Еленор Катон - Видела

 

Сад кад се та дванаесторица поздрављају, чине то са посебним разумевањем - као кад зидар по дану сретне представника свог еснафа, па размене речите и озбиљне погледе.

...

Тајна увек ојачава новостечено пријатељство, као и заједнички утисак да је кривац споља...

Еленор Катон, Видела

Сећао се како је ишао ка колиби Крозбија Велса; сећао се како је прошао крај групе копача што су седели око ватре; сећао се трулог трупа напуштеног кануа и стрме клисуре и црвеног ока веке, барског детлића; сећао се ноћних снова о значењу тарота и корсетима испуњеним златом и о богатству у врећи брашна скривеној под креветом.

Еленор Катон, Видела

Кроз главу јој пролете једна мисао, изрека. Пала жена нема будућности; мушкарац који се издигао нема прошлости. Је ли то некад негде чула? Или је то сама смислила?

Еленор Катон, Видела

Мистериозни нестанци и проналасци, златна грозница из деветнаестог века. Чаробни нетакнути предели Новог Зеланда и живописни јунаци насликани су на небеском платну. Уживаћете у раскошном приповедачком таленту Еленор Катон, у невероватним заплетима и још невероватним обртима. И видећете да је све уписано у звездама. Књига у којој је све повезано а ништа није онако како се чини.

Дођосмо смо дакле до другог дела романа, и завршисмо исти, чим се о њему пише... У овом приказу вратићемо се ипак на први део, односно почетак претходног блога. Имамо речи "главног" протагонисте, макар из угла посматрања (његова улога је далеко од најзначајније) Мудија о "само истини" и "целој истини". Како је он правник, користи такву терминологију, па онда "само истину" можемо заменити за појам судске истине. Наравно да је онда права истина, ако таква постоји, нешто сасвим друго. Управо у другом тому овог феноменалног романа имамо кретање ка судском поступку, заправо два судска поступка веома повезаним лицима. Правда ће ипак бити достигнута сасвим вансудски, а нама је некако јасно, мада се "званично" не зна ко је ту правду спровео (претходно је један други покушај освете, узимања правде у своје руке, пропао).

После овога крећемо ка ономе што се стварно догодило. Овде се сам ритам романа нагло мења. "Зодијачка" поглавља постају много краћа, две-три странице, а некад ни толико. Они почеци сваког поглавља који су неки заштитни знак романа, испод наслова поглавља пише "у коме...", насупрот томе постају све дужи, чак дужи од "тела" поглавља, што је занимљиво. Ово су заправо кратки пасажи, употпуњавање онога што је у првом и другом делу речено у расветљавању мистерије. 

Али вратимо се почетној мистерији, односно мистеријама, које се рапетљавају још у првом делу. У неком колоквијалном преиспитивању неке историјске личности (рецимо) можемо питати је ли он некога убио... слично је наравно (и нужно) у жанру трилера. Међутим, у првом делу ми заправо немамо случај! Богат човек је нестао, али нема леша, не знамо да ли је жив. Да ли је проститка покушала да се убије, да ли је то био покушај убиства или је само изгубила свест (како она сама тврди) - не знамо. Случај злосрећног пијанца званично и није сумњив, нађен је мртав иако се неки људи мотају около, нема никакве истраге за убиство...

Зато ће у другом делу итекако бити "случајева", али сада нећу да спојлујем каквих. Оно што могу и желим рећи то је да се мрежа шири практично преко целог Тихог океана - до Викторије у Аустралији и Гуандонга у Кини. Иако главни ток радње остаје у копачком месташцу Хокитика, тада много значајнијој вароши која је једно време имала луку са највише бродова у Новом Зеланду, погађате зашто. Део тока радње је у својеврсном главном граду Јужног Острва, Данидину који је добио име по шкотском Глазгову (келтско односно гелско име тог града).

Сад размислите мало о месту радње, прво из временске перспективе. У Америци се управо завршио Грађански рат; у Европи издиже се Пруска као нова сила. Ништа од тога ми овде не видимо. Једино што један од актера прижељкује двобој у америчком стилу, који се ипак не догађа. 

Погледајмо онда из просторне перспективе. Постоје мапе на којима у средини није Гринички меридијан (Оадугу меридијан - по главним граду Буркине Фасо кроз који пролази, рекао је једном Лазански ругајући се европоцентризму), него управо онај супротни, који пичи кроз Пацифик. У Кини су популарне такве карте света, на Новом Зеланду можда још популарније. Управо је то перспектива Еленор Катон. Ми у овом роману видимо како настаје један нови свет, практично независно од европске метрополе, иако су већина ликова (али не сви!) пореклом Европљани. Замислимо неке будуће Марсовце, пореклом са Земље...

Ипак нешто о радњи другог тома. Други део романа (други том има чак једанаест делова, дакле укупно дванаест као и хороскопских знакова) је у дану у којем очекујемо сеансу Лидије Велс у којој треба да призове дух оног богатог младића који је нестао. Да ли га она сматра мртвим или само жели пажњу? Уместо тога она ће у трансу на кантонском (који уопште не зна) изрећи верно речи једног од учесника, које је он изговорио пре десет година. То је једна од мало ствари које миришу на натприродно, друга је кад неписмена Ана Ведерел верно фалсификује један потпис. 

Први цитат у овом блогу је са самог почетка другог тома. Има универзално значење, рекли бисмо. Група која се самоорганизовала у првом тому осећа неку кохезију, али та кохезија ће се већ у трећем делу распасти. Свако иде својим путем (а далеко не може отићи), али се неки ипак међусобно испомажу. Неке тајне се откривају само некима, они их прћуткују другима...

Пред крај само нешто о Ани Ведерел. Открићу вам да је она некако изворно чиста, али упада у невоље. У њима се кали њен карактер, много чвршћи него што видимо у првом делу. Ипак, неког великог лукавства ту нема... Еленор Катон иначе феноменално слика карактере, у складу с оним што рекох о миленијалцима у прошлом тексту, усудићу се да тврдим да је то ако не боље од онога што смо имали у великим клацима претпрошлог века, онда свакако нама данас занимљивије. Карактери су свакако далеко изнад неких потреба трилер жанра.

Не бих вас даље задржавао, ваља вам прочитати свих 944 страница дела. Само још могу рећи да ће неке мистерије остати нерешене, макар на папиру ове књиге, а да читалац може имати јасан осећај да зна шта се догодило.

Иван Вукадиновић