Владимир Вернадски: БИОСФЕРА и НООСФЕРА

Капитално дело Владимира Вернадског на неких 600 страница описује феномене о којима живимо, а о којима обично не размишљамо, узимајући тај живот здраво-за-готово. Свака наука лежи на чињеницама које су изван ње, а Вернадски као филозофски скептик (како сам каже) жели очистити науку, тј. оно што је засновано на емпиријским уопштавањима од уплива "спољног", које долази од религијских и филозофских представа. Истина, Вернадски не каже да наука (у својој бити) лежи на тим чињеницама, отуд и покушај да се она "очисти", о чему мало више кад дођем до критике...

Занимљив је избор тема којима овај природњак жели разграничити оно што је емпиријско уопштавање, од онога што то није. Тако критикује абиогенезу, не као нешто што је немогуће, већ као нешто што није научно доказано, а јесте претпоставка која долази од метафизичких и теолошких представа. Научно доказане чињенице неће пасти у воду испостави ли се да нема абиогенезе, тј. да је "живот" (наводници моји, видећемо зашто) постојао одувек. Ја сам тај део преписао у блог инспирисан "научном вером" (што је у самом мом наслову) у такав мистичан настанак живота из неживог (или рецимо свемира ни из чега). Могу замислити атеисту који ми замера: па шта онда, ако живот није спонтано настао из инертне материје, да га није Бог створио!? Но, чим би поставио такво питање, он би признао да га не воде емпиријска уопштавања, већ други разлози, који могу бити легитимни, али нису научни (ако неко само научно сматра легитимним имаће с тим проблем, зар не!)

Првих 200 страница Вернадски се бави биосфером. Овај "живи омотач" обухвата целу планету. Жива материја чини ту тек око 0,25% масе, али има немерљив и неизбежан утицај на геохемијске процесе, који у биосфери не могу више "бити исти" (као кад бисмо замислили да живота нема, Вернадски јасно ставља на знање да, до тада, никакав азоичан период у геолошкој историји Земље није доказан). Владимир уводи појам нове науке - биогеохемије (нисам сигуран да израз није постојао пре њега). Процеси у биосфери су биогеохемијски.

Уместо израза "живот", Вернадски бира "жива материја" и то објашњава жељом да се избегну филозофске импликације првог израза (рецимо, мада он то не наводи, изрази типа живот после смрти). Научно је егзактно, међутим, назначио разлике између живе и инертне материје. Идеје Вернадског доста личе на оно што је климатолог и хемичар Сер Џејмс Лавлок назвао Геја хипотеза. Не знам колико је Вернадски на ову теорију утицао, но уочимо да изворно теорија није претерано "њуејџерска": Лавлокова теорија Геја је теорија интегрисаних система хомеостатичким тенденцијама. По њој испуњава Геја и неке од знакова живих организама, али се ради само о аналогији. Она је способна да унутар себе рециклира отпаде (за разлику од живих организама). Гаиа како је била формулисана од стране Лавлока не захтева свест која би постављала параметре на Земљи, он није имао на уму личност са вољом, већ пре збир саморегулирајућих се процеса. Ту иде један модел планетарног живота у којем људи не играју одлучујућу улогу.

Но, ако људи не играју кључну улогу код Лавлока, играју је код Вернадског. Тачније не људи, већ оно што их разликује од осталих животиња - свест, а посебно наука! Еволуција (коју Вернадски прихвата) по њему је усмерена, и ту би се вероватно жестоко спорио са мејнстрим научницима (неоатеистима - уосталом, Вернадског су онда нападали њима слични марксистички академици). Вернадски и овде даје научно-емпиријска уопштавања:

