Sid Meier's Civilization II

Ove godine se navršava dve decenije od nastanka ove "igrice" (bolje reći strateške igretine), pa je ovo na neki način i jubilarni tekst. Da je igra stvorena 1996. saznao sam guglujući Civilization II (u daljem tekstu Civiliza). Izgledali mi je da je stvorena ranije, jer igrao sam je već 1997. Kako ime kaže, ovo je druga igra serijala, ali njen kreator nije Sid Meier's, koji je stvarao Civilization I. Igra je potezna strategija. Može se igrati i bez miška, on može pomoći da se promeni redosled u pozivanju jedinica (pozivaju se sve, što pred kraj igre postaje zamorno) i ako se dobro sećam prilikom ukrcavanja u pomorski transport (desni klik), možda kad padobranci zauzimaju grad, etc. Meni je dizajniran kao za Windows Office, što mi se svidelo, ali iz nekog razloga nijedna druga strategija koju sam igrao nije na taj fazon.
Prema legendi je jedan broj Sveta Kompjutera kasnio zato što je redakcija igrala Civilizu u mreži. Ja je nikada nisam tako igrao, samo protiv kompa. U mreži sam igrao Starcraft, pri tome koristeći mrežni protokol koji nije TCP/IP (sad se izvinjavam što neke psujem). Kolega me je prvo rasturio (da, igrali smo na poslu, pa šta!), a drugi put sam mu mogao parirati pa je posle sat igre bilo nerešeno. Drugara sam rasturio kad smo igrali od kuće, povezani dial-up modemom, nije zvanično poražen jer je u taktici Duška Dugouška došlo do prekida veze. Inače, igrao sam i Travian, koji je on-line igra i teška navlakuša. Zapravo, priroda Civilize je takva da je dušu dala da bude prebačena na internet, pri čemu se ne bi čekao potez igrača pa da drugi igra, nego bi svako zadao šta treba, pa sačekao efekat ili da neko drugi nešto uradi, koliko dugo zavisi da li je server "brz" ili "spor" (dakle slično Travianu).
Možda treba reći da je ova igra imala grafiku od 256 boja i bila urađena za Windows 95 (čuveni). Ako mlađem čitaocu ovo ništa ne govori, onda mu barem indirektno kazuje koliko je ta igra stara. Ipak je IGN stavlja na treće mesto svoje liste najboljih računarskih igara svih vremena. Igra je ponovno objavljena za Windows XP (koji je takođe sada rahmetli, Gejc ga više ne podržava), mada rekoh da bi najbolje bilo smestiti je na nivo internet pretraživača. Naravno, postojala je treća, četvrta, pa sve do šeste verzije. No, već treća me se nije dojmila, nije mi se svideo interfejs, dalje nisam ni probao. Izgleda da ima nešto u dvojci, jer moja druga omiljena igra je Europa Universalis 2 - ni tu mi se trojka nija mnogo svidela; prve verzije ove dve igre nisam igrao. 
Pre nego pređemo na sam koncept igre i neke filozofske pretpostavke na koje navodi (da, ima i toga!) još malo "trivije". Igra moje mladosti išla je naravno na disku, a ako je disk u računaru mogao si videti sastanak saveta koji se sastajao od vojskovođe/generala, naučnika, diplomate, ekonomiste i zabavljača. Ili što reče Wiki: advisors in the areas of the military (a brawny man, often drunk, angry or both; he becomes a stereotypical American general when Modern Age is reached), economics (a smooth-talking merchant, later a snooty and suave businessman), diplomacy (in the Modern Age, a saucy femme fatale with a vaguely Eastern European accent), technological progress (a nerdy scientist), and the people's happiness (an Elvis Presley caricature, wearing sunglasses even in the Ancient period). They often argue with and insult one another, as each advisor's department demands a different set of priorities. The counselors' costumes change with each new era. In many ways, the 'High Council' constitutes a bit of comic relief, especially from the expansionist military adviser, who will insist on more troops even when the player has 60 battleships, or during the Medieval Period will sing the last refrain from the 18th Century English traditional song "Down Among the Dead Men", punctuated with a hearty "No complaints, sire!".
