Не филозофирај - трпи последице

Овом темом сам се већ бавио у свом (пази, филозофском!) делу СВЕТ, у одељку којег има и на блогу - Етика: Филозофија. Поновићу поенту. Ако се одрекнеш спекулативног мишљења, филозофије, исл. тиме си ипак пристао на резултате нечије туђе спекулативне мисли, која се званично или прикривено прихвата као догма. Пристао си некритички на оно што је неко пре тебе филозофирао. И тога обично ниси свестан, јер ће ти упаковати те априори ставове као емпиријске (научне) резултате, једино здраворазумско решење, оно што је "нормално" итбл. (и тако ближе). Комунисти су још били најпоштенији - они су марксизам јавно сматрали филозофијом у коју се не сумња (јер су остале "ненаучне"). 

У складу са правцем дела СВЕТ - Познавање Природе и "друштва" референцирао сам се на сцијентистичке догме, оно што се у науци узима као (емпиријски) доказано, а није; такође и на оно што се подразумева неолиберализмом. Поменуо сам и један сасвим конкретан пример и веома актуелан данс у Србији. То је "протестантска радна етика Макса Вебера". Наводници јер је реч о излизаној фрази, питање је колико оно што нам се представља има везе с оним што је говорио Вебер (да нам не продају беле бубреге под обичне), тако да рекло би се да за иронију, сарказам и цинизам има сасвим довољно места.

У сваком случају, то су ствари на које се не бих враћао, рекао бих да су тамо довољно добро обрађене. Сада ћемо видети примере нечега што се у Србији подразумева, пошто нећемо да "филозофирамо", понављамо оно што можда одговара малом броју људи, можда не одговара никоме, а Србима као народу, односно већини грађана, не одговара уопште. 

Истакао бих извесну цикличност која постоји у нас. После наводне (а некад и стварне) префињености буржоазије, свих оних школованих у Паризу и онога што су тамо некритички усвајали дошла је једноставност Прве пролетерске. Пошто се ова комунистичка класа "ишлифовала" и почела да прича народу сасвим неразумљиво, дошао је Дечко који обећава (Слободан Милошевић), кога су бар сви разумели и дао нам је демагогију и ослањање на ниже слојеве. Резултати су били такви какви су, што не значи да нам "пријатељи" нису радили о глави, али власт треба да се са заверама избори (рецимо да зна шта је Билдберг група). Но, треба имати у виду да се неких Милошевићевих достигнућа и данас грчевито држе (1244, Дејтон), а у свом последњем говору је јебено био у праву. 

ЛМ, пошто смо се "уозбиљили" при чему је истурен салонски неконтроверзан Коштуница (док је извесни филозоф вукао конце), систем се етаблирао, добили смо "фенси, шменси и кул" (Т. Панчић) "елиту", све док једном на изборима није одјекнуло "громогласно фуј" (В. Жанетић). Сада имамо оног ко говори "гласом народа" и чије је да ради, док "други филозофирају". Нећу рећи ништа оригинално, само оно: Ако вам је добро, онда ништа. 

Ја се овде не опредељујем. Даћу сад неке примере, а рекао бих да обе стране новчића имају нешто заједничко. А то је, наравно, материјал. Ни елитисти (без обзира на школе), ни популисти (без обзира на народну проницљивост) у Србији не мисле.

Да кренемо од нечег баналнијег. Од некуд смо преписали да "држава треба да се повуче из медија". У пракси то значи да локалне заједнице не смеју имати медиј у свом власништву (тзв. јавни сервис). Остао је онај на нивоу Србије, РТС и из неког разлога (наравно, ни то нисмо преиспитивали) онај у Војводини на северу Србије. Зашто би северни регион имао свој "јавни сервис", а да га београдски регион нема, није ми јасно. 

