Нови богови Емила Сиорана

Онај ко се занима за поворку несводивих идеја и веровања, требало би да се задржи на призору првих векова наше ере: ту би нашао модел свих облика сукоба које, у блажем виду, налазимо у било ком тренутку историје. То је разумљиво: реч је о епохи у којој се највише мрзело. Заслуга за то припада хришћанима, грозничавим, непомирљивим, отпрве вичним вештини мржње, док су многобошци умели још само да презиру. Агресивност је заједничка одлика и нових људи и нових богова. 
Ако би којим случајем неко чудовиште благости, које не зна за јарост, ипак пожелело да је упозна, или барем да сазна на шта она личи, довољно би му било да прочита неколико црквених писаца, почев од Тертулијана, најблиставијег, па све до, рецимо, светог Григорија из Нисе, отровног а ипак бљутавог, чија нам беседа против Јулијана Апостате даје жељу да се одмах преобратимо у многобоштво. Ту се цару не признаје ниједан квалитет; са нескривеним задовољством се говори о његовој јуначкој смрти у рату против Персијанаца, у којем га је тобож убио "неки варварин, лакрдијаш по занимању, који је пратио војску и својим шалама увесељавао војнике уморне од ратовања". Нема ту нимало отмености нити жеље да се буде достојан противник. Оно што свецу доиста не може да се опрости јесте чињеница да је Јулијана познавао, док су као млади људи похађали филозофске школе у Атини.
Ништа одвратније од тона оних који бране одређену, тобож угрожену, а заправо победничку ствар, који не умеју да зауздају своју радост на помисао да ће победити ни да се уздрже од тога да своје страхове претворе у претње. Када подругљиви и устрептали Тертулијан описује судњи час, највећи од свих призора, како га сам назива, он себе замишља како се смеје док краљеви и богови "грозно стењу у најдубљем понору...". Ово упорно подсећање многобожаца на то да је одзвонило њима и њиховим идолима, могло је да изнервира и најумереније духове. Низ погрдних списа прерушених у расправе, хришћанска апологетика представља врхунац жучљивог жанра. 
Дисати се може само у сенци истрошеног божанства. Што се у то више уверавамо, то себи чешће ужаснуто понављамо да бисмо, да смо којим случајем живели у времену када је хришћанство било у успону, били можда принуђени да трпимо његову привлачну моћ. Почеци неке религије (као и почеци било чега) увек су сумњиви. Они једини, међутим, поседују одређену стварност, једини су истинити: истинити и гнусни. Не присуствује се некажњено устоличењу бога, ма какав он био и ма где се појавио. Ова неповољна околност није скорашња: на њу је већ указивао Прометеј, жртва Зевса и нове клике са Олимпа.
Емил М. Сиоран, Зли демијург

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину