Ко је у ствари победио

Обожавање фригијске мајке богова Римљани су усвојили 204. године пре Христа, при крају своје дуге борбе против Ханибала. Тада су њихови клонули духови били у згодан час окружени пророчанством које се приписује оној мешавини бесмислица, Сибилинским књигама, да ће страни нападач бити отеран из Италије ако се велика источњачка богиња донесе у Рим. Зато изасланици буду послати у њену свету варош Песинунт у Фригији. Поверен им је мали црни камен у коме је моћно божанство било оваплоћено и они га донесу у Рим, где је примљен с великим поштовањем и постављен у храму победе на Палатину. Била је средина априла када је богиња стигла и одмах је приступила послу. Жетва је те године била таква каква одавно није виђена, и одмах идуће године Ханибал и његови ветерани укрцали су се за Африку. Гледајући последњи пут обалу Италије која је ишчезавала у даљини, он није могао веровати да ће Европа која је победила оружје Истока, ипак подлећи боговима Истока. Авангарда освајача већ се била улогорила у срцу Италије пре него је заштитница потучене војске мрзовољно напустила њене обале.

Џејмс Џорџ Фрејзер, Златна грана, Атисов мит и култ

Била је то Кибела, богиња плодности и мајка богова (или Мајка Божија). Такође и девица-мајка. "Такве приче о девицама мајкама јесу остаци из доба детињског незнања, кад људи још нису знали да је полно општење прави узрок порода." Можемо ту додати и најпознатији пример, зар не...

Били су то хтонски култови, а многи мислиоци Традиције уочили су хтонску природу (макар раног хришћанства). Богови који умиру и васкрсавају, рођени партеногенезом... Чак можда има сличности у целибату свештенства и ритуалном самокастрирању Атисових попова. Ово друго је ваљда и поштеније, лишити се потпуно сексуалних контаката, ако их ти већ религија брани. Онда нема деце сахрањене у зидинама самостана, нити новијих примера педерастије и педофилије...

Али вратимо се овим источњачким култовима, зашто су они били погубни по римску антику? Фрејзер даје јасан одговор. 

Религија Велике Мајке, која је садржавала чудну мешавину сировог дивљаљштва и духовних стремљења, била је само једна од многих сличних источњачких вера које су, напајајући европске народе туђинским идеалима живота, постепено поткопале целу зграду античке цивилизације. Грчко и римско друштво било је саграђено на идеји о потчињености појединца друштвеној заједници, грађанина држави; за та друштва сигурност државне заједнице био је врховни циљ понашања, изнад сигурности појединца било на овом или на оном свету (курзив - А.). Од детињства задојени тим несебичним идеалом, грађани су посвећивали свој живот јавној служби и били спремни да га жртвују ради општег добра; а ако би се устезали од ове врховне жртве, онда су осећали да чине нешто ниско, јер претпостављају лични опстанак интересима своје земље. Све је ово измењено продирањем источњачких религија, које су училе да је општење душе с богом и њено вечно спасење једино ради чега вреди живети; у поређењу са тим циљевима напредак па чак и постојање државе престају бити важни. 

Џејмс Џорџ Фрејзер, Златна грана, Источњачке религије на Западу

Фрејзер није склон да сличности различитих религија тумачи синкретизмом (пореклом једне религије од друге, позајмицама) већ пре сличним потребама људи. Стога не доноси закључак по којем би рано хришћанство сврстао у источњачке клтове, уосталом он се овом вером не бави. Међутим, не оставља сумњу да су хришћани преузели празнике "незнабожаца", у сваком случају њихове датуме. Сличност у "циљу" ових култова и (раног) хришћанства он ипак види, при чему пореди хришћанством са још једном "реформском" религијом...

Није Фрејзер први који види сличност хришћанства и будизма. Ове религије окренуте су индивидуалном спасењу и вечности. Професор Меламед је у књизи Spinoza and Buddha: Visions of a Dead God уочио сличности хришћанства са учењем источних Аријаца (и то будизмом пре хиндуизма), док су богови западних Аријаца били сличнији семитском Јахвеу, као богови акције. Фрејзер вели да су ове две религије преузеле доста од оних које су раније биле на њиховим просторима, како би се брже шириле. У случају хришћанства то би биле миријаде паганских обичаја и симбола, због чега се и овде може поставити питање ко је заправо победио!?

И тако су временом ове две религије, у правој сразмери са својом све већом популарношћу, примале у себе све више од оних елемената ради чијег су искорењивања биле и основане. Такве духовне декаденције су неминовне. Свет не може да живи на оној висини на којој живе његови велики људи. Па ипак, било би нељубазно према већини нашег рода приписати искључиво његовој интелектуалној и моралној слабости постепено удаљавање будизма и хришћанства од његових првобитних узора. Јер не треба никад заборавити да су ове две религије својим слављењем и уздизањем сиромаштва и неженства удариле у корен не само грађанског друштва већ и људске расе (курзив - А.). Овај удар одбијен је мудрошћу или лудошћу огромне већине човечанства, која је одбила да купи могућност спасења своје душе сигурним уништењем људске врсте.

Џејмс Џорџ Фрејзер, Златна грана, Источњачке религије на Западу