Накарадно схваћена родна равноправност - информатика

Статус: Јебо ову промоцију "родне равноправности" у мојој струци, дакле информатиКи. Имао бих понешто рећи о самој идеји, али погледајмо реализацију...

Ја сам особа А, програмер. Ја сам особа А, програмер(ка). Ја сам направио програм за полагање колоквијума од куће. Ја сам направила програм за полагање колоквијума од куће. Е сад да видимо...

Такав програм, ако није рађен ради вежбе, треба ваљда да има неку примену, употребну вредност. Један би ваљда био бољи, други гори. Али то се коси са самим концептом егалитаризма. Чак и ако би један у нечему бољи, а други у нечем другом. Мада је реч о уској примени, па не видим како...

Ако су сасвим исти онда је можда један плагијат, а вероватно је бар један био узалудан труд. Можда треба маркетинг да просуди?!

Једино логично би било МИ смо направили програм за полагање колоквијума од куће. Али то се коси са самом идејом постмодерног феминизма и осталих ужаса постмодерне. Јер циљ није сарадња него поделе. Дивидет ет импера, солве ет калигула...

Да ипак рекнем нешто о идеји. Прво нешто што има везе са реализацијом овакве пропаганде. Има се неко романтично виђење програмирања као делатности сасвим аутономних генијалаца који, како видесмо сами праве програме. Одавно су прошла времена када је Гејц направио програм у бејзику за распоред часова (ако није само евиденција то није тривијалан задатак), или Цукерберг (мислим ни он сасвим сам) платформицу за комуникацију на колеџу. Можда буде неки веб 3.0, шта га знам, који ће настати на (тада) постојећим алатима, а неки нови клинци проналазачи да направе пробој. Дотле, а и иначе, треба програмирање схватити као и остале послове. Оно се ради кроз јасно дефинисане задатке, тимски рад, или сналажењем на разне начине. Мени највише паше први начин. Само трећи имамо код "фриленсера" а тешко да га је ослобођен неко ко ради у фирми... Дакле, ваљда је јасно колико је за информатичара оно ја сам направио/ла далеко од пословне реалности.

Ипак има нешто због чега се ова грана сада гура, како у смислу "родне равноправности" тако и иначе. Квоте у парламенту и "управљачким телима" се сада не воздижу у својој прогресивности, делом јер је посао ту обављен, делом јер висока квота од 40 одсто боље да тихо буде уведена. Ако успе. А мора успети јер "то је правило ЕУ". Додајмо да је премијерка нам прави промотер дигитализације (док нема ни канализације, рекли би шерети), ето нечега чиме стварно може да се бави. Али има и реалних разлога...

Ствар је у томе што у програмерском послу материјални трошкови су скоро занемарљиви (рецимо струја), а трошкови машина углавном ниски. Осим ако не радите неку тешку графику па вам треба "звер" од рачунара. Ето прилике за државу да лако дође до пара и хвали се решавањем проблема незапослености. Али трошкова има и то је наравно интелектуални рад (мада је доста тога са подацима "физикалија"). Ако си направио програм коме ћеш га продати и, што је у Србији битно - наплатити?! Знам оне који су радили као "фриленсери" или у приватним фирмицама, углавном су били везани за једног клијента. Њега више нема, тешко са парама. Нису ли онда они били екстерно запослени код својих "партнера"!?

А шта кажу сами информатичари (и информатичарке)? Предузетници, дакле власници фирми, углавном су за то да их држава не дира. Запослене, као и иначе, нико ништа не пита. Ипак се држава агресивно меша у овај посао, а сад видимо форсира да се жене баве информатиком.

Немам ништа против да жена буде програмер. Први програмер био је женско, и то какво женско! Ада Ловелејс, по којој је назван програмски језик Ада, нећака лорда Бајрона.

