ипак удаљавају)...

Све у свему, Лоренс Краус оваквом књигом не штети науци, али нити много користи. Не улазим у питање његових ранијих доприноса космологији или физици честица. Права штета би настала да није само спекулисао о трећој врсти настанка ни из чега - односно да је увео промењивост природних закона. Јер Краус барем признаје да су природни (физички) закони у овом свемиру непромењиви, док не негира постојање некаквог "метазакона" којим би најзад "ништа" давало нешто. Због тога је нападан "с лева" као неко ко на место Бога ставља природне законе - код њега је "ништа плус закони природе". Међутим, прави проблем по науку данас није Бог, па ни Краусов антитеизам, него оваква постмодерна парадигма тоталне промењивости. Тако нешто заступају Ли Смолин и још неки. Да не говоримо да они сами нису решили проблем метазакона по којима би се мењали закони природе, што нас јопет води у бесконачну регресију...

То је оно што би ме натерало да се "повучем", ако се испостави да је тачно. Или да нисам аматер-ентузијаста, натерало би ме у пензију, како рече један теоретски физичар. Не бих волео да светом влада Бог који не само да се коцка, него мења правила игре. Јасно, мислим на Ајнштајновог Бога (како је Краус рекао у овој књизи о није "онај бог"). Али можемо мислити и на "оног". Рече ми следбеник чика Мирољуба: "Данас знамо да се светлост некад кретала десет милијарди пута брже". Не, не знамо - то тврди неки професор из Аустралије коме је индекс цитираности нула. Али, ако се закони природе произвољно мењају, што и то не би било тачно? И ето доказа да је Јахве створио свет пре 6000 земаљских година!

У сваком случају књига Лоренса Крауса "Читав свемир ни из чега" није начинила такву штету по науку. Није ни много користила, ако изузмемо да релативно лепо описује како наука описује прелазак-из-нечега-у-нешто. Закуцавање ексера у ковчег Бога, из наведених разлога, можемо заборавити. Уосталом, он рече да не жели да руши нечију веру. Можда је хтео да оправда своју веру у свет без Бога (или богова)... Колико је у томе успео, нека кажу они који у тако нешто ВЕРУЈУ.

Иван Вукадиновић