У Шведске и околине

 

Овај блог је инспирисан другим блогом. Наиме, у склопу подсећања на своје раније блогове дошао сам до оног из маја 2017, који сам написао након читања романа Дуги бродови. То ме је навело на размишљања о Шведској некада и сада, уопште о судбини нација у дужем временском периоду. Видећемо овде нешто о Шведској и другим скандинавским земљама, али морам прво рећи да ја ни у једној нисам био, ни туристичи. Дакле, ово је неко предрасуђивање, али је циљ општи, у складу са типом личности аутора овог текста. 

Роман Дуги бродови се бави Шведском, уопште људима које данас зовемо Викинзи у периоду ширења хришћанства. Оно што добијамо као често објашњење овог феномена је да је реч о одрастању. Слично можемо чути и о још неким стварима, рецимо увођењу правне државе или чак "превазилажењу девентаестовековне националне свести". Вери вел, има тачнога у томе. Само никако заборавти ноторну истину - после одрастања следе старење и смрт.

С тим у вези често се говори да је дете предано (својим родитељима), после долази фаза истраживања (тинејџерска побуна), па онда она у којој човек служи. До краја живота?! Овој слици супротставићу ону Ничеову о три преображаја духа - из камиле у лава и из лава у дете. Последњи ступањ био би постнихилизам. Дакле, човек је одрастао, иако је и даље млад и он се запосли. Служи, дакле... У том ступњу он је камила, али како сазнаје ствари расте му самопоуздање и он ће нешто покушати (било да просто напредује у хијерархији, или да ствари ради на другачији начин, да му просто смета оно уобичајено, најзад да се остварује ван неке пословне сфере, "у слободно време"). То је фаза лава. На крају, разумнији од њих ће видети илузорност свега, јер "напредак" уз лествице не даје ослобођење, а неко поправљање света (ако се томе тежи) неће успети. Човек ће поново постати дете, схватити да је све игра, или умрети као џангризави старац.

Е, тако некако и нације. Дакле, видећемо то на примеру Шведске и околних земаља. Нећу се много враћати на период двоверја, он је описан у блогу Дуги бродови. Што се тиче овог погледа на свет само ћу подсетити на један виц из периода СФРЈ. Имао Босанац две јабуке и како је добро поделити, дао је мању Словенцу. Овај се побуни, каже да треба другоме дати већу јабуку. "Да си имао двије, јери би узео за себе мању?" пита Босанац. Словенац каже да би. "Па ево ти болан онда ова мања!" Дакле, једноставан поглед на свет.

Прелазак на католичанство није значио велике прогоне (осим оних који ни формално нису хтели променити веру, отворену су и даље штовали богове), а посебно не инсистирање на неком суштинском прихватању Христове мисли. Да се тако ишло у конверзију, стара вера би остала доминантна. Прошлост се чак глорификовала. Дела као што су Стара Еда су писали/прикупљали хришћани католици, вековима после формалног прихватања хришћанства. Они су старим митовима нужно (јер другачије нису знали) нанели нанос двоверја, унели оно што су их други хришћани научили. Но овде не причамо о митовима него о историји.

Иако се ратничке традиције Викинга цене, у овом периоду дошло је до смиривања. Више је разлога за то. Можда је први да се "центар свта" просто померио на југ - Крсташки ратови и друге ствари. Оно најближе Скандиванији што је било веома вибрантно били су ханзеатски градови, а и они углавном с јужне стране Балтика - од Бремена до Новгорода. Сканднавски краљеви су њима углавном дуговали.

Даље, дошло је процеса који смо имали у самој Грчкој у време хеленизма. Оно, ако не вредније онда агилније, отишло је ван - постали су као Нормани владари многих земаља. Шпенглер је писао о "Викинзима духа" - свештеницима, монасима, норманског порекла који су претеча фаустовске науке. Најзад, клима је била до 14. века сасвим пријатна, што је омогућило живот од земљорадње или сточарства како у самој Скандинавији, тако и у преосталим колонијама као што су Исланд и Гренланд.