1. Човек, онакав какав се може посматрати у природи, као и сви други живи организми, као и сва жива материја, представља одређену функцију биосфере у њеном одређеном простор-времену.
2. Човек у свим својим испољавањима представља одређени закономерни део састава биосфере.
3. "Експлозију" научне мисли у ХХ веку припремила је читава прошлост биосфере и она има најдубље корене у њеном саставу. Она се не може зауставити нити окренути у супротном правцу. Она се може само успорити. Ноосфера - биосфера, обрађена научном мишљу, припремљена процесом који је стотинама милиона година, можда и милијардама година стварао Homo sapiens faber, није краткотрајна и пролазна геолошка појава. Процеси који су припремани милијардама година не могу се зауставити. Из овога следи да ће биосфера неизбежно на овај или онај начин, пре или касније прећи у ноосферу, тј. да ће се у историји народа, који је настањују, одиграти догађаји који су неопходни да се то деси, а не који томе противрече.

Владимир Вернадски је тако назначио судбински ток који води ноосфери, али њу саму (утопију?!) није објашњавао, иако је већи (други) део књиге назвао Ноосфера. Није стигао. Бавио се међутим самим научним методом, научним погледом на свет. Одабрао сам део који оправдава научност Птоломејевог геоцентричног система, инспирисан "луменом" који је тврдио да наука није постојала до 16. века. Нема сумње да је овај систем, иако оповргнут, био наука тог времена. Уместо а приори одбацивања, Вернадски баш показује како наука напредује кроз а постериори одбацивање онога што је сама утврдила. 

И не само да Вернадски оправдава (научну) мисао ранијих времена, он има разумевања за индијска метафизичка мишљења (наводи Адвајта - Веданту) која ни у чему не противрече савременој науци. Слично ће рећи и за метампсихозу ("сеоба душа", реинкарнација). Ово веровање остаје недоказано, али није противречно ономе што јесте научно доказано. Вернадски се у то не удубљује (он се и не бави филозофским или верским темама), мада рекло би се да под реинкарнацијом сматра пре будистичко, него браманистичко схватање. Уосталом, прво је уз мале измене и нагласак на различитим местима, део савременог хиндуизма.

 

Најзад, мало критике. Иако није чисти емпириста, јер наводи на више места значај математичких аксиома, Вернадски то јесте у највећој мери, што није поглед на свет који ја делим (иако сам му у последње време нешто ближи, како знам нешто више о англосаксонској филозофској мисли). Не само да у науку продиру метафизичке и теолошке (филозофске и верске) претпоставке, оне су њен саставни део. У том смислу не постоји јединствена наука, о чему Вернадски прича. Не само да се науке међусобно разликују, почевши од начина доказивања, него се и научна мисао разликује од културе до културе. О томе можемо видети код Шпенглера (Пропаст Запада). Различите културе имају различите симболе, и почеци науке у њима су различити.

Но, тачно је да научна мисао конвергира, и то не само линеарно него кроз међусобно упоредиве циклусе, "паралелне" у стадијумима различитих култура. То је тако, рекао бих, из два разлога: 1) постоји објективни (колико може бити) научни метод, око чијег описа се са Вернадским слажем, но то не значи да све са етикетом "наука" следи тај метод; 2) техника, донекле независна од науке, делује по дарвинистичким принципима, који јесу објективни, односно универзални. Ако треба пример, то може бити употреба "сатанског" интернета од стране оних који би истим "ширили хришћанство", па и разних бораца "калифата" (Ал Каида, Ал Нусра, Даеш...) Но ако "изисовац" без блама користи западњачки интернет да би ширио своје идеје и истом Западу претио, то не значи да би неко у свету који би он креирао могао унапредити веб у следећу верзију. Можда су то они застоји које Вернадски наводи, но питање је ли стварно прогрес иреверзибилан, или нам можда ипак следи повратак у "мрачно доба".

Друга ствар где сам скептичан је само оправдање емпиријског метода, које се не налази у науци, а такође не ни у логици (грани филозофије којој припада методологија). То је, дакле, познати логички проблем индукције, који нам је предочио Гајо Петровић у својој Логици. Гајо предлаже за решење проблема области спознајне теорије, антропологије и онтологије - дакле, управо оно што Вернадски признаје, али се тиме као филозофски скептик не бави.

Иван Вукадиновић