Kad Arte želi da Rusija krvari

Već je emitovano osamnaest epizoda norveške serije Okupirani na javnom francusko-nemačkom kanalu Arte. Da li je reč o fikciji ili upozorenju? Moskva okupira Norvešku (uz saglasnost Evropske unije) kako bi garantovala isporuku gasa i nafte iz te zemlje. U seriji Evropska unija nije prikazana u dobrom svetlu, ali je Rusija ta koja okupira, manipuliše, preti i ubija. Međutim, ne radi se o tome, kako je rečeno, da se "označi negativac". Ruska ambasada u Oslu je takođe obaveštena o projektu.
Upitno je da li je rezultat očaravajući. Epizode su uznemirijuće, snažno se sugerišu paralele između Rusa i nacista (koji su okupirali Norvešku), jer se norveški premijer koji sarađuje sa Moskvom poredi sa Vidkunom Kvislingom i sa Filipom Petenom. U vreme kada je druga sezona, upravo emitovana, osmišljavana, događala se aneksija Krima. "Bili smo u paraleli sa stvarnošću", radovale su se producentkinje.
Arte je naravno mogao razviti "paralelu sa stvarnošću" inscenirajući veze Kine i ostrva na Pacifiku, Sjedinjenih Američkih Država i Kube, Francuske i Centralnoafričke Republike, Izraela i Palestine. Ali trend vremena, koji obeležava novi hladni rat između Vašingtona i Moskve, sugeriše da bi to bilo manje pogodno, jer je Rusija idealni krivac za ovu vrstu zabave.
Ovo je potvrdila večernja emisija Thema od 16. januara. I to ne u obliku fikcije, već pozivajući se na nedavnu i delikatnu prošlost. Godinu dana nakon nominacije Donalda Trampa, Arte je emitovao dokumentarni američki film pod nazivom Putin protiv SAD (Putin's Revenge). U njemu "prvi put bivši članovi Obaminog tima tima razgovaraju sa članovima CIA", trijumfalno je najavila voditeljka Arte, zadivljena takvim nastojanjem da se postignu ravnoteža i celovitost. 
Zaplet večeri se sažeo u jednu ideju. U vreme američkih izbora 2016, "Putin se konačno osvetio na takav način da to mora izbrisati sve uvrede u životu". Potom kreće "epska borba" "između ruskog vođe i američke demokratije". Ruski javni kanal RT oduđuje se zbog svog manihejstva i sklonosti ka manipulaciji. Ali te večeri Arte je nadmašio RT...
"Naša istorija počinje 31. decembra 1999", dana kada je Boris Jelcin preneo svoju vlast na Putina, "svog opskurnog premijera, bivšeg oficira KGB-a". Stvari između "bivšeg špijuna" i "progresivnog političara koji je pokušao da uspostavi demokratiju u Rusiju" ubrzo se pogoršavaju: štampa se pokorava, oponenti se bacaju u zatvor, Zapad ponovo postaje neprijatelj. "Kratko pred smrt Jelcin je rekao svojim bližnjima kako je počinio ozbiljnu grešku birajući Putina kao naslednika".

Zapanjujući propusti

Usudimo se da ovde damo nekoliko malih izmena. Suštinsko demontiranje sovjetske ekonomije nametnuo je predsednički dekret, a ne izabrani predstavnici ruskog naroda. Kada su se suprotstavili Jelcinovoj "šok terapiji", ovaj je naredio otvaranje vatre na parlament. Potom je modifikovao Ustav putem referenduma (krivotvorenog) i ponovo bio izabran nakon monopolizacije medija, popunio je glasačke kutije i pozvao američke savetnike. Svi ovi demokratski poduhvati su ga učinili veoma popularnim u Vašingtonu, Berlinu i Parizu, ali malo manje u njegovoj zemlji. 
Tada se Putin, o kojem dokumentarac pravi portret, nameće u svim nijansama: "Oficir kontraobaveštajne delatnosti (KGB) i neko ko pliva u teorijama zavere, za kojeg se neprijatelj nalazi svuda i mora biti eliminisan." Od juna 2000, kada je primio predsednika Bila Klintona u Moskvi, "Putin dok sedi sa raširenim nogama, dobro utisnutim u fotelju, želi da pokaže da je dominantan muškarac u prostoriji." Arhivska slika potvrđuje kako su Putinu noge raširene, ali jedva nešto više od Klintonovih, koji je već poznat po svom lakom savladavanju libida.

Putin "mali nasilnik"

"Obojene revolucije" u Gruziji, Ukrajini i arapske pobune: "Putin je razumeo da će kad-tad doći njegov red. Kad-tad ćemo doći i srušiti ga. Ta uzrujanost postaje pokretačka snaga njegovog režima." Ruski predsednik ne prestaje da preispituje slike linča njegovog "saveznika" Muamera Gadafija. Iste one slike koje su izazvale provalu smeha Hilari Klinton, tadašnje državne sekretarke, obeleženu rečenicom "Došli smo, videli smo, umro je". Putin, čije refleksije za Arte nisu nikakva misterija, od tada se stalno pita: "Može li se to dogoditi i meni? Da izgubim ne samo dragocenu poziciju, već i slobodu, ali i život?"
Otuda njegova želja za osvetom... Prilika se pojavljuje tokom američkih izbora 2016, "kada će Putinova Rusija pogoditi američku demokratiju u srce". Avaj, Moskva se suočava samo sa dominantnim muškarcima koji se, poput Obame, plaše Rusije do te mere da odbijaju da dostave oružje Ukrajini. Džon Brenan, bivši direktor CIA, izvlači za nas lekcije iz cele priče: "Razmišljao sam o svojim mlađim godinama školovanja u Nju Džerziju. Uvek je bilo malih nasilnika koji su hteli da nas zastraše i nisu prestajali sve dok im se ne bi razbio nos. Rekao bih da bi malo krvarenje nosne šupljine bilo dobro za Putina. Povukao bi se, jer, kao i većina nasilnika, razumeo bi da više ne može biti tvrdoglav."
Pet nedelja nakon dolaska Gorbačova na vlast, 18. aprila 1985, francuski javni kanal FR3 emitovao je političku fikciju La Guerre en face koja je najavila invaziju Zapadne Evrope od strane Crvene Armije. U to vreme Norveška nije bila dovoljna. Trideset godina kasnije, većina bivših država Varšavskog pakta se prebacila u američki tabor, Sovjetski Savez se raspao, a ruski vojni budžet iznosi desetinu američkog. Ali, kako nas Arte podseća, kad se držimo neprijatelja, to je onda zauvek. 
Serž Halimi, LE MONDE diplomatique

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део