Kontrapunkt

 Zadatak je sm'ješni ljudska sudba, ljudski život snovidjenje strašno!

P. P. Njegoš, Luča mikrokozma

A zatim njegova primjedba o Vojnoj obavještajnoj službi  - Military Intelligence – općenito. – Ako potražite pojam Inteligencija u novim svescima Encyclopediae Britannice, bio je rekao, vidjet ćete da je podijeljen u tri poglavlja: Inteligencija, ljudska; Inteligencija, životinjska; Inteligencija, vojna. Moj očuh je savršen primjer Inteligencije vojne.

Kad bi ljudi zadovoljavali svoje nagonske žudnje samo onda kad ih stvarno osjete, kao što to čine životinje o kojima vi tako prezirno govorite, ponašali bi se neusporedivo bolje nego što se većina civilizovanih ljudskih bića danas ponaša. Prirodni prohtjevi i spontana nagonska žudnja ne čine ljude tako životinjski… ne, „životinjski“ nije dobar izraz, on uključuje uvredu za životinje… bolje reći previše ljudski zlima i pokvarenima, nego ih takvima čine mašta, intelekt, principi, tradicija i odgoj. Prepustimo li nagone samima sebi, pričinit će vrlo malo zla.

Aldous Huxley, Kontrapunkt

Prvi citat, mog omiljenog vladike, kaže zapravo isto što i citat Fulke Grevillea na početku Huxleyeve knjige. Samo što kaže, meni barem, mnogo bolje. Britanski pisac je, naravno, koristio ono što mu je dostupno. Njegoš je, sa svoje strane, bio preteča egzistencijalizma, kao i Niče ili Dostojevski, na šta ćemo se vratit. Na te preteče. 

Drugi citat me seća na dijalog koji sam imao sa prijateljicom koja je završila anglistiku. Kada me upita čime se zapravo bavim, ja rekoh da je to BI, što je Bussiness Intelligence, a to jopet ne znači (toliko) da je inteligentno ono čime se bavim, već da je reč o izveštavanju. Ona se seti Hakslija i onoga što reče u svom romanu - postoje ljudska, životinjska i vojna inteligencija. Moja je ova poslednja (na poslu) rekoh, vežem konja gde mi gazda kaže. Naravno da sam jedva čekao da to za vrste inteligencija pronađem u romanu. 

Vratimo se anglistici i širokom obrazovanju koje ona daje, uvidu u jednu stvarno nesvakidašnju kulturu - možda je svaka takva, al reći ću na šta mislim. Posle Šekspira je teško biti originalan u pisanju, a ovaj maestro je bio preteča modernog relativizma, skepticizma, čak do nihilizma... Nije slučajno Faulkner uzeo citat iz MacBeth škotskog komada, pa onda stvarno napisao roman iz perspektive idiota. Kontrapunkt nam nikako ne deluje kao šekspirovsko delo, mada ta linija razmišljanja se i ovde vidi... A kad smo već kod Škota setimo se radikalnog empirizma koji je furao David Hume, da bi došao do saznanja da tako zapravo ništa pouzdano ne možemo saznati! Kažu da se posle toga propio...

Sve su to stvari koje čine anglofonu književnost (plus ponešto od filozofije) odličnom prethodnicom egzistencijalizma XX veka, kada su Nemci i Francuzi preuzeli stvar. Svako na svoj način, a meni je ovaj literarni bolji. Pandan bi mogla biti, al na sasvim drugačiji način, ruska književnost. I videćemo kakva bi se paralela moglo naći sa Dostojevskim.

Treći citat je primer jedne od gomile ideja, koje uostalom možemo očekivati u romanu ideja, videćemo u nastavku. No to je i upravo ono što ja govorim, a pisao sam i blog o tome. 

U pogovoru izdanja koje sam čitao Ivo Vidan kaže:

Huxley je najpoznatiji kao pisac "romana ideja". U velikoj dekadi engleskog modernizma, 1920. - 1930, on pripada još jednoj struji, struji komičnog društvenog romana, koja je odvojak stare tradicije engleske prozne satire s jedne strane i dekadentnog esteticizma s druge. Pripadaju joj, uz Huxleya, u nas još malo poznati i rijetko prevođeni pisci: Norman Douglas, Ronald Fairbank, Windham Lewis, Evelyn Waugh.

