Политичка коректност и ужаси постмодерне на филму

Изгледа да сам погрешио у свом приказу филма Последњи џедај када рекох да је чак бољи од раније епизоде. У своју одбрану могу рећи да ми "хоризонт очекивања" заиста и није био неки,  нити сам се много занимао за ликове, најзад овај филм само је наставак линије онога у шта се претвара Star Wars сага. Само што је овог пута пређена црта, па филм постаје занимљив за разматрање изван теме самог серијала. Као и после филма Rogue One, и овај би требало оставити "неоцењеним", што би практично значило без стављања на неку листу од којих је филмова до сад виђених бољи, а од којих не. Остварење с краја 2016. и није било из приче серијала, нити има главне ликове оданде (има појављивања култних фигура). Овај филм је тако успешно расточио оно што смо знали као Star Wars да је то постало феномен по себи...

Одгледао сам доста критика и неке су ме натерале на размишљање, са некима се не слажем... Мада могу бити фактички тачне, делују ми као претеривање, скоро као сноуфлејк синдром који се с правом качи "левици", мада маскиран цинизмом. Серијал Star Wars ни до сада није био ослобођен логичких грешака. Рецимо кад у епизоди Освета Сита Оба Ван користи Силу да би одбацио Генерала Гривијуса, касније у истом фајту га овај избубеца у директном физичком контакту (де се деде Сила?!) да би одмах касније Оби искористио Силу да се домогне пиштоља и тако нецивилизовано убије овог киборга. У овом филму је доста замерано летењу Леје кроз вакуум коришћењем Силе, иако у целом серијалу безваздушни простор само селективно бива проблем (некад јесте, некад није), док џедаји иначе доста лете или барем веома усмерено падају. 

И даље тврдим да је улога Лук Скајвокера добро урађена и интерно консистентна (ако се интерно односи само на овај филм). Она јесте радикални раскид са свим оним што је било раније, мада видећемо не сасвим неочекиван. Ако је већ прича убијена, то не мора бити "по свим правилима" која смо у истој препознали (понекад и учитали). Али шта нам овај филм заправо говори? Да кренемо...

У свом излагању Стив Молно вели како је онај први серијал почео крајем седамдесетих и тадашњој омладини је (у клими нарастајућег нихилизма) рекао да се вреди за нешто борити. Та клима је настала институционализацијом "хипи револуције", као и задржаним незадовољством тадашњим системом на Западу. То незадовољство је, уосталом, довело до протеста из '68. Систем је назван именом слободе, но испадало је да не вреди погинути ни за ту слободу, а ни у бунту против ње. У таквој ситуацији се нова нада није видела у неком друштвено-техничком прогресу, него у повратку на раније обрасце, макар они били представљени као A long time ago in a galaxy far, far away. 

Заједно са популарношћу епске фантастике, започеле новелом Господар прстенова, био је то својеврсни (пост)модерни повратак миту. Оваквом повратку митском није била склона само "десница" него и "левица", барем док се није постмодернизовала. Имајмо у виду да иако је тада ова постмодерна "култура" узимала маха (и она то чини од фамозне '68.) и заузимала институције и сам начин мишљења, имамо генерације које су одрасле васпитане на један углавном традиционалан начин. У том смислу Star Wars могле бити парадигма и ван било какве "високе политике", у свакодневном животу тинејџера, као што смо видели у серији Веселе седамдесете - кроз однос клинца према строгим родитељима или рецимо према женској особи која се доживљава као Дарт Вејдер (апсолутни негативац). Наравно, момци су пре свега гледали Star Wars.

А сада имамо Generation Snowflake, презаштићену и политички коректну. Родитељ ту не може бити Дарт Вејдер, јер сам је издресиран да такав не буде. То не може бити ни школски професор (видимо да не може бити ни у Србији) јер је изгубио сваки ауторитет. Чак ни у неким међуљудским односима не можемо наћи на таквог апсолутног негативца, уосталом ако нам се неко учини таквим, имамо где да плачемо, добијемо подршку, па чак и њега или њу који се понашају ставимо у друштвену изолацију. Једноставно - Star Wars какви су били могли су нешто значити Генерацији Х, тешко миленијалцима. (И ту мислим на Запад, пошто у Србији доста тога касни још нисмо дошли до те тачке). 

Дакле, видели смо да је "модел" некадашњих Star Wars постао неодржив у публици, већини публике, код оних од којих очекујемо приход, а још више је неодржив у Холивуду у другој индустрији забаве, који су практично авангарда декаденције. Озбиљно урађен филм који стоји "на леђима дива", као што је рецимо Блејдранер 2049, није се нешто финансијски прославио, а није ни био дуго медијска тема. Или неко можда мисли да Мајли Сајрус и стари Лук Скајвокер иду заједно?! (Кад већ вучем паралелу са музиком, прва епизода Star Wars снимљена је 1977, дакле у време панка).

Погледајмо, у том смислу шта нам заиста овај филм, Последњи џедај (или Последњи соушиал-џастис-вориор) има рећи. Већ сам уочио феминистичку пропаганду (у ранијем блогу) истовремено директну и суприлну. Суочен са карикираном (или можда оне и не знају другачије?!?) влашћу жена мушкарац се буни, да бисмо видели како није у праву. Међутим, све што је претерано постаје контрапродуктивно. Жена се жртвује, али мушкарцу то само мало касније није дозвољено! Заслужио је то право, макар то био иначе веома слаб лик одбеглог империјалног прашинара који је себе назвао Фин. И њега "спасава" жена која је пример просечности и неугледности (о чему ће још бити речи), да би после избацила неку ролу о томе како се не боримо против нечега, него волимо живот. О богови!