Рецимо да сматрам да сваки већи град (и околина) треба да имају своје локалне медије, новине и телевизију, који нису приватни, да има разлога за то. Али то овде није најзанимљивије. Јер они корифеји либерализма међу новинарима први су закукали поводом онога што смо од ЕУ преписали. Наравно, из својих разлога. Што нас доводи до питања, што се стало на локалним медијима!? Зашто би РТС био јадни, овај јавни сервис. Је ли можда уређивачка политика под јавном контролом?! Да није можда независан?!? Уосталом, што ови "независни" кукају? Могу да оснују свој медиј и добијају паре од Сороша. Сад, они би хтели и државне паре, из буџета Србије или локалних средина, и из буџета страних држава. Ово последње нешто недостаје, посебно од како је Трампа. Претпоследње им је власт Србије ускратила, и шта сад... Право питање је - постоје ли уопште "независни медији" и треба ли држава да даје паре некоме којег ко зна ко контролише без икаквог демократског легитимитета?!

Друга тема о којој се не мисли (а често се кука) је изборни систем. Кука се на коалиције,  непринципијелност ("природна коалиција је перверзија" Милан Божић), наводне уцене малих партија, обично тражи већи цензус за коалиције, итбл. При томе се нико не пита да ли стварно неко мора да има пет одсто у бирачком телу да би учествовао легитимно у јавном дискурсу.

Чисто пропорционални систем је лош и реликт је "борбе против Милошевићевог режима". Тада се сматрало да имамо добро организовану власт и разједињену опозицију, од чега власт већинским или не-чистим пропорционалним системом профитира. Само делимично тачно, јер од 1992. СПС је на власти у коалицијама. Занимљиво да је онда СПС из уста портпарола Дачића своје опирање пропорционалном правдао борбом против партократије...

Зашто не би било 125 посланика, од тога 50 да се бира пропорционално (природни праг за све - цензус два одсто), а 75 одсто већински? Једнокружно или двокружно. Могућ је императивни мандат, да грађани могу да опозову свог посланика, мада смо то имали са градоначелницима па није баш деловало. Проблем је што су у међувремену (јопет некритички) увели неки посебан "природни праг" за мањинске странке од 0,4 одсто или 1/250. Да не говоримо што нема формалног механизма контроле ко је мањина. Тај праг би се повећао и да само смањимо број посланика. А мантра је да се једном добијена права не смеју ограничавати. Па важи ли то и за права радника и пензионера!? Или само за еничке заједнице (осим Срба), дакле фамозне мањине. (Уосталом, мањина која живи у једној изборној јединици би могла ући у Скупштину са 1/75/2 гласова, што је око 0,7 одсто, а у специфичној излазности и са дупло мање - 0,35 одсто...)

Србија је жртва неолибералне економске догме, нешто од тога већ поменух тамо где сам оправдавао потребу за филозофијом. Овде је проблем што чак и ако се неки проблем уочи, чак и ако се у предизборној кампањи обећава да ће се са штетном праксом раскинути, она се ипак наставља. Рецимо, субвенције страном капиталу. Некако се "увиди" да нема алтернативе. Можда и нема за власти, ако их свеједно неко са стране држи у џепу. Ма битно да је Он подвикнуо, или барем говорио за октаву више...

Но, погледајмо колико смо жртве не само либералистичких, него и оних псеудопатриотских догми. Да подсетим, има годину и по како сам указао на "опозиционаре" који не помињу власт, претеривање са опасностима од бившег режима, некритичној одбрани неспособних институција (САНУ) које уз то и саме намећу ограничења српском народу (СПЦ), те наводном аргументу из незнања, у овом случају широких маса - свашта нешто се дешава у свету, ми то не знамо, па ајде онда да не рушимо (или ништа не питамо) тренутну власт. Не видим да се од онда ишта изменило. 

Сада је проблем и са друге стране, од "патриота" којима су у опозиционој борби сви легитимни (дакле и онај геј лоби против којег се наводно боре), а позивају се на неку мантру "опозиционог јединства" које би као срушило режим. Чак и да се то догоди, по чему би они нови-стари који дођу били бољи?! Не размишља се да би "десничари" тамо могли бити само "мањински партнер", у бољем (по њих саме) случају нова верзија Драшковића Вука.