CD je donosio i snimke izgrađenih čuda (uključuje naravno neke od sedam svetskih antike, pa i mnoga modernija, čak jedno nematerijalno o kojem će biti još reči). Moj omiljeni je Shakespeare Theatre koji je uključivao glumca koji recituje uvod Henrija V - tako prikladno! Benefit od ovog čuda inače nije bio bogznakako velik - valjda po zadovoljan građanin u svakom gradu; o konceptima čuda i zadovoljstva će biti još reči...

Kako ime govori, Civiliza se zasniva na konceptu grada. Na početku dobijaš setlera (čovečuljak s alatkom, sekirom recimo) kojim gradiš prvo naselje. Sve se razvija u gradovima, ali oni su zavisni od okoline - da li je plodna nizijska zemlja, koju setleri/inžinjeri mogu dalje da kultivišu, ima li reka, koliki deo okolnog polja zahvata more, ima li rudnika, a bitno je i da li se strane jedinice okolo vrzmaju. Od svega toga zavisi razvoj i produktivnost grada, i može li doći do gladi i depopulacije. 
Ono što je u igri konceptualno najbolje urađeno, prema mom mišljenju, jeste tehnološki razvoj. Postoji stablo progresa, koje igrač može da proveri, šta je potrebno za šta - recimo da bi se razvilo pisanje, treba da postoji alfabet. Sve je detaljno objašnjeno, a ko hoće dodatno da se štreberski zabavlja, postoji i Civipedia (model je bila Encarta, Wiki tad nije postojala - zamisli!). Naravno da su najbitnije vojne tehnologije, ali one zavise od ekonomije (ne toliko sami pronalasci, al šta će ti vojno znanje ako nemaš produktivnost), onda od akademskih veština i slično. Religija i državno uređenje takođe se "pronalaze" i ovde jedno sledi iz drugog, što nam daje neku sliku šta je "naprednije", i o tome će biti još reči. Pri tome prvobitna despotija (za koju ne treba ništa izmisliti, ona je prva) nije isto što i monarhija, republika i demokratija takođe nisu isto. Ako nekome znači, ne "pronalaze" se konkretne religije, stvarne ili izmišljene, nego politeizam i monoteizam...
To što je igra potezna znalo je neke da iritira - "šta ja sedim i gledam dok me neko napada". Mada je dosta toga zavisilo od pripreme odbrane. Međutim, čini mi se da je to dodavalo dosta toga u realnosti. Jer kad igramo Europa Universalis 2 (recimo), igrač je "sveznajući", barem u onom delu karte koji mu je dostupan. Odnosno, dobija u trenutku informacije, i menja planove prema tome, iako je reč o istorijskom dobu u kojem nije bilo telekomunikacija. Ako neko odigra potez pa čeka, to je kao da je delovao na osnovu ograničenih saznanja... No kasnije, to nema mnogo smisla, a kako broj jedinica raste, potezi znaju da potraju. Zato bi rečena modifikacija u internet igru bila na mestu.
Igra se završava na tri načina - pobednik je uništio sve ostale civilizacije, nakon čega se pokazuje giljotina i očitava skor; dosegao je Alfa Kentauri (postojao je istoimeni nastavak igre na dalekoj planeti, bio je zanimljiv, čak kao da su primenjene neke ideje Frenka Herberta, mana je bila ta što ne znam kako se zapravo igra završavala, jer nikako da se završi); ili je jednostavno 2020. godina pa se opet dobija skor i kako će igrač biti zapamćen - the strong, the meek, the week... A sada dve zanimljivosti, o onoj drugoj sam mislio da bude jedina tema na blogu, ali cela igra prosto zaslužuje da se o njoj kaže mnogo više.

Kako rekoh, kao pronalasci se razvijaju i društvena uređenja. To znači da se oblik vladavine može promeniti, mada to naravno nije nužno. Uređenja se razvijaju po nekom "linernom" redosledu poznatom nam kroz poznatu istoriju. Tako je poslednje uređenje fundamentalizam. Što jeste logično, jer iranska revolucija se odigrala posle ruske (Oktobarske), dakle komunizam prethodi fundamentalizmu. Uzgred, kapitalizam nije u Civilizi uređenje, to je demokratija, ali kapitalizam je uključen i u mnoge pronalaske (stock exchange, recimo). Dakle, fundamentalizam je poslednji, a da li je i najbolji?
Uz takvo pitanje sledi (kod mene) obavezno potpitanje - a po kom kriterijumu? Kod igranja "igrica" složili bismo se da je prvo efkasnost, posle slede neke lične preferencije. E sad, fundamentalizam po sebi daje dosta sporiji razvoj nauke nego demokratija, ali ima niz prednosti. U fundamentalizmu nema pobune! To omogućava da se svi viškovi hrane prebace na nauku, ili sticanje love, pa u krajnjem daje veću moć, pa i brži razvoj. (U realnosti nešto kao iranski nuklearni program). U demokratiji su "zabavljači" (ili šminkeri, ikonice s likom Elvisa) u gradovima neophodni, inače biće belaja. Takođe bar 10% budžeta mora ići na zabavu, a sigurnije je celih 20%. Nepotreban luksuz... Fundamentalizam ima još jednu prednost. Fanatike takođe treba "izumeti", ali ove jeftine jedinice moguće su samo u fundamentalizmu. Solidniji grad može fanatika da izgradi u svakom krugu (više od toga, više njih u jednom krugu ipak ne može). U to pozno doba ratovanja imamo haubicu (nekoliko krugova za izgradnju u većim gradovima), koja može da uništi skoro svaku jedinicu i ima dva poteza po krugu (što ne znači da će dva puta da puca, jer da bi to mogla mora da ima izgrađenu prugu, inače ode bar potez na transport). Dakle, vidite šta je bolje - izgubiti dva skupa tenka ili dva jeftina fanatika... (Uzgred, komunizam je kao uređenje nešto između demokratije i fundamentalizma - fanatici nepostoje, a pobuna je "teoretski", dakle veoma retko, moguća)
Drugo je ono što je pre više od deset godina lik inspirisan Civilizom pisao na forumu Krstarica (podforum Politika). Čuvao sam taj tekst, preneo bih ga u originalu, ali nikako nisam uspeo da ga pronađem, pa ću po sećanju. Poenta je u tome da je jedno sa liste čuda upravo Darwin Voyage. I sam sam ga u igranju smatrao obaveznim. 
Kada igrač odradi Darwin Voyage, dobija dva besplatna tehnološka pronalaska, što nije malo. Najbolje je za jedno od ta dva uzeti industrijalizaciju (industrijska revolucija je bila nešto pre putovanja Bigla, ali ne budimo picajzle). Drugo može biti i neko vojno. Industrijalizacija daje mogućnost izgradnji fabrika u gradovima i drastično povećanje produktivnosti (ergo jedinice, a i sve drugo se gradi brže). Iz nekog razloga omogućava i kao jedinicu pomorski transport. Tehnološki nije daleko mobilno ratovanje (tenkovi) i sve ono što sledi posle toga. Dakle, bio je zaključak mog sajber drugara - kada čovek shvati da je samoživa jedinka, svaki dalji napredak je pitanje vremena. Naravno da je ovaj zaključak poprimio opšti karakter, ergo postao je zaključak o ljudskoj istoriji i politici.
Tako imamo prednost fundamentalizma kao uređenja i ugaoni kamen modernog ateizma sa druge strane kao ključne "filozofske" poruke treće najbolje kompjuterske igre "svih vremena". Da li je to obavezno kontradiktorno, prosudite sami. Ipak, daću jedan hint - u svakom ljudskom društvu postoji hijerarhija, a vladajuća klasa (u simulaciji "svemogući" igrač) ne mora da veruje u isto u šta veruje "običan" podanik. Postojale su ideje, kao recimo Arheofuturizam Gijoma Faja, koje polaze baš dvoznačnosti toga u šta se veruje (Faj je čak priznao da je ono što on zamišlja licemerno u svojoj osnovi). Što se tiče fundamentalizma, možemo ga shvatiti ne kao neku versku zatucanost, nego pre kao odanost ideji. Džin Vulf (katolički autor fantazija, njegova religija je bitna) u ciklusu Novo sunce govori o principima vladavine. Kao najviši pominje:  privrženost jednoj apstrakciji za koju se zamišlja da sadrži i izabrano telo i tela iz kojih je ono proisteklo i mnoštvo drugih elemenata, pretežno idealnih. Da li je to fundamentalizam? Ili bilo koja ideologija? Ali koja ideologija nije fundamentalistička!? Uzgred, nije zgoreg pogledati kako je Vulf odbacio celu svoju shemu razvoja principa vladavine...
Ivan Vukadinović



Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део