Алиса у земљи чуда материјалистичке стихије

У каквом свијету живимо? Да ли је то предвидљиви свијет чији организациони принципи рефлектују нашу рационалност? Или је то можда наопачке окренути и непредвидљиви свијет налик на Алисину земљу чуда:
Када логику и пропорције
неспретно смрт савлада
и бијели витез прича натрашке
и глава црвеној краљици отпада
сјети се шта рече пух:
главу храни сада, главу храни сада*

Одговор, као и увијек, зависи од перспективе. Из перспективе обичне и споре свакодневице живимо у предвидљивом и рационалном свијету којим доминира логика науке. Ако ту логику правилно употријебимо, можемо објаснити многе природне феномене и чак се играти њима: утврдити вријеме почетка свемира, разумјети еволуцију, направити атомску бомбу. Иста врста логике дозвољава вашој секретарици, паметном телефону, да се побрине о вашим личним стварима као што су породичне фотографије, банковни рачуни, контакти на социјалним мрежама.
Али из радикално другачије перспективе, перспективе еволуције - дарвиновске трке у непознато - живимо у свијету окренутом наопачке. Материјалистичка стихија антропоцена избацила нас је у земљу чуда, у којој се све збива лудачком брзином. Сјетите се имена геолошких периода са часова географије: кенозоик, мезозоик, јурасик. Идоли су пјевали "кенозоик није за тебе". Ако сте имали петицу из географије, сигурно ћете знати да живимо у еону званом фенерозоик, ери званој кенозоик, периоду званом квартернар и епохи званој холоцен. Холоцен је започео прије 12.000 година. Али ствари су се од наших часова географије драстично промијениле.
Ако су водећи геолози у праву, живимо у новој епохи коју су крстили антропоцен. Нова епоха је резултат наше позитивистичке оргије - технонауке - чији су трагови разасути по сваком педљу планете до те мјере да се могу открити као нови геолошки слој. Међународна комисија за стратиграфију, научно тијело геолога, формирала је радну групу да утврди да ли антропоцен стварно треба да буде формализован као нова геолошка епоха. Неки научници тврде да је антропоцен започео 16. јула 1945, када се десила прва нуклеарна експлозија. Други су пак мишљења да су још два датума могући почеци нове епохе: године 1610. и 1964.
Дарвин је на миру могао да игнорише нашу еволуциону будућност. За разлику од њега, ми то не можемо. У Дарвиново вријеме антропоцен се није могао предвидјети. Био је скривена и успавана тајна која је стрпљиво чамила у далеким и нама неприступачним предјелима. Њену чудноватост наслућивао је Дарвинов савременик Луис Керол. За нас је та чудноватост нова реалност. Живимо међу необичним становницима Керолове земље чуда, а да тога нисмо свјесни. Можда је најбоље заједнико име за модерне Бијеле Зечеве, Краљице Срца, Гусјенице и Шеширџије термин Црни лабуд. Тај термин описује феномене који се не могу предвидјети а највероватније су производ позитивистичких оргија. Феномени који се могу предвидјети су обични или бијели лабудови. Модерна наука је одлична у откривању бијелих лабудова. Нажалост, слијепа је за Црне лабудове. Логика модерне науке је, изгледа, бескорисна у нашем наопачке окренутом свијету, Антропоценској земљи чуда, расплоднику Црних лабудова. Њихов број непрестано расте. Поменимо неке:
  • климатске промјене;
  • шесто масовно изумирање билошких врста;
  • ризици од нуклеарног и хемијског напада;
  • нове људске, животињске и биљне болести;
  • ризици од нуклеарних, хемијских, биолошких и електронских ратова;
  • ризици од губитка контроле над технологијама као што је вјештачка интелигенција, итд.
Да бисмо могли безбједно путовати кроз Антропоценску земљу чуда, потребна нам је Алисина промоћурност. Њен прагматизам који види даље од догматског здравог разума и дозвољава јој да преживи све неприлике са којима се суочава.
Али за разлику од Алисе, наши најцјењенији водичи кроз Антропоценску  земљу чуда, научници и филозофи под њиховом контролом, још увијек више вјерују логици специјализованих дисциплина која је корисна само у спором свијету предантропоценске обичне свакодневице. Они су слијепи за неприлике наше нове реалности, кроз коју је Алиса најбољи могући водич.
Станимо у овом поглављу отворено на Алисину страну. Успротивимо се здраворазумском догматизму модерне науке да бисмо од Алисе научили како преживјети неприлике у Антропоценској земљи чуда. Алисин прагматизам треба тумачити као радикалну реформу науке и филозофије да би се ове могле носити за захтјевима нове реалности.
Предраг Слијепчевић, Светац и грешник
* Грејс Слик је ту пјесму унела у психоделични састав Џеферсон Ерплејн. Према легенди је шест часова конзумирала кислеину док је пјесму писала

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део