Начини да се превазиђе смрт

Смрт је најизвеснија и најнеизвеснија ствар у животу. Сви знамо да ће доћи, нико не зна када. У свом концептуалном албуму Seventh Son of a Seventh Son Iron Maiden се баве темом могу ли пророци предвидети властиту смрт. Изгледа да могу, било је таквих извештаја, ако се са њом у потпуности помире. Наравно, неко може одлучити да себи додели крај, али није увек извесно да ће самоубиство успети, или да се неће поколебати...

Овде ћемо видети неке од начина да се превезиђе смрт. Намерно нисам у наслову ставио како, него да наводим начине које дакле нисам ја измислио. Па да кренемо...

Учествовати у нечем већем од живота.

Као некада Ву Ванг против династије Чанг; ја сам створио ганг, водио рат, изборио се за ранг (Београдски Синдикат) - У Хавамалу Один каже: Људи умиру, стока умире, твоји пријатељи такође, и ти ћеш умрети. Али велика дела живе заувек. Сасвим у складу са начинима Викинга, који су смрт у кревету сматрали злом судбином након које следи гњављење у Хелу (није баш као хришћански пакао, мада је енглеско име тог места баш одатле, то је хладњикаво и досадно место, где патња није толико бол, колико чамотиња). Насупрот томе, валкире би одводиле јунаке у Валхалу, где би уживали уз богове све док их не позову у последњи бој. Мало мање се зна да је половину јунака узимала Фреја у Ванахајм. Да би се задобила таква посмртна судбина, смрт је ваљало изазивати...

Мој омиљени владика Његош сигурно није сматрао да смрт треба тражити у освајачким походима, али слично виђење посмртног живота и изазова који му претходи имамо и код њега. Су чим ћете изаћ' пред Милоша, и пред славне српске витезове, који живе докле Сунце грије. Овде имамо још један елемент који следи из контекста Горског Вјенца и скоро читаве српске историје - изазов не мораш тражити, он ће наћи тебе, па ћеш се већ показати. 

И код наших старих имамо виђење да мртви преци учествују у заједници живих. О томе је писао Чајкановић. Можемо закључити у вези таквог виђења да 1) оно не укључује само погинуле у рату 2) живот мртвих зависи од сећања заједнице, са друге стране и много шта у животу заједнице зависи од мртвих. Посветићемо се првој па другој чињеници.

Данас знамо да пирамиде нису градили робови, како се некад сматрало делимично под утицајем библијских прича. Пронађени су докази хируршких интервенција над повређеним радницима, записи о томе како су се хранили (укључено месо, поврће и пиво), имена радних бригада, чак и нека спортска надметања међу њима. Међутим, то није оно главно. Сваки радник на изградњи пирамиде знао је добро да ће она стајати и кад од њега ни прах не остане. Слично (мада у мањој мери) важи за оне који су учествовали у изградњи Новог Београда, Хуверове бране, или Стаљинових канала око Москве. Код Влаха има обичај да гастоси подигну кућу на три или четири спрата у којој нико не живи, често буде и намештај под најлонима. Давно ми пријатељица рече како је њен отац за такву кућу рекао да је круна његовог живота. То нам се не мора свидети, али и то је начин...

У суштини, овакав загробни опстанак није вечан. Питање је шта стварно бива после смрти,

али да неко дело остаје то је лако проверљиво. Али шта ако га се више нико не сећа?! Дакле, мора опстати заједница, или макар сећање на заједницу! Данас је Спарта обично село, али Леониде се сећамо јер је остала Грчка. Наравно да ни Грчка није кључна, опстала је некаква Европа која се бранила на Термопилима. То је све конструкт, као и оне "азијатске хорде", па шта! Ханибала се сећају, иако Картагине више нема. И ако постоји нека "подземна Картагина" пре ће бити да је тим људима Ханибал пример како не треба. Он је опстао у сећању непријатеља - Рима. Али тако нешто је веома ретко могуће. Само нешто величине пирамида, или Кинеског зида опстаје чак и без људи. Али ако су ту неки десети људи, тумачиће сасвим погрешно - рецимо да су те пирамиде градили робови.

Описани начин је најочигледнији, па ипак некако није мејнстрим. Насупрот природном континуитету онога ко је пренео своје гене (и идеје), развиле су се неке небеске наде. Хришћанство је ово горе описано углавном описало као таштину. Мада је касније истицана вредност нечега урађеног за друге. Па нек тако и буде - за друге, за оне који ће се сећати!

Имати смрт за саветника. Умрети за друге људе.

Умри прије смрти - пјевао је "онај Дервишхалиловић што му тепају Дино", како рече Вучић док је био кул (мислим радикал). Рече ми сајбер другар да се Дино напаја са извора исламске духовности. Било је заједљивих коментара одакле се он стварно напаја. Али то сад није битно, овакав начин односа према смрти јесте постојао у исламској, и наравно не само исламској култури. Како рече један од Суфија - Убијте ме моји драги пријатељи / Мој живот почиње у мојој погибији.

Овакав начин се најбоље види у Путу Ратника који нам преко Карлоса Кастанеде саопштава Дон Хуан Матус (сасвим је небитно да ли је тај човек уопште постојао, на познати нам тривијалан начин). 

Како је речено у више Кастанединих дела (нпр. Активна страна бесконачности) обични људи, и сва њихова учења, укључујући и она религијска, греше јер не увиђају властиту смртност. Човек треба да зна да је смртан, да креће од те чињенице, чак да се саветује са својом смрћу. 

