Етика: Морал 2 (мушки и женски)

Теорема: Постоје различити мушки и женски морали.

Лема: У свом делу Филозофија Конана Варварина филозоф Божидар Маслаћ разликује мушке и женске морале. Множина овде није случајна – не само већ чињеницом да морал није један, што је некима тешко да прихвате (Етика: Морал), него се морали међусобно разликују према циљевима – овде је подела полна, међутим Маслаћ разликује два мушка морала…

Без претераног удубљивања можемо рећи да он наводи три морала: либерално-аристократски, ратничко-аристократски и патријархално-демократски. Први је женски, други и трећи су мушки. Либерално-аристократски морал је тако назван зато што жена слободно бира партнера, и бира најбољег. При томе женски избор је више везан за односе моћи него естетику, чак и тамо где су саме жене дошле до моћи. Ратничко-аристократски морал, о којем Маслаћ најмање говори, настаје као последица бројних сукоба у којима страдају мушкарци, те сходно томе – много већег броја жена. Полигамија је овде нормална, при чему бољи ратник (кад се цивилизација стабилизује то може бити богатији трговац) може имати више жена. То доводи до мушкараца који остају суви, па су онда високо мотивисани да се боре, погину, да жене имају макар у Рају (Џенет који им обећава њихова вера). Најзад, патријархално-демократски морал, донедавно доминирајући, а сада „крив за све“, барем ако је веровати све агресивнијим феминисткињама. Морал је демократски јер даје начелно иста права широким слојевима, у оквиру моногамне породице (брака). Он није либералан, с обзиром да су се бракови углавном уговарали – романтична љубав је конструкт који настаје са буржоазијом.

Доказ: Према Аксиому 1 имали бисмо мушке и женске ознаке, те оно што противречи нашем појму о жени или мушкарцу, сврставало би их „на другу страну“. То би, на први поглед, могло оправдати феминистички и „левичарски“ наратив о томе како пол и род нису исто, те родова има више од два, зато што биолошки мушкарац може имати неке одлике жене, и обрнуто. Није тако, не треба размишљати о фијокама, него о слојевима – на некима је подела бинарна, а има слојева где је неко мање или више женско, односно мушко . Стога овде важе речи братског водича арапске социјалистичке револуције Моамера ел Гадафија „Мушкарац је особа мушког пола, док је жена особа женског пола“ (Зелена књига).

Према Окамовој оштрици (Аксиом 11) бирамо најједноставније решење. Такво је решење оно по којем оно што важи „испод врата“ важи и за „главу“. Другим речима, нема посебних разлога да ако се неко физички разликује, да се не разликује и ментално. Једино ако бисмо за ум претпоставили нешто „мистично“ (ерго, фундаментално необјашњиво), што не важи за тело. Овакав дуализам (иако потписнику ових редова стран) заправо није немогућ. Али уочимо контрадикцију да су „левичари“ иначе атеисти или барем секуларни (што ће рећи ако верујеш у Бога или богове то је сасвим небитно), који добијају оспице на сам помен „мистике“. И ту видимо неодрживост њихово материјалистичког идеализма (Фај), што их у некој расправи доводи до праве логореје. Ако у човечанству или уму нема ничег мистичног, онда за њих важи исто као и за остатак природе, оно физичко. У основи исти принцип, да где има физичких разлика има и менталних, важи за расу, као и за пол (различити IQ и нека друга мерења).

„Основне врсте интелигенције су, као што смо видели мушка и женска. Мушка је специјализована сазнање природе док је женска специјализована за сазнање социјалних релација, односно сазнање односа моћи.“ Другим речима, мушкарац настоји да добије ресурсе од природе, жена да их добије од мушкарца (Маслаћ).  Ове разлике воде различитим (у просеку!) испољеним способностима, те оправданим стереотипима типа жене су орјентисане на људе, мушкарци на ствари. Недавно је запослени у Гуглу Џејмс Дејмур добио отказ зато што се дрзнуо да тако нешто потврди. У најбољем комунистичком маниру, потрудили су се да докажу како су његови ставови „ненаучни“. 

У Етика: Морал видели смо да постоје различите еволутивне стратегије у зависности од културе. Сада ћемо видети да постоје различите еволутивне стратегије код жена и мушкараца, и у зависности од тога која превлада, то ће дати другачији морал једне културе (у односу на одговарајућа животна питања). Женски морал се заснива на опстанку непосредног потомства. Оно ће даље преносити своје гене. Мушки морал има нешто другачије претпоставке. Људи живе у групама, и ако неко у рату погине, биће оних који ће наставити живот заједнице. Како су мушкарци више орјентисани на „ствари“, а ту спадају из угла појединца апстракције као што су племе или нација, појединачна жртва постаје сасвим рационална, ако ће остати довољан број оних који ће наставити живот колектива, али у „слободи“ (читај: у одговарајућим социјалним условима, што укључује релативну независност у односу на друге колективе).

Наравно, и ово је просек. Одступања нема само појединачно, него и код целих култура, односно народа. Као један од примера спартанског морала наводи се реченица Спартанке сину који одлази у рат: „Врати се са штитом, или на штиту!“ Видимо, дакле, да овде жена директно усваја мушки морал. Овакве појаве нису ретке ни у другим патријархалним, ратничким културама, има их у нашим јуначким песмама. У Спарти је таквом ставу одговарао много бољи друштвени положај жене него што је то био у другим грчким полисима. На питање једне друге жене Спартанки како то да оне могу заповедати мушкарцима, она јој је одговорила речима: „Зато што ми једине рађамо мушкарце“.

Овде изнет став да су мушки и женски морали међусобно различити је благо речено контроверзан у данашњем свету (мисли се на цивилизацију белог човека). Уместо препознавања имамо све упорније одступање од природног, а то увек има своје последице. Маслаћ наводи бројне примере куда води разарање патријархално-демократског морала. Иако његову основну претпоставку, да урбани центар (на глобалном нивоу економски развијеније земље) привлачи жене за којима долазе фрустрирани мушкарци-ратници, не подржавају чињенице у овом случају, јер у инвазији миграната (тзв. избеглица) предњаче војно способни мушкарци , његова дијагноза изгледа сасвим тачно. Она најављује крах (и у овом случају!) софистициране, градске, феминизиране културе. 

У том смислу је занимљив крај његове књиге, која помиње једно археолошко налазиште (Плочник на југу Србије). „Фигурине пронађене на овом налазишту које приказују жене имају кратке сукњице, голе стомаке и накит, што сведочи о великој сексуалној еманципацији жене. Као што можда претпостављате, према закону природе изложеном у овој књизи, цивилизација је завршила тако што су је уништили варвари.“ (Маслаћ)