Тамо где радим има нешто више жена које се баве информатиком, реч је о пословној примени. У дирекцији која се баш зове ИТ, дакле основна инфраструктура, однос је пола-пола. Углавном сам имао шефице. Једном директорку сектора. На вишем нивоу (дирекција - функција) сад су жене, а пре десетак година били су мушкарци. Генерални је мушко. Ето како стоје ствари.

Одавно је прошло време (да, кад сам ја студирао је плусквамперфекат) када је професор на ФОН-у (није био информатички предмет) могао рећи "А шта ћете ви колегинице на информатики. Има деца да вам буду дегенерици." Знате оно, компјутери зраче то утиче на дете у материци. Ако ту уопште има нечега, ваља видети у приватним фирмама како се спроводи право на боловање...

Дакле, реалне дискриминације нема. Али жене, девојке, ипак ређе (причам гистро о статистици) бирају информатику и математику (која се слично промовише, мада мање агресивно) него мушкарци. То је зато што, како рече отпуштени из Гугла Дејмур жене су више заинтересоване за особе, мушкарци за ствари, концепте (поздрав за маскулисте, то значи да је жена, мајка, више у родитељству). Ако се већ жена занима за информатику, математику, филозофију или политику то не значи да ће бити гора од мушкарца, бројни примери говоре тако. Ако се занима...

Али шта се подстиче "охрабривањем", гуркањем, девојчица да одаберу програмирање као свој позив? Шта ако се нека у томе не налази, па јој ипак лоше иде?! Треба ли да се осећа мање вредном?!? Јер (богиње феминизма!) треба да буде педесет одсто жена у ИТ бизнису... 

Како онда доћи до фер односа, који би било добро остварити, како рече Џордан Питерсон? Пре свега, жене и мушкарци нису исти. У просеку им се разликују циљеви, као и способности. Што не значи да нема велике зоне преклапања. То значи да се разлике у заступљености овамо или онамо обично не објашњавају дискриминацијом. Но буни ли се неко што пропорционално мање мушкараца води емисије на телевизији, или што црнаца Афроамериканаца има натпропорционално у елитној баскет лиги (дакле, белаца има пропорционално мање, а шта је са Азијатима?!). 

Друго, у овом случају можда битније. Зашто је "сад" информатика толико битна!? Једино плаузибилно објашњење је да је то због лове (уз трунку горе описаног "романтизма"). Зашто онда не би остала радна места имала своје достојанство у том смислу?! Нисам комуниста, али далеко од тога да сам за либерални капитализам. Ја сам заправо социјалиста... Ипак нисам за уравниловку у исходима (посебно ако се гледају само неки исходи, а други не). Жена има нешто више у просвети, дакле зашто да се не осећају комотно у обављању тог посла, или ако се опредељују за исти?! Објаснићемо касније зашто можда има тамо више жена...

Но пређимо са терена "филозофије" на сасвим практичан. Подржавао сам протесте просветних радника, посебно кад ми је то тактички одговарало. Нервирао ме онај хипстер Вербић... Уосталом, ето лаког начина да се режим мало уздрма. Ствар је у томе што они који имају школску децу нису били склони да их подрже. Они мисле да су просветари већ исувише плаћени за оно како обављају свој посао...

Но! Зашто жена има више у просвети (можда и кад се предаје рачунарство) и тамо где ја радим, што с каже државни посо? Из разлога који, барем делимично објашњава онај фамозни pay gap. Жене праве изборе који дају мирнији, опуштенији, сигурнији живот, али обично мање плаћен посао. Има ли у томе нечег спорног?! Морам признати да би то питање требало поставити онима који су дебунковали тај мит у разликама у приходима, барем што се Запада тиче. Како су Лорин Саутерн и Мајло Јанопулос, а посебно Стефан Молину либертери, заговорници (истина класичног!) либералног капитализма, требало би њих питати колико је легитиман избор који је давно истакла белгијска партија бициклиста (јесте, тако је, велосипедиста).  Ради мање, зарађуј мање, живи више! (Ја сам за тај "женски" избор, ал' видећемо из "мушких" разлога).