Na stranu ovi drugi pisci koje nisam čitao, iskreno ni čuo za njih, a navodim ih jer možda nekome bude korisno. Svakako da je Kontrapunkt komični društveni roman, što ćemo videti u načinu na koji akteri razmenju ideje, kako su oni opisani (a da se to ne svidi konkretnoj osobi koja je poslužila kao model lika)... Slično junacima Dostojevskog i ovi stalno nešto pričaju, ali ne u nekim salonima ili memljivim sobama, već u životnim situacijama - u kafani ili na parobrodu koji se vraća iz Indije. Ali ovde nema, i to je bila zamerka kritike, nekog razvoja junaka, a uglavnom nema ni preispitivanja. Oni su takvi kakvi su. I kad takva pričalica nešto uradi, to će biti - pogađate - ubistvo. Ubica će biti Spandrell, najveće sumnjalo ovog romana, a jopet neki tragalac za istinom, da ne kažemo Bogom. U situaciji s riječi na djela, mogao bi on podsetiti na Raskoljnikova, ali je zapravo sve drugačije od njega. Nije on imao egzistencijalnih problema da bi ubio, nego egzistencijalnih dilema. Možda. A možda mu je sve bilo jasno, pa je to učinio da nešto pokaže i dokaže. Recimo, nesposobnost svojih pajtaša da nešto konkretno učine, nešto jačeg od izazivanja incidenta, a skloni su radilalnim idejama kao što su komunizam ili nativizam. Pa vidimo kako se ponaša komunista Ilidge, kada ga je prisilo da mu pomogne u sakrivanju dokaza. Nema tu nikakvog preispitivanja, kao kod Dostojevskog, uostalom Spandrell je u startu rešio da se, posle nekog vremena, prijavi. I kraj jeste ipak na neki način šekspirovski. 

Izigrao je posljednju kartu i izgubio. Ne, nije posljednja, jer ima još jednu. Pretposljednja. Hoće li i ovu posljednju izgubiti. 

Pozvao je prijatelje da slušaju Bethovena jer Ta pjesma sve dokazuje... Boga, dušu, dobrotu... Izgledalo je tako, makar prijatelji bili skeptični, a onda su došli ljudi iz stranke čijeg je predsednika ubio (biće o tome reči) i Spandrell je ubijen u okršaju. Tako... Sada kad vam je spojlovan kraj, kao kod Dostojevskog znate ko je ubica, možemo se posvetiti svemu ostalom.

Roman ideja, opet nekako živahan. I ne bez ljudske interakcije, dapače. Sve počinje oko svojevrsnog ljubavnog trougla, mada videćemo da ima kasnije više takvih poligona. Kao čitalac bio sam malo i začuđen kada videh da je prvih dvesta strana proteklo za jedno veče, mada uz dosta flešbekova. Nije to kao kod Elenor Katon, nisu se ovde ljudi prosto našli da nešto razreše, nego se provode, uz dozu aprijatnosti kod onog koji se sprema da prevari svoju trudnu suprugu, a u svakom slučaju je ostavlja do duboko u noć, pred zoru... Ovaj trougao će kasnije biti manje važan, a akteri više nekako u pričama drugih.

Ideje. Na početku vidimo nešto o eksperimetima sa vodozemcima, kojima raste noga gde je bio rep, ili obrnuto. No ova fantastika biće uskoro napuštena. Imamo mali ekskurs oko književnosti (neki se bave na poslu vodozemcima, a neki rade u izdavačkoj kući), da bismo došli, a gde bi drugde, do politike i ideologije. Likove kao što je Rampioon ili Ilidge teško je zamisliti van ideja koje zastupaju. Naravno, to će važiti i za Everarda Webleya (on je ubijen) koji ulazi u piču kao političar, populista, harizmatični lider stranke. Korisno je znati da je reč o događajima pre tačno stotinu godina, ili neku manje, pa će više puta biti pomenut Musolini, Veliki rat, ruska revolucija... O tome da je današnji svet ponavljanje istorije od pre sto godina nekom drugom prilikom.

Likovi su svakako nešto na šta treba obratiti pažnju, makar i prihvatili kritike da nisu višeslojni, da se ne razvijaju, da su karikature. Dame imaju prednost, pa krećemo od njih.