Према Ариту Хергеру, прави прогони паганских идеја дошли су тек преласком на протестантизам. Све скандинавске земље су једне протестантске вере (уз сада небитне варијације као што је Реформска црква). Начин мишљења Викинга се отворено одбацује. Парадоксално, ствари постају много немирније. Чуо сам (али не проверио) да данска химна и даље има стихове у којима краљ Кристијан стоји високо на јарболу, мачем удара Швеђане, њихови мозгови прскају. Они су стално међусобно ратовали. А крајем тзв. Средњег века били су у једној целини - Кламарској унији. При томе је Шведска једно време чак била доминантна европска сила! Једино су се могли Французи мерити са њима. Тридесетогодишњи рат био је тријумф Швеђана. 

А онда се десила једноставна ствар - народски речено добили су по  ћушу. Данци су извукли дебљи крај већ у ратовима са Швеђанима, иако то није ишло праволинијски. Шведски краљ је против Руса ишао чак у Украјину, да подржи козачки устанак, али је изгубио. Поседи Шведске се ограничавају на данашњу Шведску и Финску. Последња авантура је у време Наполеонових ратова, када Шведска губи и Финску. Овај народ тек тад ступа на сцену званичне историје (и лингвистике). Финци су сасвим другачији народ од Нордијаца, али су у свему део Скандинавије. Као Велико војводство ова земља афирмацију стиче у оквиру Русије, у доба царева. Један руски цар и данас "има" један од највећих булевара Хелсинкија. Али да се не лажемо - Финци углавном мрзе Русе, имају разлоге због каснијих сукобљавања.

Данска се потпуно смирује тек 1864. Пропустио сам истоимену серију, на основу слика помислих да је о Грађанском рату преко у Америци (плаве униформе). Али није, него о рату данског краља против Пруса и Аустријанаца. Храбро, нема шта! Док се на далеким морима ствара нови свет, она стара одлазе у пензију. Све скандинавске земље (осим Финске као дела Русије и касније у борби за независност) биће неутралне у Великом рату. У рату после само је Шведска задржала неутралност. Шведска и Финска ни данас нису у НАТО, ова друга је чак искористила финландизацију да буде дипломатски центар. Хелсиншки процес изродио је код нас по злу познате одборе, и Ахтисари је по злу (нама) познат. Исланд и Норвешка су у НАТО, али нису у ЕУ нити на то помишљају (Исланд јесте после краха банкарског система, али су се у року од пар годна опаметили). Од ових земаља само Финска има ојро као валуту.

Најзад долазимо до данашње старе Шведске, која умире преплављена мигрантима, а занимљиво да јој је симбол (барем једно кратко време) постало једно дериште! Што се тиче миграната, треба признати да су ствари другде другачије што због тога што неке земље нису у ЕУ, Финска је и даље духовно јака иако сасвим либерална, у Данској су десничари у власти, па имамо занимљиву слику њихове министарке како заљубљено гледа у бодљикаву жицу. 

Ипак је Шведска највећа, слабо показује знакове опоравка, а није искључено да ће је околне земље на крају следити. Притисци, пре свега у сфери културе, су велики. Ако сам почео разматрање књигом Дуги бродови, поменућу за крај једну ововековну - почетак серијала Миленијум. То сада (са закашњењем?) читам. Аутор (првог дела) је умро 2004, па не знам да ли би скоро двадесет година касније писао књигу тако политички коректног наслова и статистичких поднаслова (колико жена страда од злих мушкараца). Ипак, књига сасвим читљиво написана, занимљиве радње, где узгред сазнајемо о ранијим везама неких Шведа с нацистима и њиховим деведесетим. Из наше перспективе свакако  чудно јер ми смо имали паметнија посла тада - мало смо ратовали...

Да закључимо, стара нација као и стар човек... Само мала, али корисна дигресија. За Јевропу свакако да важе они Шпенглерови циклуси, миленијум је време трајања културе. То не значи да  су неке историјски много старије културе као што је индијска, или мало старије (арапска) суштински старије. Не, ако ништа друго они су демографски млађи, економски вибрантнији, у понашању агресивнији. Узгред, нису прошли кроз исте фазе "одрастања" као Европљани, они имају ону једноставну етику описану на самом почетку. 

Али ове старе европске нације, да би их уопште приметили, морају да подетиње. То се јасно видело код Грете која није Гарбо. Али њу су водили неки рептилски стари и неки намерама веома озбиљни људи. Имати то у виду! Пре би право подмлађивање било уз странке "правих Швеђана" и сличне који би их вратиле ранијим традицијама. А оне су не мало расистичке, имати у виду да Шведи користе израз даркхед за људе као што сам ја - који немају баш жуту косу...

Иван Вукадиновић