Зенд Авеста, чувено дело зороастризма, иако монотеистичка одише правом аријевском свежином мисли. Погледајте ову реченицу, нама овде битну: Скромност и уздржаност су лепе врлине, али сиромаху оне мало тога значе. У Србији је проценат оних који могу да одаберу да мање раде како би више живели једноцифрен. Ту сам тренутно, и то зависи од разних околности... Није реч само о томе да се, и када се има посао (а нешто не верујем статистикама о (не)запослености), једва саставља крај с крајем, него и ко има мора добро да пази. А то не постиже само штековањем, него и чувањем посла у којем тешко да му/јој може бити комотно... 

Дакле, не би требало да буде циљ да се деца, омладина (у овом случају више женска) гурају ка ономе "што се тражи", него да свако може да оствари своје потенцијале. Информатика је ту још бољи део приче. Ја сам је одабрао делимично из тог разлога, реалиста сам. Делимично јер ми профа информатике рекао да сам геније (и дао један за знање и плус за логику). У сваком случају, боље и то него да се клинци гурају ка дуалном образовању, квалификовањом слагању каблова (а то беше мушки посао?!). 

Али доћи до тог идеала није лако у земљи Србији. Најмање се то постиже једноставним "решењима", која по правилу одговарају прво агенди онога ко их гура. Џа-бу, дискриминација, квота, промоција... Слично важи и за приче како четрдесет одсто разведених очева треба да добије старатељство, што није решење препознатог проблема. Решење би иначе било нешто компликованије, што ми је замерено, а ја то сматрам комплиментом. Тако и овде, треба обезбедити фер третман сваког посла, онда ће бити и родне равноправности. 

Да би се до тога дошло свако треба да уради шта може. И у међувремену, ко може наравно, треба да уради нешто на потискивању описане токсичне пропаганде. У чувеном интервјуу са Џорданом Питерсоном, он је рекао како су жене мање плаћене јер се више слажу, он као терапеут им говори да буду агресивније, ако већ желе каријеру. Кети Њуман је више пута поновила а што не би мушкарци прихватили да буду као жене... На страну колико је то остварљиво у компетитивном окружењу, не уочавамо ли овде контрадикцију... Жене хоће да буду (плаћене, "успешне") као мушкарци, а ови би требало да прихвате "женски" начин размишљања!? Зашто би онда жене напуштале "свој" начин живота?!?

Треба знати да га већина жена и не напушта, нити крије у "приватним" разговорима. Сигурност породице на првом месту, безбедни избори, мушкарци нека ризикују (ако хоће). Само што то сада није IN да се јавно говори. Али зашто не би тај избор био јавно легитиман за жене (а не "равноправност" где постају мушкарци)!? Саме жене треба таквим да га учине својим изјашњавањем. А онда би такав избор могао бити легитиман и за мушкарце, али морамо доћи до комотнијег животног окружења у овом земљи, где не бисмо буквално јурили за опстанком (што морају многе жене, као и мушкарци). Тежак посао који почиње одбацивањем мантри неолиберализма као "лево либералних", које су иначе две стране истог новчића.

Иван Вукадиновић

п.с. Најзад, блог, веб-дневник... зашто не бих рекао више о себи. Моји избори што се тиче рада су ближи "женским". Али се не слажем, што је "мушки". Напротив, бунџија сам. Моја врста је реликт социјализма. Не буним се да бих био више "награђен" (плаћен), него да бих мање радио. Наравно, нема то облик побуне што уопште радим а немам апанажу (мада бих могао да живим од паламуђења као мој "рођак" Ђорђе), што нисам "професионални испијач кафе", него што има толико много бесмисленог, узалудног посла, што је често кривица других...

Иначе нисам лењ, далеко од тога. Да ли је овај текст дело лењости!? Само не волим да радим за другог. Мушки сам орјентисан на "ствари" (идеје), само су то ствари које мене занимају, не оног ко ме купује плаћа. Толико о мени, и зашто би мој избор био нелегитиман!?