Погледајмо онда улогу коју овде има сам последњи џедај - Лук Скајвокер. Стив Молно у свом приказу (који чак није критика као што је код осталих коментатора на јутјубу) каже како је он типичан бели средовечни мушкарац, припадник врсте која се повлачи, чак и биолошки изумире. Занимљиво је да га млада бела жена (иначе Мери Сју овог филма, изложена разорној, можда и претераној критици) зове да се врати у борбу. Али зашто је том белом мушкарцу доста свега, односно како је то у филму приказано?! Зашто он тако флегматично баца светлосну сабљу, што рекоше да није објашњено, а ја мислим да јесте...

Грех наслеђа белог човека приказан је кроз то што он сам није добар (уз успутну филозофију како Сила не припада само џедајима, него "свима", дакле бунт против "привилегованих"). Јер покушао је да убије свог сестрића, који је било само уплашени клинац. Тај клинац постао је касније нико други до Емо Рен (како за зове Саргон оф Акад), који постаје "врховни лидер" већ патетичних остатака Империје. Зато је Лук Скајвокер морао бити убивен.

Тај Емо Рен каже оно што је често цитирано у критикама филма Последњи џедај. Парафразирам - прошлост треба оставити за собом, ако треба убити је. То су речи негативца којима се позитивна протагонисткиња (ах да, родно равноправно речено, уосталом прошло је време протагониста), дакле она Мери Сју, супротставља потежући светлосну сабљу. Зашто би се оне сматрале мотом филма, у којем правда (која је наравно супротна страна) мора тријумфовати?! Па рецимо зато што су аутори филма урадили све поступе по наређењу онога ко постаде "врховни лидер Првог поретка".

У том смислу Стив Молно лепо указује на сцену када све пршти из сваког "имепријалног" оруђа управо по овом последњем џедају - последњем белом мушкарцу. А кад не успеју да га ликвидирају, јер он је холограм (дакле дух), сам његов Емо-сестрић се спушта да му се супротстави уз благи смешак потчињеног у империјалном ходачу који спроводи наређење. Рекосмо холограм или дух. Ако гледамо само линију радње то је један од боље урађених делова филма, макар мени (пројектовање кроз целу галаксију), али шта заправо симболизује та хистерична борба против духова, пројекција, симбола прошлог времена? Шта нам овај филм говори о Империји, али не оној свемирској, већ оној која стоји иза Џеј Џеја, Дизнија и Холивуда?!?

Да кажем како ја видим ове Ренове речи. Од прошлости се не живи, нити се она може у идентичном облику вратити. Према ономе што каже Јулијус Евола у делу Зајахати тигра, таква одбрана делића преживелих делова прошлости (раније традиције), који су изгубили свако реално значење, заправо одговара снагама декаденције. Не само то, него онај ко то брани често није ништа бољи од онога ко Традицију напада. Не знам зашто ми пада напамет кухињски Карађорђе Андреј Фајгељ.  

Шта онда можемо? Бранити вредности и спремати се за крах постојећег, заправо убрзати кретање ка том краху. А да бисмо то могли морамо ствари гледати хладно и рационално, спремни да ове "модерне" баш на тај начин изложимо разорној и логичној критици. У том смислу је боље (за нас) да имамо слабо брањену позицију нападача (што је овај филм), него да сами бранимо очајну позицију тзв. традиције - што би био случај да је рецимо траљаво одређен "типичан" Star Wars филм, или рецимо оно што имамо са најновијим серијалом РТС-а Немањићи...

А као case-study колико их је лако нападати нека нам послужи она коју убацише да буде ту ради диверзитија - Роуз (каквог ли тривијалног имена, запамћеног само да би се на на дак-дак-гоу пронашла слика). Да, она кинескиња (мозак ради препознавањем образаца, дакле тако је ја иначе памтим, иако нека "Кина" нема значаја у тој удаљеној галаксији, глумица можда није оданде пореклом, а одакле је искрено ме заболе). 

Дакле, у најкраћем имамо лик у свему неугледне жене која добије исту такву улогу у једном слабом и бесмисленом одвојеном току радње. Једино по чему је можемо запамтити да у том одвојеном току на планети-казину кука над злим капитализмом, и да кад се врати у главни ток "спасава живот" свог мушког компањона слупавши се својим сокоћалом о његово, да би онда полусвесна избунцала неку хипстерску причу...

Могуће да су творци филма се замислили над неправдом да успешне хероине иначе изгледају веома добро, по критеријумима просечног мушкарца (а и жене). Мислим ту на Шерон Стоун или Шарлиз Терон. Зашто се не би нека у свему (испод)просечна пробила и нешто велико урадила!? Само што је и њена улога једнако неугледна. Два пут ништа је ништа, успешне жене никада није ни било (да парафразирам Софронија). 

Много више је о улози "малих" рекао онај британски конзервативац Џ.Р.Р. Толкин улогом хобита, па чак и креатуре Гоблина у роману Господар прстенова. Али то да свако има своју улогу да одигра, код њега је божији поредак (макар ниједан бог не био поменут у његовом делу). Наравно код постмодерних нихилиста никакав осећај божијег поретка не можемо имати, као ни реалне представе етике, с обзиром да су они деградирали на ниво Орка ефективних социопата. 

Иван Вукадиновић

п.с. а како изгледа напасти такву позицију, видећемо овде