Marjorie je prvi lik koji srećemo. Ona je sva u liku trudne žene uz sve probleme koje to donosi u odnosu sa mužem, uz dozu nezanimljivosti koja je inače krasi. Naravno da će unutrašnji monolozi biti s tim u skladu (onaj kada razmišlja o sudbini zametka je odličan), kao i njene reakcije, sve do na kraju izvesnog mirenja sa situacijom. Njen muž uopšte nije zanimljiv, jedino je u vezi njega lepo opisana potreba da se strast poveže sa nežnošću. Lucy, njegova ljubavnica, je ona kojoj nežnost ne treba. Pre je moderna devojka iz pesama nego što bi danas bila „feministkinja“ u pro et contra prepucavanjima (kakvih je pun tjub). Ona je samostalna, plaća svoje račune i ne voli (o)sećanja jer ona ne mogu stati u avion kojim se putuje (u moderna vremena XX veka). Elinor ima problem sa fizičkim kontaktom i osećanjima, nekako ima sina sa svojim mužem (podseća me na čuveni Monty Python skeč u kojem porede katolike i protestante). Ona će biti privučena harizmom Everarda Webleya, da bi nekako prelomila da razmenjuje dodire s njim. Ali njen sin, s kojim je isto hladna, će oboleti pa umreti od meningitisa, tragično će ostati bez obojice…

Ilidge je komunista koji ima interesantan posao i neke nerazrešene stvari u vezi svog porekla/porodice. On je više zanimljiv za ogovaranje, kako njegov materijalizam postaje prevaziđen (Ernst Mach, Edington, ostalo što smo nazvali neutralni monizam kao nova alternativa). Na kraju će postati zanimljiv kao neko ko će se skoro pa bukvalno usrati pred direktnom akcijom. Ali dobro, ako je ta akcija ubistvo, ne može to svako da svari…

Rampion je meni zanimljiviji, mada njegov model D. H. Lawrence nije bio oduševljen, dapače. Rampion je sav u rantovima, kako reče jednom jedna o čuvenoj prepisci Howarda (autor Konana) i H. P. Lovecrafta (nisam čitao). Kaže Howard je hvalio divljake, što ne čudi naravno, pljuvao civilizaciju, a H. P. Majstor će mu ko picajzla – dragi prijatelju, nisi u pravu zato, zato i zato… Rampion je dakle neko ko će, ne toliko hvaliti Konana, uostalom nema primer, koliko žaliti nad industrijalizacijom i svim posledicama. Dobar deo kraja romana je baš to – lament nad modernim svetom – možda neki preludij za Vrli novi svet.

Lik koji spada u dosadnije, što možda ne treba da čudi, je onaj kojeg je sam Huxley modelovao prema sebi. Philip Quarles je više među hladnim činjenicama, nego međuljudskim odnosima. Način da postane zanimljiv je jedino kroz njegov dnevnik, zabeleške.

Fašizam? Da li je Everard Webley fašista? Bilo je tumačenja da je njegov lik zapravo Mosley, a ako je tako onda je Huxley imao veoma preciznu predikciju. Jer kad je pisan Kontrapunkt, Mosley je bio u jednoj od tri mainstream britanske stranke. Treba reći da tada fašizam nije bio neki generički pojam pa, mada se (u prvom delu kad Webleyu nema mnogo reči) pominje Mussolini više puta, ni po čemu ne deluje da Everard sledi njega. Ali sledi duh vremena, što je više puta rečeno, i u čemu se ne razlikuje mnogo od laburista (socijalista), konzervativaca i koga već… Osim po organizaciji svoje stranke.

Takođe bi nam program njegove stranke izgledao suprotno fašističkom koji je propovedao „ništa van države“. Au contraire, britanski slobodnjaci su za minimalnu državu, i previše minimalnu, rekao bi jedan od aktera romana. No to ne bi bila nepremostiva prepreka, ako bismo recimo gledali ponašanje današnjih desnih libertera. Uostalom, kada im se sa konja obraća (scena koje me podseti na Idole i pesmu Moja si) Everard će tačno podsetiti na spartansku falangu koja sabira individualne snage. Slobodne (po njihovoj definiciji) pojedince. Baš kao u tekstu one ozloglašene himne Tommorow Belongs To Me.

Zaključak: delo obojeno neverovatnom erudicijom i paletom živopisnih, mada ne mnogo dubokih likova, Kontrapunt prikazuje tadašnji zeitgeist. A kako se istorija nakon sto godina svakako rimuje, čak i ako se ne ponavlja (kako bi rekao Mark Twain), onda…

Ivan Vukadinović