Постоје и мало компликованије (или ипак сасвим једноставне?!) ситуације у којима нисмо мислили, па после се правдамо теоријом завере. Пример тога је фамозни 27. март 1941, односно одбијање већ потписаног приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. Наравно да је тад био пуч, зна се и ко га је организовао ("Кад у Британији неко закува чај на Балкану осећамо горчину"), но је ли то све!? Пуч је био и још фамознијег 5. октобра, али неће бити да није имао подршку широких маса. Можемо ли у оба случаја амнестирати народ!?

Узмимо на пример Капов пуч, који и Малапарте наводи као пример неуспешног у свом антологијском делу Техника државног удара. Покушај државног удара је пропао кад је "легитимна влада" позвала народ на генерални штрајк, чему се овај одазвао у левичарском Берлину. Када су националсоцијалисти парламентарним путем (избори плус коалиција) дошли на власт, то је такође имало завереничке елементе (рецимо подршка америчког и британског капитала, што се и онда знало). Али народ не би стао у генерални штрајк против ових, као што ни Срби не би стали иза својих власти у оба горе наведена случаја. (Решеност власти да опстане је посебна прича). У сваком случају Срби су у оба случаја заправо већином на улици активних подржали пучисте. Што нас доводи до одговорности, односно легитимног преиспитивања узрока. Односно, зашто смо погрешно мислили?!

Три су разлога (којих би се ја могао сетити) за одбијање приступања Тројном пакту, од средњих ешалона тадашње власти, па наниже. Први нам делује као логичан. Хитлеру се не може веровати, рецимо од Чехословака је тражио још пошто су једном попустили, ваљда и од Румуна. Тако је изигравао и западне силе. Међутим, гледајмо логички (из перспективе марта 1941)! Да је Хитлер добио светски рат, свеједно би нам наметао услове које жели, не би ли било боље бар да не буде осветољубив. Да је Хитлер изгубио рат, почео би убрзо после тога (25. март 1941.) да га губи, или би имао веће проблеме од Југославије, како је и било. То би смањило могућност нових уцена, или би се онда оне можда могле одбити. Мада ко га зна шта би било да смо тада  пристали, ја сам о томе већ спекулисао. 

Друга два разлога су емотивни. Хитлер је зао, а ми смо слободољубиви и солидаран народ. Вуче та емпатија, наравно, корене из хришћанства, али биће да није само то проблем, јер други већински хришћански народи нису имали тих проблема (рецимо Румуни и Бугари). Да будем брутално искрен, тада смо знали шта Немци раде Јеврејима и Пољацима, али ми нисмо ни Јевреји ни Пољаци (она логика "прво су дошли... ја сам ћутао јер нисам био..." није овде добра из разлога наведених у претходном пасусу). Али ми Срби смо морали да се солидаришемо и са Бурима против Енглеза, па је онда Воја Танкосић налупао Черчилу шамаре, па онда није чудо што нас је овај толико "волео", па нас је продао Валтеру Вајсу...

А да, има и оно најбоље описано у филму Ко то тамо пева. "Ма ја бих те Швабове све уза зид, па метак у чело"... "Ја сам их јурио одовуд..." Наравно, чича заборавља да је јурио Аустроугаре који су били ентички мешани, па је вероватно јурио и оне с којима нас је "Витешки Ујединитељ" спојио, па су тада већ били у нашој а не њиховој војсци. Мислим ту на Хрвате. А тадашњи "Швабо" није имао тенкове, нити много опасне авионе. Али ето, чича није знао те књишке ствари, нису ни много паметнији од њега, јер Срби не знају да "филозофирају", али знају да се курче.

Иван Вукадиновић

п.с. Слике углавном преузете гугловањем "не филоофирај". Оно што ми је у претрази сајтова изашло је занимљиво - Не филозофирај туку земи работи