Старо власништво и нове злоупотребе

За проблеме о којима ћу сада писати тешко је наћи реч или фразу која би их једноставно именовала. Већина људи је упозната али треба им да се сете, објаснити им о чему је реч. Па да кренемо од онда када је са тиме почело...

После Другог светског рата, као што знамо, спровођена је револуција, односно почело се са изградњом социјалистичког система. У складу са новом парадигмом није било дозвољено да неко зарађује само за то што има некретнине, чак ни ако су оне поштено зарађене према свим правилима ранијег система (дакле, легално, где спада и криминал који није откривен). Добар део непокретности предратних власника је национализован - практично оно што је било потребно Држави, посебно онима који су је оличавали (дакле нова власт, комунисти, "Шеста личка", исл.). Тако су Држава и "нови власници" могли имати чисту ситуацију (мада је тек после још једне промене система постало могуће тим људима да постану власници у за капитализам уобичајеном значењу те речи). 

Међутим, доста станова није национализовано, а у њима су од раније неки људи живели, пре тог рата плаћали кирију. То није био јако велики број људи (односно породица), али није био ни занемарљив. Краљевина није радила толико систематску урбанизацију (мада су планови за Нови Београд већ постојали), па ипак је Београд пред рат имао 350.000 становника. Већина њих становала је приватно (како се и данас каже), плаћали су кирију власнику стана с којим нису били породично повезани. Државних станова ако је било, било је веома мало. Наравно, доста тога је било у породичним кућама, једноспратним, које су се шириле до недавно по старим деловима града - Врачар, Ђерам, Неимар... Остало су биле зграде изграђене за издавање станова. 

Социјалистичке власти су за овакве случајеве пронашле соломонско решење. Станар ће добити станарско право, и оно ће бити заштићено. Предратни газда не може га иселити по својој вољи, не може раскинути уговор (који више са станаром и нема), практично не може више располагати оним што је било његова имовина. Али, то му није ни одузето... Он ће добијати кирију коју одреди Држава. 

У оквиру тадашњег система, а то је био социјализам, овакво решење је правично. Наравно, може се разговарати о правичности (или праведности) тог система уопште, а посебно у вези стамбених питања. Но нема сумње да је решење било у оквиру оног од свакога према могућностима, свакоме према потребама. 

Станар власник станарског права је улагао у стамбени фонд, али из њега практично није могао добити ништа, јер се рачунало да је његово стамбено питање решено. Он је, што се тога тиче, био у истој позицији са његовим "газдом", који је у принципу задржао оно у чему су он или његови преци живели. Тај "газда" није могао имати (екстра)профит од некретнина (односно ренту), али му оне нису национализоване (што се радило уз неку једнократну накнаду), већ му је "капало" из тих станова колико Држава одреди. 

Треба имати у виду да су и један и други, као стари Београђани (највише таквих случајева било је у Београду, остала места у Србији била су углавном мала) били закинути код доделе нових (државних) станова. Зато што је сматрано да неко има стамбено питање решено ако живи у заједници (дакле брачни парови са родитељима, три или четири генерације под једним кровом) у месту у којем ради. Они који су дошли у Београд (и остале градове), такође су на тај начин већ имали решено стамбено питање - у месту свог рођења. Међутим, сматрало се да је њихово посебно право да имају стан тамо где су дошли, и да им Држава то обезбеди (додели стан по потребама и према систему бодовања), није била опција да им се каже како се могу вратити у место рођења... 

Но прави проблеми, односно практично дискриминација, почињу кроз фамозну транзицију, односно прелазак у капитализам. Оштећени су како власници станарског права, тако и формални власници станова. Док су власници станарског права државних станова (то су дакле они који су "добили станове" из стамбених фондова у време социјализма) могли да откупе своје станове по знатно нижој цени, они којима власник стана није била Држава то нису могли.  Да не говоримо како је ова иначе нижа цена обезвређена инфлацијом па су (неки!) станове могли да откупе по цени једног јајета или паклице цигарета. Данас је власник тако откупљеног стана једнаких обавеза (порез на некретнине) као и онај ко стан никада није могао да откупи. 

Што се тиче власника тог "старог власништва" они нису могли да рачунају на реституцију (посебна тема о којој потписник ових редова има своје мишљење, које није позитивно), јер њима станови нису ни "одузети" (национализовани). Мада су неки мислили да имају то право...

У суседној Хрватској сматра се да је станарско право 90 одсто власништва. Заправо је што се тиче државних станова њихова држава омогућила откуп по цени десет одсто вредности стана. из тога правници закључују да је "други део" (станарско право) практично оних деведесет одсто. Наравно, држава није натерала раније (формалне, како год рекли...) власнике да се одрекну свих својих права и продају их за 10 одсто, као што је и она радила. Ипак, овај податак доста тога говори о третману станарског права тамо.

Код нас је у пракси важио систем пола-пола. Ако је власник станарског права хтео пуно власништво, договарао би се са "газдом" да му овај прода стан у пола цене. Наравно, то се могло радити и у случају продаје стана трећој страни. И наравно - био је нужан пристанак обе стране. Како се то није баш често дешавало, и данас имамо случајеве "старог власништва".

 И шта имамо данас? Држава Србија је променила коефицијенте којима је (изгледа) удвостручен износ фиксне кирије. Предвиђено је законом да се сви овакви случајеви разреше у року од десет година, тако што ће власници станарског права добити на коришћење државне станове (тиме и могућност откупа која за исте важи) док ће "стари власници" моћи да уђу у посед станова. 

У пракси, треба имати у виду неколико ствари. Прво, знамо како то иде са поштовањем рокова. Још имамо нека "друштвена предузећа", зар не!? Могуће је да се пре иде на оно да власници станарског права изумру, пошто је реч о људима који имају 70 или 80 година. У међувремену, нешто више треба да добију њихове "газде". Међутим, то није баш транспарентно... Знамо да је у капиталистичком систему држава ноћни чувар система, но она се све више (и код нас!) поноси улогом сервиса грађана. Хоћу речи да није реч само о томе да државни органи некога принудно иселе (према ономе што предвиђа закон у случају неплаћања обавеза), него и да обавесте грађане колике су тачно те обавезе. Добијање уплатница на адресу, као што се то ради за инфостан или порез, било би добро решење. Међутим - грађани тешко могу (код државних органа) и сами да се информишу колике су им обавезе према "газди". То може да омогући мутне радње...

У међувремену је порастао број присилних исељења. У неким земљама се право на становање сматра неотуђивим, и нико не може бити исељен, што тешко да ће икада важити у Србији. Рецимо да најјефтнији стан у Београду кошта дведесет хиљада евра, а обично станови из којих се људи избацују вреде бар педесет хиљада (јер вреднија имовина привлачи више лешинаре). Јасно је да су износи дуговања због којих се станови отимају вишеструко мањи, а толике су и цене по којима се такви станови продају онима који су бацили око на њих. Још није било случајева (или бар потписник ових редова не зна за њих) да "стари власник" на овај начин поврати своје власништво у пуном капацитету, али то није искључено. Ако се некада Држава огрешила о њега, треба ли да се неправда исправља новом неправдом?! Да ли треба чекати такву "деложацију" наших старих суграђана, или можда неку трагедију да би се о овоме свему размислило!?

Иван Вукадиновић