Да би се постало ратник, у смислу Дон Хуана, неопходно је и умрети за друге људе, прекинуту везе с њима. Тај захтев је наравно тежак, али ако се не може испунити, не треба ни кретати на такав пут. 

Овакав пут ратника је још радикалнији од онога што је речено за Викинге (име такође значи ратник, по једном од тумачења). Овде није само реч о тражењу смрти, него коегзистенцији са њом. Поклич ¡Viva la Muerte! настао преко океана у Шпанији могао би бити антиципација Дон Хуановог учења. Иако без икакве мистике, можда је Хозе Миљан Астрај, командант Шпанске Легије странаца, баш тако живео. Погледајте његов језгровити одговор филозофу Унамуну.

Конвенционална религија.

Хришћани кажу да смрти нема, ерго ако их неко све побије... Уопште, проблем са званичним религијама, онима које следе многи људи, је што су свашта нешто обећале, бомбастичним речима шириле своју пропаганду, а онда та обећања не могу да испуне, како рече највећи критичар таквог погледа на свет - Фридрих Ниче. Заправо, овде није реч о испуњавању обећања или не, јер како рекосмо егзактне провере нема, оно да је Христос умро за грехе (свих?!) људи и да се спасава у вери (а не делима) може да значи све и ништа... Реч је о томе да понуђени пут ретко ко може дословно да следи (можда неко ко проведе живот на стубу или у пећини), а онда се то релативизује, тражи контекст (хмм... Бог зависи од контекста...), што би рекао један хришћански фанатик - прилагођава се Библија. И он је био у праву.

Ипак, у широким слојевима је и оваква вера, а њен велики део се заснива баш на страху или очекивањима од онога што следи после смрти, могла да доведе понашање великог броја људи у ред. Што рече Стефан Молино, једина корист од религије је што натера глупе људе на исправно понашање. Иако атеиста он је критиковао друге атеисте баш зато што не нуде етичку алтернативу. Он је понудио, али ја сам његово виђење критиковао. Што сад није толико битно...

Дакле, човек може веровати у оно што му је обећано да следи после смрти (заправо у самој Библији није речено много тога), може ту наћи утеху, посебно што се тиче његових ближњих с којима више није. То може бити увод у етичко поступање (било оно логички одбрањиво или не) или покушај да се световни живот, па тиме и пролазност, остави иза себе. Обе ствари ће добити свој поднаслов.

Са друге стране, религије могу да воде у непотребне поделе, и то су често радиле. Секуларност, одвајање макар од тих секташких аспеката, за заједницу је итекако корисно. Питао сам људе у програму које партије је стајало "нико не зна шта је после смрти". Одговор је NSDAP. 

Живети у (свом) Битку.

Морални закон нада мном и звездано небо у мени. Џордан Питерсон, кога неки сматрају најутицајнијим интелектуалцем данас, доста користи реч Битак, коју рекао бих и није најбоље објаснио. О томе ускоро, када будем разматрао његових 12 правила за живот. 

Идеја је да се човек усклади са "својом причом", која је пре производ традиције него нешто оригинално његово (мада оригиналности, додира хаоса, увек може бити, и добра је у мањим количинама). Реч је о животу према познатим моралним правилима, која у суштини потичу из религије (мада данас могу бити сасвим секуларно примењивана). Велики значај придаје се истини, што не мора да кореспондира са свим животним околностима. Али ако је неко усклађен са собом, својим коренима, много шта "споља" постаје небитно. 

Зато сам изокренуо Канта. Човек се ставља под морални закон и тако може у себи да садржи читаву Васељену, што се њега тиче. Он је постао микрокосмос. Све остало, па и смрт која може бити последица нечије доследности, од мањег је значаја.

Нирвана. Утрнуће жеља.

I'm not looking for girls or cheap thrills and pills

Or happy to sit on your merry-go-round, no, no

I don't think there's an easy way out of here 

But when the music is loud, we all get down Иако будистички концепт, може се везати и за друге религије и посебне верске праксе. Можда највише за хришћанство важи то изузимање из света. Према будизму, досезањем нирване се изузимамо из вечног кружења, реинкарнације (која се на Западу често сматра нечим добрим, у Индији то није био случај, чак за само поново рођење није постојала реч, цео точак вечног кружења звао се самсара). Код хришћана имамо само један живот, али такође једну реинкарнацију, ону после Судњег дана. Изгледа да је овај латински израз баш хришћанског порекла, јер дословно значи поново-у-месу, дакле дух у истом телу (шта ако је оно болесно!?) због чега се хришћани нису кремирали. За ову причу је битно да је некима тек тај можда будући живот био битан, уз наравно све оно што већ у овом животу имамо када се фокусирамо на онај после смрти (рецимо, смиреност). Отуд потреба да се монаси повуку из света...

Без обзира да ли је хришћанског или "источњачког" порекла (а обично је обоје у некој комбинацији), Њу Ејџ је понудио лака решења. Као да ће нас само пола сата медитације (дневно, недељно?) одвести тамо где су светим људима (без обзира на веру) биле потребне деценије, а немамо гаранције ни да су они стигли "тамо" - где год то било. Медитација је стварно мали труд за корисне ствари које ће ти дати на овом свету, па онда можда, уз све остало што радиш, и на "оном", или "кад се вратиш", или како год... Сребрни метак ипак није.

Остаје ту још једно питање, на које ми будисти нису баш одговорили. Ако треба стишати, утрнути, жеље да би се нешто постигло, да ли то важи и за саму жељу за нирваном?! Можда не треба ни то да желиш... Можда ти стигне баш онда када си њу престао да очекујеш.

Иван Вукадиновић

Написано на дан доласка Баухаус у Београд